Verovao sam da će svi razlozi zbog kojih sam napustio pozorište vrlo brzo biti mrtvi. Sada, na promeni stoleća, čini mi se da oni nikada neće biti mrtvi. Već smo došli do zabranjenih država

      Režijom "Antigone u NJujorku" Januša Glovackog Boro Drašković je, kaže, ispisao poslednju stranicu "dnevnika povratka", knjige koja će svedočiti o trideset godina njegovog dobrovoljnog izbivanja iz pozorišta, započetog 1969. posle zabrane predstave "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. "Antigona" je sredinom jula prikazana na budvanskoj Citadeli, kao projekat Grada teatra, premijeri je prisustvovao i pisac Glovacki, Poljak koji odavno već živi u Americi, a došao je u Budvu, kako je izjavio, prvenstveno zbog Bore Draškovića. U priči o beskućnicima u jednom njujorškom parku, koja je obišla svetske pozornice, igra mala ali odabrana ekipa glumaca: Milica Mihajlović, Vojislav Brajović, Branimir Brstina, Branislav Popović, Ivica Klemenc. Dramaturg je Jovan Ćirilov, scenograf i kostimograf Maja Drašković, rediteljeva supruga i stalni saradnik, a muziku je komponovao Zoran Erić. Razgovarali smo posle četvrte, poslednje budvanske predstave "Antigone u NJujorku" koju će beogradska publika videti na jesen, najverovatnije u Ateljeu 212.
      
       I "Antigona u NJujorku", kao i tolike vaše priče u pozorištu, na filmu i na televiziji, završava se nasiljem. Je li nasilje kraj svake priče u ovom veku?
       - Nažalost. Vaspitavan sam u veri da je svaka priča ljubavna priča. A sam život, i dramska literatura, i filmovi, čak i muzika, sve više me uveravaju da je ovo zapravo vek nasilja, da se svaka priča, pa bila ona i ljubavna, pretvara u neki oblik pakla. Ali, i Sofoklova "Antigona" počinje i završava se nasiljem. Bez bratoubilačkog rata Antigona ne bi postojala. Tek kad se dva brata ubiju, počinje mit o Antigoni, toj prvoj ženi pobunjeniku u modernom filozofsko-političkom smislu. Smrt je, na kraju krajeva, paradigma nasilja, konačan oblik njegov. Naravno, razlika između nasilja u prirodi ili nasilja u politici i nasilja u umetnosti u tome je što je nasilje u umetnosti, pa i u našoj "Antigoni" (Antigona završava u kontejneru, silovana), bunt protiv nasilja. Gledalac je upozoren da naša lična priča, niti ičija lična priča ne bi trebalo da ima takav ishod. I u smehu kroz suze postoji nada. Čovek se, dok gleda predstavu, sigurno bori za onaj stih iz Sofoklove tragedije: "Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena". To je i jedan od grafita u Majinoj scenografiji, kao najintimnija veza ovog komada sa Sofoklovim, stih koji je, uostalom, stavljen u moto ovogodišnjeg budvanskog festivala.
      
       Na zidu postoji još jedan grafit: "Cilj je našeg puta da pronađemo put do našeg cilja".
       - To je, u stvari, aforizam mog bliskog prijatelja, glumca s kojim sam počeo, Zorana Rankića. Neko je taj aforizam nazvao najkraćom istorijom naše zemlje, a meni se čini da bi mogao da bude kratka istorija svakog života, istorija svakog napora. Još kružimo pokušavajući da otkrijemo čemu to, zapravo, težimo. U vremenu u kojem više nema vere, nema božanstva kao u Sofoklovo doba, a ni vlast nije ono što bi trebalo da bude, ne postoji ni sukob između onoga što je ljudska potreba, moralni princip antičke Antigone i onoga što je, recimo, državni princip. Nema u šta da se veruje, čovek je potpuno sam pa pokušava da pronađe neki put, makar i kroz ovaj aforizam.
      
