Mada ima predznak međunarodnog festivala, što i jeste, ipak je naglašen regionalni okvir ovog filmskog skupa

      Da istrajnost jednom mora biti (bogato) nagrađena, dokazuje i ovogodišnje izdanje Međunarodnog filmskog festivala na Paliću. Više od pedeset filmova u nekoliko zanimljivih segmenata, pri tom trinaest iz deset nacionalnih kinematografija u konkurenciji za Zlatni, Srebrni i Bronzani toranj, veliki broj gostiju, novinara, a sve to u uslovima kakvi se mogu samo u snovima poželeti. Od istinske lepote i čarobne tišine parka oko jezera do izvanredne Letnje pozornice (čije je renoviranje koštalo oko 400 000 maraka) i glasovitog Eko-centra, zdanja koje već pripada 21. veku, prostorima zavidne tehnološke opremljenosti u kojima se vrte filmovi. I ne samo tu, u krugu od nekoliko stotina metara gde visoka zelena stabla kriju raj na kraju staze, već i u samoj Subotici, novoj dvorani njenog Otvorenog univerziteta. Palić je, u stvari, svojom otmenošću bogomdan za kulturna zbivanja elitnijih ambicija. Nameće nivo.
      
       Forman je Forman
       Palić 2000. bi trebalo, kako kaže Radoslav Zelenović, definitivno da odredi svoj programski profil, a posle svih neminovnih lutanja i neželjenih skretanja. Još je precizniji jedan od selektora Dragan Jeličić: "Kada je 1992. na Paliću prvi put priređena smotra filmova, većina prisutnih je verovala da smo dobili novi u nizu nacionalnih festivala, koji se, eto, ugnezdio negde između Sopota i Herceg-Novog i poslužiće jedino da filmadžije i novinari ispune letnji kalendar po sistemu - vreme filma i razonode. Dugogodišnja želja da Palić preraste u regionalni međunarodni festival širih razmera bila je uporno osujećivana spoljnim i unutrašnjim političkim faktorima koji su, svaki za sebe ili možda sporazumno, svesno ili nesvesno, svejedno, radili na destabilizaciji regiona, zemlje, pokrajine, grada, sela, jezera... Utoliko je aktuelni festival ravan čudu." Na ovom mestu treba stvari dodatno pojasniti, tim pre što pripadaju "zoni sumraka": Palić 2000. se održava uprkos apsolutnom bojkotu gradonačelnika Subotice. Famozni Jožef Kasa drži se krajnje distancirano od nečega što se, ipak toliko važno, održava u njegovom gradu. Zvanično smo obavešteni da je tu reč o "političkom autizmu", ili će festivala biti kako ga on (nacionalno) zamišlja ili ga neće biti. Građani Subotice, još bitnije, privrednici Subotice, ali i šire, Vojvodina i Srbija hoće ovaj festival, te su podrške stigle sa svih strana. To se, uostalom, videlo po tome što je samo otvaranje Palića 2000. direktno prenosila državna televizija - čak je, s ponosom istaknuto - a uvodnu reč održao Čedomir Mirković, kao predstavnik Vlade Srbije: temeljno je izuzetno vernoj publici festivala objasnio draži filma i pozvao Subotičane da otkriju i osete lepotu jezera i okoline. Kako je u opticaju izraz "puni sjaj ovogodišnjeg festivala", pogledajmo najzad šta on tačno znači kada se radi o onom presudnom, filmovima...
       Palić 2000. otvoren je poslednjim filmom Miloša Formana "Čovek na Mesecu" sa DŽimom Kerijem, koji je dobio u svetu prilično loše kritike i pukao na blagajni, iako je sam Forman osvojio nagradu za režiju na minulom Berlinskom festivalu. Razumljivo je da se festival odlučio na takav potez, ipak je to jedan Miloš Forman, makar do sad i najslabiji. Zauzvrat, Palić 2000. biće okončan velikim svetskim hitom, filmom "Patriota" Rolanda Emeriha s Melom Gibsonom. Glumcem kojeg su, uzgred, Britanci već uveliko optužili da ih iskreno mrzi, pošto već treći put (posle "Galipolja" i "Hrabrog srca") igra u ostvarenjima u kojima se napadno pokazuje koliko su Englezi bezdušni, pa i odvratno surovi. Naravno da je ta glasna i jasna ojađenost Britanaca samo zdušno pomogla "Patrioti", podižući mu ionako veliki publicitet. Na glavnom programu su još filmovi "LJubav mog života" Hjua Hadsona (očajan!), "Sokolar Tomas" Vaclava Vorličeka (više za decu, slatka mala bajka), "Među tvojim nogama" Manuela Gomeza Pereire sa Viktorijom Abril i Havijerom Bardemom o zavisnosti svoje vrste, onoj od seksa dabome, daleko najbolji film u prvim danima festivala, tu su dalje "Deca raja" Mađida Mađidija, "Dopunski čas" Kevina Vilijamsona, "Fortuna" Georgija Danelija (svetska premijera), "Jadvigin jastuk" Kristine Deak, izvanredan i do suza smešan "Porno film" Damjana Kozolea, "Princeza Monoki" Hajoa Mijazakija, kao i tri domaća - "Belo odelo" Lazara Ristovskog, "Nebeska udica" LJubiše Samardžića i "Senke uspomena" Predraga Velinovića. Listi treba dodati još i "Gladijatora" Ridlija Skota, mega blokbaster sa Raselom Krouvom, koji se baš kao i "Patriota" prikazuje na glavnom programu, ali van konkurencije.
      
