NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Rusija se okreće Aziji

Strateški veliki trougao ni iz jedne od tri prestonice ne izgleda ni ravnostran, ni ravnokrak, nego je - više nego ranije - raznostran. Pri tom su Kina i Rusija ostvarile najviši stepen političke saglasnosti za poslednju deceniju, u čemu SAD naziru izraženiji antiamerikanizam. Putin je novu rusku strategiju u Aziji predstavio diplomatski veoma spretno i tako Rusiji podigao cenu i na Zapadu

      Predsednik Putin, našalio se moskovski list "Komsomolskaja pravda", u Pekingu je jasno pokazao koliko poštovanje gaji prema Aziji, novom prioritetu u ruskoj spoljnoj politici: na sastanak sa kineskim predsednikom Đijangom Ceminom zakasnio je samo tri minuta, dok je papu Pavla sreo u Vatikanu sa zakašnjenjem od sedam, a nemačkog kancelara Šredera u Berlinu sa zakašnjenjem od šest minuta.
       Amerikanci se u ovoj šali ne pominju, ali su se sami u ovom kontekstu, premda ozbiljno, oglasili: Putinovu doktrinu o ruskoj spoljnoj politici, obnarodovanu krajem prošlog meseca, ocenili su kao "pragmatičnu, sa skromnim ciljevima" i kao prećutno priznanje Moskve da se Rusija od nekadašnje globalne supersile pretvorila u regionalnu silu mireći se s tim statusom. A kako je NATO već na ruskoj granici, moć Rusije kao velesile se, logično, više iskazuje u Aziji, nego u Evropi ili prema Americi.
      
       Ruski dug
       Inače, oba Putinova susreta sa američkim predsednikom Klintonom, nedavni u Moskvi i skorašnji na Okinavi, počela su bez zakašnjenja, ali su oba i okončana sa javno naglašenom odlučnošću Rusije da ne prihvati američki plan o izgradnji antiraketnog štita. Staro partnerstvo se ne narušava, ali nema ni ustupaka Amerikancima u pitanjima koja bi mogla narušiti postojeću stratešku, prevashodno nuklearnu, ravnotežu.
       Kad je novinarima objašnjavao Putinovu doktrinu o spoljnoj politici, šef diplomatije Igor Ivanov nije okretanje Aziji predstavio kao promenu u strategiji nauštrb saradnje sa Zapadom, kojom je Boris Jeljcin bio ponajviše opsednut, prevashodno zbog potrage za zapadnim finansijskim kapitalom, neophodnim za sprovođenje ruskih ekonomskih reformi. Ivanov je sugerisao ne samo pomeranje težišta, nego i drukčije prioritete, bar za određeno vreme, ostavivši utisak da Rusija traga za novim izvorima finansiranja, pre dopunskim nego alternativnim, ali u svakom slučaju dovoljno značajnim da sebe ne učini ekonomski, a to praktično znači i politički, potpuno zavisnom od Zapada.
       (Za vreme Jeljcina ruski dug Zapadu narastao je na 166 milijardi dolara, dok se iz Rusije, prema zapadnim procenama, odlilo u inostranstvo, prevashodno na Zapad, fantastičnih 500 milijardi - a sa reformama se nije mnogo napredovalo.)
       "Danas su izvori naše spoljne politike ograničeni" - rekao je Ivanov. - "Usredsredićemo se najpre i najviše na oblasti koje su za nas od životnog značaja." To su, uz područja važna za očuvanje nacionalne bezbednosti, i ona od značaja za ekonomski razvoj Rusije i očuvanje ruskih ekonomskih interesa. Da ne bi bilo zabune, on je precizirao da misli na temeljniju i sistematičniju saradnju sa centralnim azijskim zemljama, bivšim sovjetskim republikama, bogatim naftom i gasom.
      