       Priča Glovackog se događa u NJujorku, u jednom njujorškom parku, njeni junaci su jedan Rus, jedan Poljak, jedna Portorikanka. Čudno da nas nema.
       - Kad je bio ovde, Glovacki je nabrajao sve narode koji su u njegovoj priči, stavio je u nju i naš narod. Taj park sam razumeo kao metaforu sveta. Uvek sam voleo da se bavim globalnim metaforama. Ring mi je bio svet u "Tikvama", pa zatvor u "Obešenjaku", železnička stanica u drugoj priči, ili balkanska krčma u filmu "Život je lep". Park beskućnika, to su, u stvari, ujedinjene nacije beskućnika sveta. Čini mi se da nema više nijednog naroda koji ovu priču ne oseća kao svoju. Jedna ličnost u ovoj tragikomediji izričito kaže da se broj beskućnika neprestano uvećava. A kad govorimo o beskućnicima, mislimo na sve više apatrida, na ljude koji se u vlastitom zavičaju osećaju kao da su bezdomni. Dakle, da li smo i mi u onom parku? Pa jesmo, naravno. Konačno, Rus i Poljak prošli su isti ideološki kôd kroz koji je prošla naša zemlja. I oni, kao i DŽojsovi junaci, kao mi, mogu da kažu da je istorija noćna mora iz koje nikako da se probudimo.
      
       Ako prihvatimo da je politika naša sudbina, moglo bi se reći da se i vi, režirajući, bavite politikom. S druge strane, u životu ste izvan svakog političkog angažmana.
       - Umetnik, kako ga ja razumem, trebalo bi da se bavi svim oblicima u kojima je čovek, pa i politikom. Ali, estetsko je u umetnosti ispred svega drugog, ili bi trebalo da bude. Ne mislim da umetnost može na politički način da menja svet. Ako se čovek bavi pravim idejama, on na neki način menja sebe. Ako bi se milioni ljudi, ako bi se milijarde ljudi bavile pravim idejama, svet bi nužno bio drukčiji. Ja se ne bavim politikom. Nemam za to vremena. Ali, čovek može da odgovori na zahteve politike upravo kroz svoju profesiju, svoj stav može da izabere radeći ono što najbolje ume. Kroz umetnost mi izražavamo svoj revolt. Na primer, glavni junak "Antigone u NJujorku" je slikar. Na kolektivnu izložbu u Moskvi došao je Brežnjev, nazovimo ga diktatorom velike zemlje, i pljunuo na njegovu sliku. Slikar je otišao u drugu veliku zemlju i očekivao da će neki drugi vladar pljunuti na njegovu sliku. To se nije desilo. Uglavnom, on je završio u parku beskućnika. Ta politička pljuvačka me podseća na ono što se sa mnom desilo. Jedan naš diktator je preko televizije opljuvao moju predstavu "Kad su cvetale tikve", što je izmenilo i moju radnu biografiju i moj lični život. Gotovo je ponovljena istorija slučaja jedne slike. To što sam izabrao baš "Antigonu u NJujorku" da se njome vratim u pozorište, i jeste ideološki, politički stav, ali je on izražen kroz moju profesiju u kojoj se ja najbolje snalazim.
      
       Vaše delo je jednom pljunuto. Jeste li, kao onaj slikar, očekivali da se ponovi nešto slično?
       - Naravno, očekivanje slikara je ironično... Nisam očekivao izvinjenje mada se vrlo brzo pokazalo da je predstava ispravna, da je politika i u ovom slučaju bila u krivu a da je pozorište bilo u pravu. Očekivao sam, možda, da moj odlazak iz pozorišta, moja pobuna na neki način doprinesu da se smanji broj zabrana, i verovao sam da će svi razlozi zbog kojih sam napustio pozorište vrlo brzo biti mrtvi. Sada, na promeni stoleća, čini mi se da ti razlozi nikada neće biti mrtvi. Već smo došli do zabranjenih država. S jedne strane, nauka sledi genetsku mapu čoveka, ide onom stazom kojom je išao sumerski junak Gilgameš tražeći svetlost besmrtnosti a, s druge strane, zloupotrebe svih otkrića, i nauke, i religije, i umetnosti, takve su da se ukupna čovekova situacija pogoršava. Srećom, moja profesija je po sebi optimistička, pa unutar zadataka koje postavljaju jedan film ili jedna predstava uspevamo da obnovimo nadu i da nešto od nje prenesemo na gledaoce. Maja Drašković, koja je moj najbliži saradnik, i ja pokušavamo da, radeći svoje projekte, otkrijemo upravo svetlost bez koje život zaista ne bi vredeo.
      