       Svi smo mali
       Ako ova okosnica festivala i ne ukazuje najdirektnije na njegov regionalni karakter, to svakako čine njegovi propratni programi. Recimo, onaj nazvan "Raskršća". Štaviše, to je i njegov cilj: upoznavanje sa novim ili, pak, svežijim ostvarenjima kinematografija Slovenije, Hrvatske, Bosne i Makedonije. Po izboru Srđana Koljevića tu su se našli filmovi "Jebiga" Mihe Hočevara (neopisivo tanak, spor i neduhovit, iako je doživeo dosad nezapamćenu gledanost u Sloveniji, više od šezdeset hiljada posetilaca samo u LJubljani), potom studentski filmovi iz Makedonije pod zajedničkim naslovom "Omnibus A", "Puška za uspavljivanje" Hrvoja Hribara, "Savršen krug" Ademira Kenovića (prikazan, inače, pre tri sezone premijerno u Kanu gde je zasluženo pobrao sve pohvale zbog svog, pre svega, uravnoteženog pristupa sarajevskom očaju tokom godina rata), konačno i "Tunel" Faruka Sokolovića. Po rečima Srđana Koljevića, lako je išla saradnja sa Slovencima i Makedoncima dok je sa Bosancima, a naročito, naročito sa Zagrebom to bilo otežano, pa i prikraćeno. Hrvatski reditelji se generalno - svaka čast izuzecima - plaše ili čak i ne žele da imaju bilo šta s nekim tamo jugoslovenskim, posebno srpskim festivalom. Inače, čitav posao oko programa "Raskršća" i nije toliko zamašan kako se, možda, to može u prvi mah učiniti: radi se, ukratko, o kinematografijama čija se celokupna produkcija da odgledati u jednom danu. Svuda se okolo malo, malo snimalo...
       O programu "Paralele i sudari" njegov selektor Dinko Tucaković kaže: "Naporima i dilemama oko definitivnog profilisanja Međunarodnog filmskog festivala na Paliću prateće manifestacije otvaraju mogućnosti za 'laboratorijsko' ispitivanje različitih koncepcija. Utoliko je pojava novog i reprezentativnog festivalskog prostora "Eko-centra" nalagala da se i on uklopi u repertoarsko tkivo... Tu se pre svega mogu naći dopunske informacije s glavnog programa, ali i prezentacija alternativnih filmskih sadržaja, od nezavisnih do dokumentarnih ostvarenja. I sve to na videu! Kao nagoveštaj neminovnog dolaska novih tehnologija? Podsticaj mladim autorima, skrajnutim sa tokova takozvane velike kinematografije? Vreme će pokazati."
       Tu su prikazani filmovi "Bluz za Saru" Borisa Jurjaševića, u kome nadahnuto igra i LJubiša Samardžić, odličan mali film s neočekivano visokim stepenom humora, zatim već na Festu viđena "Godina posle Dejtona" Nikolasa Gajerheltera, "Bangla Borca" Igora M. Taholja, "11 prijatelja" Mikloša Gimeša, "Kumar Talkies" Pankai Risi Kumara, "Pomoć Mostaru" Davidea Ferarija, "Tatin sin" Radomira Belaćevića i, takođe na Festu viđen, "U leru" Janeza Burgera.
      
       Mađari za kraj
       Regionalni aspekt Palića 2000. naglašen je i zbog jake prisutnosti mađarske kinematografije. Neko će reći: pa, dobro, u Subotici smo, granica je odmah tu. Radoslav Zelenović, kao odgovoran za čitav izgled festivala, tvrdi međutim da je "to tako ispalo pošto je mađarska kinematografija imala samo u protekloj godini dvadesetinu filmova što je već činjenica koja se morala specijalno vrednovati". Otuda su se u Otvorenom univerzitetu vrteli filmovi s programa nazvanog "Novi mađarski film", čak sedam ostvarenja, među kojima zanimljivi "Zli momci" Šoša Tamaša, "Mala Vilma" Marte Mesaroš i "Prokleti komarci" Mikloša Janča. Legenda mađarske kinematografije, već ostareli Mikloš Jančo, dobio je (zasluženo, kako da ne!) i veći prostor te je tako festival ponudio još četiri njegova filma, "Crveni psalm", "Muk i krik", "Tako sam se vratio" i "Zvezde i vojnici". Kad se ukupno pogleda, mađarska kinematografija bezmalo je jednako prisutna kao, recimo, sve ostale sa glavnog programa. Dakle, malo previše... Mikloš Jančo se očekuje u drugoj polovini festivala, kao i Milena Dravić kojoj je, takođe, priređen omaž filmovima "Nemirni", "Nije lako s muškarcima", "Rondo" i "Vrata ostaju otvorena". NJih dvoje, Milena Dravić i Mikloš Jančo, prvi su dobitnici novoustanovljene nagrade za doprinos evropskoj kinematografiji koja nosi ime Aleksandra Lifke. Biće to, bez sumnje, i vrh festivala, ono najuzbudljivije, najsvečanije, najdirljivije. U trenutku, međutim, pisanja ovog teksta to je još budućnost, bliska, ali ipak...
      
       JASMINA LEKIĆ