NAZIV IZLOŽBE: Svetlost, linija Todorova
AUTOR: Todor Stevanović
GALERIJA: Beogradskog Narodnog muzeja

      Đorđe Kadijević
      
       Posle velike počasti koja mu je ukazana time što je izabran da predstavlja našu zemlju na 48. bijenalu savremene umetnosti u Veneciji, slikar Todor Stevanović (1937) dobio je još jedno priznanje. Priređena mu je izložba u hramu nacionalne umetnosti, u galeriji beogradskog Narodnog muzeja. Tu možda najveću čast Stevanović je doživeo, po nepisanom pravilu, pošto je "po drugi put prešao tridesetu". On nije najmlađi, ali ni najstariji među umetnicima kojima je Narodni muzej otvorio svoja vrata.
       Za razliku od ostalih, Stevanović u muzeju nije predstavljen retrospektivnom izložbom, već radovima svoje poslednje, aktuelne faze. U toj fazi aktuelna je stara Stevanovićeva preokupacija fenomenom znakova, odnosom znaka i označenog i estetskom reperkusijom te relacije. Reč je o jednoj opštoj temi savremene likovne umetosti kojoj Stevanović daje lični izraz. Reklo bi se da je on manje zaokupljen odgonetanjem sadržine znaka po njegovoj usmerenosti "prema stvari", a više ponesen njegovom autohtonom lepotom. Deo te lepote pripada ritualnom činu označavanja u kome umetnik, za razliku od naučnika i filozofa, ima punu slobodu. Stevanović se, načelno, slaže sa čuvenim Berklijevim stavom da "postojati, znači biti kazan". Za Stevanovića, to kazivanje je p r o c e s čija se vrednost u umetnosti ne potvrđuje u obaveznom razumevanju znaka, već u njegovoj lepoti. To mu daje za pravo da svoja platna ispunjava ahromatskim "hijeroglifima", gusto zbijenim redovima figuralnih i apstraktnih znakova čije posredno, predmetno ili pojmovno značenje ne može da potpuno odgonetne niko, pa valjda ni on sam. Ali, zato svako može da uživa u likovnosti tih nečitkih vizuelnih struktura, da se uzbuđuje slutnjom o postojanju nekog njihovog tajanstvenog, mističnog sadržaja. Pošto je tako olabavio vezu zavisnosti između znaka i označenog, i potvrdio da jezik znakova u umetnosti nema smisao u objektu, već u posredovanju prema svesti, Stevanović se u verbalnoj formi poetskog tumačenja sopstvenog dela otisnuo u sferu slobodnih, proizvoljnih identifikacija, poput onih izloženih u njegovoj "himni čoveku": ja sam travka, okean, zrno peska, vilin konjic, zvezda, itd. O svemu tome na njegovim slikama govori "linija Todorova", što je takođe metaforičan izraz. Stevanović, pominjanjem svoga imena, ništa ne prisvaja, već zapravo aktuelizuje pitanje: ko sam ja? Odgovor na to ne mora da se traži samo na njegovim platnima. Jer, on ga saopštava verbalno, u epistolarnoj formi, sažeto u tri reči: ja sam - ti.
       Moguća je, naravno, i drugačija recepcija Stevanovićevog dela, ona koja u njegovom slikarstvu vidi primer hermetičnog letrizma. Ima pokušaja da se Stevanović predstavi kao Vizantinac. Na to se može reagovati pitanjem: gde je Vizantija na slikama bez boje? Šta je vizantijsko u delu slikara koji je inspirisan znakom, a ne likom? Ima li u slikarstvu letrističke inspiracije kakvo je blisko Stevanoviću osećanje vizantijske sakralne, ikoničke likovnosti?