Akademik
Stanojlo Rajičić

      Gospodin profesor, kako su studenti kompozicije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu oslovljavali Stanojla Rajičića, preminuo je 21. jula 2000. godine u Beogradu u 89. godini.Oni koji su imali tu sreću da ih akademik Rajičić uči veštini komponovanja naučili su već na prvim časovima nešto veoma važno - inspiracija se ne čeka. Pravi kompozitor mora da radi svaki dan a inspiracija će već nekako doći. I samo onaj ko svaki dan radi moći će inspiraciju da pretvori u notni zapis.
       "Gospodin profesor, tako smo ga svi oslovljavali, govorio nam je da onoliko muzike koliko primiš, toliko će iz tebe, kao kompozitora, i izaći", kaže Vera Milanković koja je u klasi profesora Rajičića završila osnovne i postdiplomske studije. "On je bio od onih profesora kod kojih je sve jasno, on nikad nije prodavao maglu. Bio je potpuno dosledan. Mnogo je tražio, ali ni sebe nije štedeo. Rekla bih da nas je spartanski vaspitao, ali je, s druge strane, prosto bdio nad nama studentima."
       Stanojlo Rajičić držao je časove kompozicije i kad bi letnji semestar bio završen. Takođe, studentima je držao i časove harmonije.
       Međutim, nije bilo lako razumeti Stanojla Rajičića. Bilo je onih koji su se razbili o njegovu snagu, nepristupačnost i autoritet, ali svi koji su istrajali smatraju da je vredelo "proći kroz trnje".
       Takođe, Rajičić je odlično svirao klavir koji je diplomirao 1935. godine u klasi Romana Velesija na Državnom konzervatorijumu u Pragu, a godinu dana ranije, na odseku za kompoziciju, diplomirao je kod Rudolfa Karela. U klasi Jozefa Suka Rajičić je završio kompoziciju 1935. godine s odličnim uspehom.Osim što je pre Drugog svetskog rata radio u Radio Beogradu, Stanojlo Rajičić je 1940. godine postao docent na Muzičkoj akademiji u Beogradu, dobio nagradu "Cvijeta Zuzorić" za Drugi gudački kvartet i pesme iz ciklusa Jedanaest motoričnih pesama i nagradu Akademije sedam umetnosti za ciklus pesama Čuvari sveta. Iako je studirao u Pragu koji je, bar kada je o muzici reč, bio otvoren za nove tendencije, Rajičić nikad nije usvojio krajnje konsekvence avangardnih stremljenja i dodekafoniju. Samo jednom, komponujući 1938. godine svoje najradikalnije delo Sonatu za violinu i klavir, Rajičić se izrazio atonalnošću.
       Kako je Rajičić bio vrstan pijanista, nije čudno što je rado i često pisao instrumentalna dela, posebno koncerte - tri za klavir, isto toliko za violinu i jedan za violončelo i fagot. Pisao je i kamerna dela, cikluse solo pesama ali kao retko koji kompozitor u Jugoslaviji Rajičić je imao snage da komponuje opere "Simonida", "Karađorđe","Dnevnik jednog junaka", "Bele noći"; balete "Pod zemljom", "Poema", "Premija"; kantatu "Slepac na saboru"; zatim šest simfonija, simfonijske poeme inspirisane narodnom epskom poezijom...
       Kako piše u Godišnjaku LVII (1950/51) Srpske akademije nauka i umetnosti, Stanojlo, sin Dušana Rajičića i LJubice Marković rođen je 16. decembra 1910. godine u Beogradu. Odmah posle Drugog svetskog rata unapređen je u vanrednog profesora, dopisni član SANU postao je 1950, a osam godina kasnije i redovni član.
       Pošto je 1954. godine postao redovni profesor Muzičke akademije u Beogradu, a nepunih godinu dana kasnije i stipendista Uneska, Rajičić je na studijskom putovanju posetio Francusku, Nemačku, Italiju, Švajcarsku, Veliku Britaniju i Sjedinjene Američke Države. Orden rada sa crvenom zastavom dobio je 1966. godine. Sa funkcije sekretara Odeljenja likovne i muzičke umetnosti u SANU povukao se 1998. godine.
       Godine 1992. dobija i Vukovu nagradu za životno delo.
       I ako bi se moralo reći šta je najveći doprinos akademika Stanojla Rajičića nacionalnoj muzici, to bi svakako bili njegovi napori da organizuje koncerte, pre svega mladih muzičara, u Galeriji SANU. Rajičić je lično predlagao i slušao svakog ko je od marta 1982. godine nastupio u Galeriji.
      
       L. KUJUNDŽIĆ