Žale se na sušu, poplave, cene, Ameriku, vlast i opoziciju, ali rade i dalje. Urbana sredina ne smeta im na putu za koji kažu da je težak. Što se mora, teško nije. Penzija ih ne čeka

      Ne, oni ipak nisu "polutani", prostacus urbanus, kako ih je nazvao Dragoljub LJubičić Mićko u "Nacionalnom parku Srbija". Oni ne pokušavaju da parkiraju narandžastu "ladu karavan" u soliter i ne puštaju živinu da zoblje u predsoblju stana na devetom spratu. Nazivaju ih gradski seljaci (u nastavku će se na njih misliti, ne na prostacus urbanus), odnosno takozvani seoski seljaci. Uglavnom su nastanjeni u predgrađima. Što opet nije daleko od centra: "tridesetdvojkom" se - tek posle višečasovnog čekanja na početnoj stanici kod Vukovog spomenika - u Višnjicu stiže za petnaestak minuta.
       Većina beogradskih seljaka ima bar jedan traktor, nešto zemlje (pojam je rastegljiv), baštu, domaće životinje i bezecovanu pijačnu tezgu. I tačno je da nisu toliko uočljivi i ne obijaju ni kućne pragove nudeći "sir kao duša". Kao nekad. Danas se vešto mogu prekvalifikovati na STR, "hauba", odnosno "kartonka" biznis.
       Naše autentično selo polako izumire, stara je priča. Jasno je onda kakva je situacija među seljacima u Beogradu, kažu da više od polovine prodavaca na pijacama čine nakupci. Mlađih od 50 godina gotovo da nema. Međutim, izvorni seljački duh ostao je nezamućen (Beograđani ga lako prihvataju zajedno s ostalim ruralnim manirima). Recimo, ono njihovo "mož' da bidne, al' ne mora da znači", ili unikatni natpisi na tezgama poput: "malo para, puno slasti - slade kao mladi u dvoje" (reklama za kukuruz šećerac); "baštanski od Uba - nije gorak" (reklama za krastavac). Čuju se još i ljupke (da li su?) psovke iz edicije "boga ti poljubim" kao što je "sunce te grejalo".
      
       Dobrodošlica
       Na Bajlonijevoj pijaci dobrodošlicu nam je poželeo pripit seljak/nakupac (teško je utvrditi) koji je na pitanje da li gradske seljake guši širenje Beograda podigao obrve i odgovorio: "Ne znam, ja isto dišem i ovde i na selu."
       "Ne znaju ove mlade ništa. Čast izuzecima", kaže Zlaja Živanović. Ne može se načuditi današnjim domaćicama. Juče je jedna prošla s minđušom na obrvi! (Ne zna on da je boddž pearcing moda u svetu lansirana pre nekoliko godina i da je ondulacija odavno zaboravljena.) Na opasku da ima i probušenih jezika, umalo nije pomodreo: "E, zbog takvih ćemo propasti. To je sve američka moda. Amerika je kriva za sve!" U tom času, zaboravlja na Klintona i odlazećoj gospođi iz kraja viče kako je "somborka ekstra ljuta". Vraća se na temu razgovora i poentira posledice bombardovanja: "Preživećemo mi sve, jaki smo."
       Savremen seljak, opisuje sebe i pokazuje žuljeve na šakama dokazujući time da nije nakupac. Ima tri krave, mleko "s četiri procenta mlečne masti!" prodaje "Imleku", "imam i babu, po ceo dan gleda serije". Grdi "novokomponovane gradske seljake": "Što je došao u Beograd kad je na selu imao bolje uslove za život? Da vidi tramvaje? Ionako ih nema." To, po Zlaji, može samo "ludi Kića" (univerzalan lik) da uradi, da ostavi zemlju na selu i dođe da se švrćka po gradu, radi "za cigarete", prodaje kojekakve gluposti na ulici. On u takve ne spada, na Bajlonijevoj pijaci radi od 1965. godine. I ne kuka preterano, ali kao i ostali, mora da završi sa sušom ili politikom. Aristotelovski tumači pojam demokratije: "Ma dobro je, čim te niko ne dira, ne bije - dobro je. Problem je samo što ima više demokratije, slabo ljudi rade."
       Živku Crnčić iz Velikog Sela nije teško privoleti na razgovor. Da li je bolje njima u gradu, ili onima na selu? "Kome je gore? Nama, ćero, nama. Mi smo kao u gradu, a moramo da se kaljamo po blatu, dolazimo 'amo na pijac, plaćamo gorivo. Šta ćemo, nemamo penziju." Nemaju penziju iako imaju redovno radno vreme od sedam do tri. U tri na autobus, "202" vozi na sat vremena. Živka prodaje boraniju, blitvu, paprike, paradajz. Mleko od jedne krave, malo ga je, ostaje u porodici. Jašta, mnogo je rodbine u selu. Pre suše, bile su poplave, prošle godine kiša im je pobila pola konvertibilnog imanja: "Voda nas je upropastila. šargarepa, celer i srebrnjak otišli nam skroz." Na pijaci je 45 godina, smatra da je "seljaku najteže, moramo ovo da radimo, niko nas ne pita". Račun im je, tvrdi, tanušan, na benzin im mnogo novca ide (unuk je svakog dana u pet ujutro dovozi na pijacu, ona se vraća autobusom), godišnje plaća 1 200 dinara za rezervaciju tezge, plus 60 dinara na dan. Kad se sabere i oduzme, "uzmeš 500, daš 300-400 dinara".
       Milanka Milosavljević s Bežanije nema zelenu baštu. "Malo" kukuruza i žita imaju iznad kuće, između Tošinog bunara i novogradnji na Bežanijskoj kosi. "Zbog suše će ove godine i to da propadne." NJihovo gazdinstvo odustalo je od povrća jer "mnogo kradu". Kaže to i vadi iz fioke kamu koju su pre deset godina našli u polju. "Ostalo od lopova koji su nam tada iščupali svu zelen i krompir." Nije nož ni loš, dobar za sečenje hleba.
       Dok se muve roje oko seoskog šporeta na loženje, govori kako je seljacima na selu bolje, "mogu da zaseju repu, bostan, suncokret, neće ih niko ojaditi". Tri krave koje iz štale nisu provirile imaju i Milosavljevići, ali već duže vreme ne proizvode 60 litara mleka u danu. "Jedna je juna, druga matora." Zato više ne prodaju kajmak i sir, samo mleko. Deset dinara litar i "bez praška", otkriva Živka male tajne drugih proizvođača koji više hemije koriste nego što paze na procenat mlečne masti. Podrazumeva se, svoje hvali: 20 godina, recimo, dolazi im po mleko izvesna "žena ginekolog" iz susednih novobeogradskih blokova, dok "njena kera neće ni da lizne mleko iz prodavnice".
       Nedavno su kravu staru jedva šest meseci prodali Ciganima budzašto, za 600 maraka. Procenili da im je tako lakše od plaćanja benzina i maltretiranja odlaskom na stočnu pijacu u Pazovi. Dovoljna im je briga oko prehranjivanja preostale stoke. Baliranje slame i deteline košta 300 maraka. Da ne pominje kako "treće deteline ove godine neće ni biti" (opet zbog suše). Milanka je "or'ginal seljanka", uvek je bila. Država im je mnogo uzela, "od 35, ostalo 15 jutara zemlje", deca, radnici, loše zarađuju, "moramo da izdržavamo posao zbog njih".
      