       Malopre smo govorili o zabranama. "Tikve" su bile šezdeset devete, a u ovih trideset godina čini se da se odnos vlasti prema pozorištu promenio utoliko što izgleda da danas pozorište vlast uopšte ne zanima.
       - Ako je tako, onda nešto nije u redu ili sa vlašću ili sa pozorištem. Pozorište je uvek predstavljalo mesto gde se kristališe ideja jedne zajednice, gde se izoštrava kritički stav prema svetu. U tom smislu pozorište jeste mesto poslednje istine, crna kutija u kojoj možemo naći prave razloge početka ili uzroke kraja jednog leta. Pravo pozorište poseduje testamentarnu reč koja nam otkriva šta nam je činiti. Možda je vlast naprosto izgubila iz vida to mesto na kome bi mogla mnogo da nauči. Verujem da će ipak doći vreme kada će politika učiti od poezije. Ako to vreme ne dođe, ni život neće vredeti da se živi.
      
       Jednom ste napisali da je politika režija. Kakvi su nam danas reditelji u politici?
       - Takvi su da ne uspevaju da odgovore na prava pitanja vremena. Istina je da živimo vrlo složen život i da je u njemu veoma teško biti reditelj. Ali, ako se već prihvata te obaveze, trebalo bi da joj se posveti, da upravlja svim elementima od kojih se sastoji predstava. Ako je reč o politici, to je posao najviših zahteva. Ako se taj posao ne obavlja na pravi način, onda je to put u katastrofu.
      
       U komadu "Kad su cvetale tikve" kaže se, između ostalog, da tikve cvetaju uvek u nevreme. Tako se, izgleda, desilo i sa predstavom.
       - Nažalost, živimo u beskonačnom vremenu pogrešnog cvetanja, pogrešnog vremena cvetanja. Ali, to što je postojala predstava "Kad su cvetale tikve", i to što postoji "Antigona", to što postoje filmovi koje smo snimali i knjige koje pišemo, što postoje mladi naraštaji s kojima imamo sreću da radimo, sve to zajedno čini da je rđava beskonačnost, verujem, prividna iako nam ponekad izgleda da trčimo u mestu. Postoji u svemu neki viši zakon. Baš posle premijere razgovarao sam telefonom sa Dragoslavom Mihailovićem. Pitao me je: "Sećaš li se kako nas je Bojan Stupica posle premijere 'Tikava' izveo pred publiku?" Naravno da se sećam. To je bio moj poslednji pozdrav gledaocima. A onda sam mu ja rekao: "Tvoja ćerka Milica, koja se tad nije ni rodila, ali verujem da je genetski kôd zabrane negde ugraviran, tvoja ćerka me je večeras dovela pred publiku." U tom činu zaista ima neke više pravde. Na kraju krajeva, sve prolazi - i diktature, i zabrane, i nesreće, i pogrešne režije - ali život kao princip ništa ne može da ugrozi. Verujem da je sam život večan.
      
       Kako ste sačuvali sebe u ovim dramama, ako ste se sačuvali?
       - Ne verujem da sam se sačuvao, niti mnogo žalim zbog toga. Trudili smo se, Maja i ja, da se sačuvamo radeći, kako savetuje jedan naš veliki pisac, a da pri tom ne izgubimo dušu, kako, opet, savetuje jedan veoma religiozan čovek. Pokušavali smo da kroz ono što radimo kažemo šta oseća čovek koji trpi, šta oseća gubitnik. Bratoubilački rat je gubitak za sve. Odrastao sam zaista u uverenju da je svaki čovek, kao u onoj irskoj poslovici, bez obzira na veru i uverenja, isto tako dobar kao i neki drugi čovek, čak i bolji. A patnja je deo naše ukupne sudbine. Naš zavičaj je takav da je svakom pokolenju suđen bar jedan bratoubilački rat. Uprkos svemu, moramo pokušati da obnovimo veru u život, u ljude. Mržnja nikud ne vodi. Moj i Majin venčani kum Dušan Matić, često to ponavljam sebi samom a i drugima, govorio je da ne voli razočarane. Ni razočaranje nikud ne vodi. Ako poznajemo ovo podneblje i ovu balkansku krčmu, trebalo bi da znamo šta nam je činiti, pre svega u svom okruženju, u svom domu, među svojim prijateljima. Sve drugo je put u očajanje, u nasilje, u poricanje života. Moja profesija ne poriče život.
      
       FELIKS PAŠIĆ