       Doktrina
       Ivanov je aludirao i na kritike koje su iz javnosti upućivane ruskoj diplomatiji zbog relativno sporog uključivanja u međunarodnu jagmu za nalazištima nafte u Kaspijskom jezeru, gde američke i ostale zapadne kompanije nastoje da istisnu Ruse iz njihove tradicionalne sfere ekonomskog uticaja. To, naravno, podrazumeva i jačanje veza sa zemljama na obalama Kaspijskog jezera: Kazahstanom, Turkmenistanom, Azerbejdžanom i - Iranom. Nova doktrina, uz kritiku američke dominacije u međunarodnim odnosima i kritiku NATO-a, proklamuje i zalaganje Rusije za stvaranje multipolarnog sveta i jačanje uloge Ujedinjenih nacija, odnosno za postizanje ciljeva kojima teže i mnoge, pogotovo velike azijske zemlje, kao što su Kina i Indija.
       Još pre proklamovanja doktrine o spoljnoj politici, predsednik Putin je posetio dve, za rusku privredu veoma važne azijske zemlje - Uzbekistan i Kazahstan - pre nego što je krenuo na turneju po Evropi. Usledio je, u Dušanbeu, susret "šangajskog foruma" - Rusije, Kine, Tadžikistana, Kazahstana, Kirgistana i, u svojstvu posmatrača, Uzbekistana - gde se govorilo o neophodnosti jačanja azijske bezbednosti i regionalne ekonomske saradnje. Forum nije ni vojni blok ni politički savez, ali je, posle raspada bivšeg Sovjetskog Saveza, jedini višenacionalni faktor u izgradnji centralnoazijske bezbednosti na osnovu uzajamnog poverenja između starih i novih država, koje dele ili spajaju i nove granice. Postoji i zajednički interes u suprotstavljanju terorizmu i agresivnom islamskom fundamentalizmu, za šta se posebno zalažu Rusija i Kina jer u ovim pojavama vide veliku pretnju očuvanju sopstvenih teritorijalnih celovitosti. Putin smatra da je opasnost od terorizma veća nego što se na Zapadu procenjuje i da ima šire međunarodne razmere, pa je zato na samitu G-8 na Okinavi i istakao da se "svojevrsni teroristički pojas nestabilnosti prostire od Filipina do Kosova".
       (Ima predloga da se "šangajskom forumu" priključi, ako to želi, i Indija, sa kojom su Rusija i Kina, svaka iz svojih interesa i na različite načine, uspostavile bolje odnose, uz obaveznu ocenu da jednopolaran svet vodi američkoj svemoći i remećenju ravnoteže snaga i ravnopravnosti među suverenim zemljama.)
      
       Veliki trougao
       Putinova poseta Kini unela je nove elemente u "veliki strateški trougao" Moskva - Peking - Vašington, kao što se i očekivalo i s obe strane najavljivalo. Ono što se nije očekivalo bio je značaj njegove posete Pjongjangu po odnose unutar samog "trougla" i po međunarodne odnose uopšte. Okinava je Putinu omogućila da se u dobrom svetlu predstavi liderima najbogatijih zemalja, sveta ali i da za svoju zemlju, zahvaljujući u velikoj meri pragmatizmu njene nove spoljnopolitičke doktrine, izdejstvuje status "punopravnog člana G-8" (Klinton).
       Ovim još ni izdaleka nije zatvoren krug ruskog aktivnijeg delovanja na azijskom prostoru. Putin će u septembru posetiti Indiju, u oktobru Japan, a u međuvremenu možda Irak. Bila bi to, posle Severne Koreje, još jedna "otpadnička zemlja" sa američkog spiska koju Rusija drukčije tretira nego sankcijama sklon Zapad.
       Unutar "velikog trougla" svako svakome je strateški partner, ako nije pritajeni rival ili čak potencijalni oponent, čak i neprijatelj. O tome svedoči novija istorija.
       Rusi i Amerikanci su u hladnom ratu bili i ideološki neprijatelji, i rivali u trci u naoružanju, i partneri u podeli interesnih sfera i u bilateralnoj saradnji. Sada su partneri, jer su Amerikanci u hladnom ratu pobedili. Rusi su, u novim okolnostima, ušli u Partnerstvo za mir, ali o ustrojstvu ovoga sveta u mnogo čemu nisu saglasni sa Amerikancima. To često znači da su odnosi i dalje opterećeni uzajamnim nepoverenjem, osobito ako za to ima i razloga, a Rusi su ih našli dovoljno, ponajviše u američkom osionom hegemonizmu.
       Kinezi i Rusi su se, u Maovo vreme, od bliskih ideoloških, političkih i ekonomskih saveznika preobratili u žestoke neprijatelje i najduža kopnena granica na svetu dugo je bila i jedna od najnapetijih. Na početku sedamdesetih godina Nikson je napravio senzacionalan obrt: SAD su najavile da će politiku "obuzdavanja" Kine početi da zamenjuju politikom saradnje sa Kinom. Staro perfidno diplomatsko pravilo "neprijatelj moga neprijatelja nije neophodno i moj neprijatelj" vodilo je i lukavom, često protivrečnom zbližavanju Amerike i Kine. Kisindžer je osnovu tih odnosa nazvao "paralelizmom strateških interesa". Kad su se Rusi i Kinezi pomirili i evoluirali do "konstruktivnog strateškog partnerstva" - kako sada vide stanje svojih odnosa - Amerikanci su ostali Kinezima "dugoročni strateški partneri", ali i ideološki protivnici. Ta ideološka komponenta zvanično ne postoji ni u američko-ruskim ni u kinesko-ruskim odnosima, ali je u američko-kineskim odnosima veoma važna, iako je zvanično neiskazana. Ako Rusi strepe da Amerikanci, zabrinuti za Čečeniju, zapravo priželjkuju dalje slabljenje i rasparčavanje Rusije, Kinezi u američkoj politici prema Tajvanu ili Tibetu ne vide samo podršku separatistima, odnosno pretnju svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu, nego i pretnju svom socijalističkom sistemu.
       Sem toga, Kinezi spadaju među najveće kritičare američkog tumačenja ljudskih prava i globalizacije, kao i njihovog poimanja demokratije. Oni prihvataju principe, ali ne veruju u njihovu pojednostavljenu univerzalnu primenjivost.
       U takvim okolnostima, u kojima i Rusija i Kina, svaka na svoj način, zaziru od američkog hegemonizma, Putin i Đijang su našli neki svoj "paralelizam strateških interesa". Zaključili su da je "strateško partnerstvo između Rusije i Kine i u sledećem veku važan faktor u očuvanju globalne stabilnosti i mira" - kako je to rekao Putin - odnosno da će dve velike zemlje "uvek ostati dobri prijatelji, dobri susedi i dobri partneri", kako je to rekao Đijang.
      
