NASLOV: Karakteristika
AUTOR: Maksimilijan Erenrajh - Ostojić
IZDAVAČ: Rad

      Aleksandar Ilić
      
       Za naslov naše kritike uzeli smo reči samog pisca, izgovorene povodom dodele NIN-ove nagrade za najbolji roman u 1999. godini: priznati greh. Te reči otkrivaju samo polazište Erenrajhovog književnog pregnuća: ono je duboko religiozno, vezano i za Jom Kipur, dan kajanja i praštanja, kada se Jevreji suočavaju sa svojom savešću i pitaju se: Šta sam zgrešio? Kako da greh okajem?
       Čovek je grešan po sebi: kada ste izgovorili reč čovek, izgovorili ste i reč grešnik. Nemoguće je živeti i ne grešiti - postoji samo razlika između onih koji to priznaju i onih koji to poriču. Erenrajh spada među one koji priznaju i kaju se, jer je to jedini put ka spasenju duše.
       Da se od umesnog biografizma vratimo romanu, jer ova knjiga jeste roman, iako može biti čitana i kao venac sastavljen od devet priča. U roman ih ujedinjuje pripovedač - glavni junak u svim pričama, jedinstvo vremena i mesta pripovedanja, kao najčešće sličan moralno-psihološki problem u središtu kazivanja.
       Kakvi su gresi glavnog junaka romana, mladog magacionera u pivari? U nizu dramatičnih, potresnih situacija, mladić odbija da pomogne bližnjem - bilo nepoznatom, poznaniku, ili čak i prijatelju. Olakšavajuće okolnosti - strah koji parališe mladića, nije samo strah za sebe nego i za porodicu, reč je o strahu i te kako razumljivom, jer se radnja romana događa u vreme nemilosrdne nemačke okupacije. Detalj koji ne treba zanemariti: u trenucima raspada okupacionog sistema mladić ipak pokušava da pomogne prijateljskoj porodici, što moralnu rastrzanost njegovog lika čini ubedljivom.
       Erenrajhov roman, ipak, ne govori samo o moralnim izneveravanjima glavnog junaka, već pre svega o sudbinama ljudi u vreme okupacije. To je vreme zastrašujućih iskušenja za sve, od običnih, jednostavnih, siromašnih ljudi, do onih koji veruju da će ih bogatstvo i ugled zaštititi od stradanja. Junaci Erenrajhove proze žive u okolnostima kobnih preokreta - prvi je okupacija, drugi - oslobođenje, koje takođe nagoveštava nove, neočekivane izazove. Piščev postupak, način pripovedanja, oblikovanje likova i izvesna naročita atmosfera u romanu podsećaju na Andrića - istorijski, društveni, nenametljivo dat okvir, koji i te kako presudno utiče na živote junaka, a zatim istraživanje ljudske situacije, uz naglašavanje psiholoških stanja i moralnih dilema i, na kraju, uvek prisutna refleksija. Ako je Erenrajhovo pripovedanje i oblikovanje likova tradicionalističko, prevariće se onaj ko pomisli da je reč o intelektualnom tradicionalizmu - upućeniji čitalac Erenrajhovog romana setiće se i Kjerkegora, i Kamija, i Hajdegera...
       Koliko apsurda i strave sadrži, recimo, priča o Rašku, prijatelju mladog junaka - pripovedača! Raško je u godinama okupacije pristao na vrstu kolaboracije, najviše zbog ljubavi prema svojoj ženi, da bi na kraju rata izgubio sve - i ženu koju je voleo. Život je okončano samoubistvom... Takve su, tragične, apsurdne, neizbežno stradalničke sudbine gotovo svih Erenrajhovih junaka.
       U Erenrajhovom viđenju, bližnji najčešće ne izgledaju tako da bi mogli predstavljati "materijal" za ostvarenje utopije Isusa Hrista - voli bližnjega svoga kao samoga sebe. Ipak, kakvi god junaci Erenrajhovog romana bili, pisac i njima i nama nudi jedan jedini izlaz, jedan jedini lek: volite bližnje svoje bez obzira na njihova pokleknuća, ogrešenja, čak i zločine. (Hrist na krstu i razbojnici pored njega.) Erenrajhova istina o svetu i ljudima takođe je duboko religiozna - njegova knjiga govori, u stvari, o tome da svet mogu spasti samo saosećanje i sažaljenje, a ne lepota.