Kako u raspravi o NATO intervenciji izbeći mučan izbor između podrške režimskoj verziji patriotizma i mazohističkog aplaudiranja Vašingtonu

      U Medija centru predstavljene su prošle nedelje dve sveske časopisa Nova srpska politička misao, u celini posvećene temi Srbija i NATO. U prvoj, naslovljenoj kao "Srpski diskurs rata", objavljuju se tekstovi više od dvadeset domaćih autora, a druga je dosije "Svetska debata", u kojem otprilike isti broj stranih autora razmatra ovu temu i aktuelna balkanska zbivanja. Najmasovnija svetska debata na kraju dvadesetog veka izazvana bombardovanjem Jugoslavije i sporenje oko filozofskih, pravnih, etičkih i političkih aspekata tog čina, očigledno, još snažno zaokuplja kako domaću tako i svetsku intelektualnu javnost. Kako je ona rasvetljena u ovom posebnom izdanju časopisa Nova srpska politička misao razgovaramo s njegovim glavnim urednikom Đorđem Vukadinovićem, priređivačem ovog temata i predavačem na predmetu Filozofija politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
       Pitamo ga, međutim, najpre otkud u nazivu časopisa određenja nova i srpska politička misao?
       - Nova srpska politička misao je zapravo naziv za projekat čiji je časopis samo jedan najvidljiviji i najopipljiviji segment, koji je pre pet-šest godina pokrenula grupa društvenih naučnika mlađe i srednje generacije. Reč je o filozofima, sociolozima, politikolozima... nespremnim da zatvaraju oči pred srpskom/jugoslovenskom stvarnošću i nesrećom poslednje decenije, a, istovremeno, svesnih limitiranosti i jalovosti neposrednog političkog i partijskog angažmana. Što se samih atributa "nova" i "srpska" tiče, oni su rezultat sticaja okolnosti, odnosno, s jedne strane potrebe da se časopis geografski locira i istovremeno distingvira od časopisa Politička misao, koji je decenijama izlazio i još izlazi u Zagrebu, a sa druge činjenice da je posle nekoliko zapaženih, ali politički nepoćudnih brojeva, redakcija bila praktično smenjena i prinuđena da započeti projekat, uz dodatak "nova", nastavi na drugom mestu. Iako, dakle, prilično slučajan, ovaj naziv, čini mi se, veoma dobro izražava suštinu naše uređivačke koncepcije, odnosno, u međuvremenu je od čisto geografskog poprimio i supstancijalni smisao. Želeli smo da afirmišemo nešto što se može nazvati novom srpskom političkom mišlju, za razliku od one "stare", uveliko kompromitovane tokom poslednje decenije, za koju se uobičajeno vezuju ksenofobija, autizam, kašnjenje za istorijskim događajima, mitomanija i slično.
       Može li se "srpski diskurs rata", odnosno misao o njemu domaće društvene i političke teorije svesti na neki zajednički imenitelj?
       - Postoji (možda uz jedan ili dva izuzetka) nesumnjiv konsenzus u osudi NATO-intervencije. Međutim, intenzitet i pozicioniaranost ovih kritika veoma su raznoliki i uglavnom odslikavaju šarolikost ovdašnje političke i političkoteorijske scene. Sticajem raznih okolnosti izostala su neka relevantna imena koja su imala šta da kažu na ovu temu, ali nije izostavljeno nijedno relevantno stanovište. Ova raznolikost se često razumeva i proklinje kao zla kob i nesrećni učinak čuvene srpske nesloge, ali po našem mišljenju ona predstavlja potencijalnu prednost, a u nesreću se pretvara samo u slučaju netolerantnog zatvaranja i slepog istrajavanja u svojim "istinama".
       A kakav je, konkretno, vaš stav o NATO bombardovanju?
       - Ukratko, preskačući argumentaciju i nijanse, verujem da je NATO bombardovanje Srbije, s obzirom na navedene razloge, upotrebljena sredstva i konačni ishod, bilo suštinski nepromišljen i neodgovoran, pravno i moralno neopravdan, te politički višestruko štetan i kontraproduktivan čin. Način na koji je čitava stvar vođena, sa arogantnim ultimatumima, neproporcionalnom upotrebom sile, kolektivnim kažnjavanjem (upravo sve ono što je bila glavna zamerka prethodnim akcijama srpskih snaga na Kosovu), bombardovanjem vodovodnih i elektropostrojenja i psihičkim terorisanjem čitavog stanovništva, kao i iritantna mešavina razumevanja i "nemoći" pred albanskom "osvetom" i etničkim čišćenjem nealbanskog življa u mesecima nakon dolaska NATO trupa, ne ostavljaju mnogo prostora za drugačija tumačenja.