       Okretanje
       Veoma su saglasni u protivljenju američkom planu za izgradnju antiraketnog sistema odbrane. Za Ruse je to odstupanje od istorijskih rusko-američkih sporazuma koje vodi poremećaju nuklearne ravnoteže i obnovi trke u naoružanju. Za Kinu još, ako bi se antiraketni štit protegao do Tajvana, predstavlja i uvećanu pretnju njenoj bezbednosti iz najbližeg okruženja.
       Jedna kineska ocena, po kojoj će ovakav stav dva predsednika imati "nemerljiv uticaj na kinesko-rusku koordinaciju i saradnju u svetskim poslovima", već se pokazala kao tačna na samitu na Okinavi. Putin i Đijang kao da su pomogli Širaku da upozori da će američki antiraketni štit "podstaći trku u naoružanju" i Šrederu da opomene svog najvažnijeg saveznika da "Amerika može da radi ono što smatra da je njen nacionalni interes, ali o tome treba da raspravlja sa NATO-om i Rusijom".
       Kina i Rusija takođe su saglasne da treba da doprinose "procesu multipolarizacije sveta i uspostavljanju pravednog i razumnog, novog političkog i ekonomskog poretka". Utisak je da su Kinezi u predviđanjima određeniji: kažu da je put do stvaranja multipolarnog sveta dug iako je neizbežan.
       Onima koji su možda očekivali da su Rusija i Kina mogle da uđu u nekakav vojno-politički savez, njihovo strateško partnerstvo ne bi remetilo odnose unutar "velikog trougla". Međutim, Amerikanci, kojih se ovo najviše tiče, u tom partnerstvu vide "osovinu sa narastajućim antiameričkim stavom", iako su oba partnera nesumnjivo vrlo pazila da svojim učvršćenim prijateljstvom ne poremete odnose koje njihove zemlje moraju imati sa SAD, ali uz naglašeniju samostalnost i verovatno ojačane pregovaračke pozicije.
       Tako veliki strateški trougao ni iz jedne od tri prestonice ne izgleda ni ravnostran ni ravnokrak, nego je potpuno raznostran. Pri tom su Kina i Rusija ostvarile najviši stepen političke saglasnosti u poslednjoj deceniji. Slično kritičko viđenje američkog ponašanja na svetskoj sceni iskristalisano je u prelomnom trenutku: za vreme agresije NATO-a na Jugoslaviju, kad su američki avioni bombardovali i kinesku ambasadu u Beogradu. Neki zapadni analitičari zbog toga i ističu da su Amerikanci prosto gurnuli Ruse i Kineze u nov, čvršći zagrljaj.
      