      
       Svinjče
       Misleći na decu, 25 svinja gaji i Ivan Branković iz Zabrežja kod Obrenovca. Ne bavi se ozbiljnije njihovom prodajom: "Svinje nisu rentabilne. Kad uzmeš svinjče, treba da pojede šest kilograma kukuruza da bi dobilo jedan kilogram. Kilogram kukuruza je deset dinara, svinjče na vagi - 25! Kasapin od nas kupuje i posle prodaje za 145 dinara. Pa ti vidi." Naročito ih je pogodilo to što stočna pijaca u Obrenovcu ne radi jer se pojavila kuga. Branković sumnja da iza svega stoji poljoprivredni kombinat da bi, možda, "prodao meso za 80 dinara po kilogramu". Na ovu skupoću. "Pre bombardovanja, 10 kilograma koncentrata za kokoške plaćao sam 50 dinara. Sad je 145 dinara. Za 30 kokošaka - tri dana, one snesu malo jaja i gotovo."
       "Komšija ima tri krave, sprema se da proda dve da bi othranio onu jednu, da bi imao mleko u kući." Šta mu vrede tri, ako će bar jedna da "majka". Kaže, koja je krava seljačka bila 2 000, dve i po hiljade maraka, na vašaru je danas 1 200 DEM. "U Zabrežju je nekada bilo hiljadu krava u pašnjaku, To je kombinat uz'o. Sad ih nema dva'es." Drugom komšiji nije izraslo hektar i po kukuruza, pa će iždžikljale patrljke poseći i baciti u obor.
       Branković veruje da je uprkos svemu seljacima u gradu lakše. Primer: treći komšija prodao je na kvantaškoj pijaci 15 tona krastavaca po tri dinara. "A onaj što nije radio ništa, kopao, zalivao, on ga je prodao za deset dinara i zaradio tako sedam po kilogramu. Moj komšija je zaradio, kad je oduzeo sve troškove, dinar po kilogramu. Čak hiljadu maraka dao je na gorivo."
       Siguran je da je pravih seljaka sve manje: "Mi ovde nemamo pravog seljaka. To su smećani, smetaju. Imaju pet, šest hektara zemlje.. 'oće da radi, neće da radi... seljačke snaje idu za Beograd da rade za 500 dinara, pocepaju čarape za dve hiljade dinara, samo da ne bi bile u kući, muzle krave i hranile svinje." Dvadeset godina je u penziji, radio je u obrenovačkom kombinatu: "Mene niko ne pita da l' mi se isplati il' mi se ne isplati. Ja moram da uhranim pet svinja po 200 kilograma, da dam sinu i ćerki i ondak više ne računam da l' se to isplati. Ja od penzije (1 500 dinara) ne mogu da živim, 'ranim porodicu. Od moje penzije nikad ne bih kupio meso."
       Ćaskajući tokom poslepodnevnog druženja na šoru, podozrivi beogradski seljaci ljute se tako na nakupce, vlast i opoziciju ("Tito je bio bolji"), državu koja sušu neće da proglasi za elementarnu nepogodu da ne bi "skinuli poreze ljudima", politiku raspolaganja gradskim zemljištem. Posedi su im mahom usitnjeni, mehanizacija propada. LJute se na kolege pridošlice, šta će u Beogradu kad je ovde u stvari grozno, ljute se na mlade koji ostavljaju dedovinu i odlaze na neizvesno školovanje, zaposlenje i bušenje obrva. LJute se i rade. Samo da bude mesa.
      
       ANA VUČKOVIĆ