       S druge strane, ne stoji svakako ni zvanična mantra o "ničim izazvanoj agresiji". Više od deset godina zlo je na prostoru bivše Jugoslavije u tolikim količinama činjeno i mišljeno, sejano i prizivano da bi malo ko smeo biti zbilja iznenađen kada su sa neba i zemlje počeli da stižu plodovi tog i takvog "minulog rada". NATO agresiji, nemojmo zaboraviti, prethodila je decenija agresivne spoljne i unutrašnje politike, bahatog proigravanja istorijskih prilika i kredita, sistematskog ignorisanja realnosti i izazivanja najmoćnijih svetskih političkih činilaca.
       Sve to, međutim, uključujući i nesumnjivu represiju, prljavi rat i zločine na Kosmetu (čiji vinovnici i podstrekači svakako treba da odgovaraju, ali koji su, po svim svedočenjima, eskalirali tek nakon početka bombardovanja) ne može biti opravdanje za tako masovnu odmazdu i devastiranje čitave jedne zemlje.
       Pozicija srpskih intelektualaca u ovoj raspravi često se diskvalifikuje ili kao prorežimska ili kao izdajnička. Vi se, izgleda, toga ne plašite?
       - Verujem da ova grubo skicirana, ali ipak nijansirana i višedimenzionalna pozicija u osnovi tačno opisuje suštinu teme Srbija i NATO. Ali nam je, isto tako, jasno da u ostrašćenoj i faktički do ivice krvoprolića dovedenoj unutrašnjoj polarizaciji ona malo koga može sasvim da zadovolji. Ona u isti mah sadrži i "premalo" i "previše". To jest, nedvosmislenu teorijsku i praktičnu kritiku NATO intervencije, ali ne iz ugla "pravednog Jova", niti predvodnika "panslovenskog" ili "evroazijskog" ustanka protiv novog svetskog poretka (štaviše, jednim od važnijih razloga za osudu NATO "vazdušne kampanje" smatramo, između ostalog, i to što je svojom krstaškom retorikom i praksom uveliko podstakla i po prvi put pružila izvesnu realnu osnovu ovim versko i svetsko-ratovskim fantazijama), već upravo sa stanovišta onih istih "evropskih", demokratskih i humanističkih vrednosti, koje NATO, navodno, oličava i koje su, navodno, branjene nad Srbijom: u Novom Sadu, Nišu, Aleksincu, Surdulici...
       Ova pozicija, očigledno komplikovana i real-politički vrlo neudobna, ima bar jednu neospornu prednost. Ona, naime, omogućava prevazilaženje lažne alternative između rodoljublja i kosmopolitskih ideala, odnosno, pruža platformu za principijelno nepristajanje na dvostruku ucenu i mučan izbor između pendreka i tomahavka, to jest, režimske verzije patriotizma i represije, s jedne strane i s druge, mazohističkog aplaudiranja svakoj gluposti, nepravdi, ignoranciji i aroganciji - ukoliko ona dolazi iz Brisela, Londona ili Vašingtona. Oni koji godinama žigošu slične pojave u svojoj sredini imaju puno pravo da mirne savesti i bez straha da time idu naruku režimskoj propagandi osude zločine, traže pravdu i zahtevaju kažnjavanje nedela počinjenih u ime "albanske stvari" i(li) "zapadnog sistema vrednosti".
       Na kraju, kako biste, ukratko, procenili posledice ove intervencije i njihovu domaću i inostranu upotrebu?
       - Uprkos nesvakidašnjoj voluminoznosti od gotovo 600 štampanih stranica, svesni smo da ovim dvema sveskama priča o temi Srbija i NATO nije ni izdaleka okončana, baš kao što je i sam spor koji joj leži u osnovi još daleko od konačnog raspleta. Mnogo toga, a pogotovo stvari koje se tiču motivacije, ciljeva i procena glavnih aktera, još je nepoznato - isto kao što su još nesagledive sve razmere političke, ekonomske, ekološke i psihološke štete. Međutim, poznate su i sagledive dalekosežne posledice po stanje u regionu, međunarodno pravo, položaj UN, evropsku stabilnost, rusko-američke odnose, porast militarizacije i nepoverenja u međunarodnim relacijama. A da i ne govorimo o lako predvidivom (pogubnom) uticaju na stvar demokratije u Srbiji. Ovaj (dvo)broj NSPM-a, između ostalog, treba shvatiti i kao specifičnu formu podrške upravo toj, ako ne najvećoj, a ono svakako najugroženijoj i najzapuštenijoj kolateralnoj žrtvi ovog sukoba.
      
       SAVA DAUTOVIĆ