      
       Zabrinutost
       Za okretanje Rusije Aziji, za koje se u Moskvi misli da ne bi trebalo da oslabi rusku poziciju na Zapadu, nego da bude važna dopuna "izvora" u spoljnoj politici, kako to kaže Ivanov, izgleda da je neophodno stvoriti i povoljnije političke uslove za ostvarenje nekih Putinovih ekonomskih projekata. Postoji, na primer, plan o stvaranju "kvinteta" za razvoj severoistočne Azije, odnosno Sibira: Rusija, Kina, Japan i dve Koreje. Rusija očekuje strane investitore, a u Sibiru ponajpre Japance, ali i Kineze i Korejce. Investitora sa Zapada je malo i Rusija bi više volela da se u njenu privredu ulaže, nego da se ona pod rigoroznim uslovima i po cenu velikih zaduživanja pomaže.
       Kad je reč o zaduživanju, Putin je na Okinavi iznenadio sve, pa i rusku javnost: nije tražio reprogramiranje dugova Rusije kod Pariskog kluba (43 milijarde dolara). Bio je dostojanstven, a u Kini praktičan i skroman: priznao je da Rusija može i treba da uči na kineskom iskustvu. Rekao je da kinesko reformatorsko iskustvo može biti primenjeno u Rusiji, posebno u reformi poreskog sistema i poboljšanju zakonskih uslova za privlačenje stranih investitora.
       Ovo je prvi put da Rusija priznaje da u reformama zaostaje za Kinom. To je donekle i posredan odgovor na pitanje zašto je rusko-kineska robna razmena jedva dosegla šest milijardi dolara uprkos činjenicama da je planirano 20 milijardi i da je kineska trgovina sa drugim partnerom, Amerikom, premašila vrednost od 60 milijardi.
       U složenu političku igru u Aziji Putin je na dosta neobičan način uvukao Pjongjang i iz toga izvukao trostruku dobit: uspešno je osporio američku tvrdnju o zemlji otpadnici koja, navodno, može raketama da ugrozi SAD i zbog koje SAD i žele da prave antiraketni štit, pokazao da je Rusija dovoljno uticajna da može da pomogne izlazak Severne Koreje iz izolacije i nagovestio mogućnost boljeg povezivanja celog Korejskog poluostrva sa Evropom, železnicom od Seula preko Rusije, od čega bi i Rusija imala koristi.
       U vazduhu je ostalo da lebdi neizrečeno pitanje: ako dve Koreje idu na pomirenje, normalizaciju odnosa i utiranje puteva ka ujedinjenju, šta onda ispod 38. paralele treba da radi 36 000 američkih vojnika? Zanimljivo je da se to isto pitaju i Kinezi, koji su posredovali između Pjongjanga i Seula u uspostavljanju dijaloga i koji takođe veruju da je najbolje da brigu o bezbednosti Azije brinu sami Azijci.
       Amerikanci su bili zbunjeni Putinovom izjavom da je Pjongjang spreman da odustane od proizvodnje strateških raketa ako mu "svet" - što će reći i Amerikanci - pomogne u realizaciji miroljubivog kosmičkog projekta. Nejasno je na kakvom kosmičkom programu radi zemlja kojoj bi više mogla da koristi bolja žetva pirinča, nego istraživanje vasione, ali su Amerikanci najpre odbili da u predlog poveruju, a onda su ocenili da je on ipak vredan razmatranja pod uslovom da se Korejcima ne daje ključna tehnologija koja bi se mogla koristiti i u vojne svrhe. Kim Đong-Il je to jedva dočekao da bi svom ustupku podigao cenu: zatražio je milijardu dolara na ime nadoknade za obustavu prvobitnog raketnog projekta.
       Putin je zbog svoje posete Pjongjangu, koju su mnogi i u Rusiji smatrali opskurnom, na samitu na Okinavi pobrao pohvale: evropski državnici su njegov brifing o Severnoj Koreji nazvali "impresivnim" i "briljantnim". Prevedeno na precizniji jezik, to znači da Evropljani ne veruju da Amerikancima preti takva opasnost iz Severne Koreje pa da je Americi zbog toga hitno potreban antiraketni štit. To takođe znači da Amerikancima za izgradnju štita nedostaje glavni motiv - spoljna pretnja. Sad to svi znaju. Baveći se Azijom, Putin očigledno nije gubio iz vida slabe tačke Amerike, glavnog partnera i oponenta Rusije. Pokazavši koliko može da bude ranjiva i proizvoljna globalna strategija jedine preostale supersile, on je novu rusku strategiju u Aziji predstavio diplomatski veoma spretno i tako Rusiji podigao cenu i na Zapadu.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu