Iz Šredera je progovorio i svojevrstan zapadni kukavičluk koji je Milošević toliko puta do sada okrenuo u svoju korist

      Nemački kancelar je proteklog vikenda izazvao nemalu pometnju u opozicionom Beogradu. Kada se slegla prašina koju je iz Okinave podigao izjavom da međunarodna zajednica na jesen neće priznati rezultate jugoslovenskih izbora, postale su jasne tri činjenice.
       Prva je da Gerhard Šreder nije govorio u ime međunarodne zajednice, da nije govorio u ime Zapada, da nije govorio čak ni u ime osam najrazvijenijih zemalja, čijem je skupu u Japanu prisustvovao.
       Druga je da ne postoji rešenost Zapada da unapred ne prizna izbore u Jugoslaviji, kao što ne postoji ni zahtev Zapada da srpska opozicija bojkotuje "Miloševićeve izbore" - naprotiv.
       Za Srbe i Srbiju najvažnija je ipak treća: srpska opozicija nije u stavu mirno pred svakim zapadnim političarem i srpska opozicija neće poslušati svaki mig koji dolazi sa Zapada; ako ništa drugo, srpska opozicija više veruje svojim očima nego katastrofalno pogrešnim DŽU procenama zapadnih lidera.
       Što se gospodina Šredera tiče, njegovo poređenje julskih ustavnih promena u Skupštini Jugoslavije sa zakonom koji je Hitler posle dolaska na vlast putem izbora 1933. godine progurao kroz Rajhstag (da bi zatim, uz pomoć tog akta, raspustio i političke partije i Rajhstag i otpremio 200 poslanika Rajhstaga u koncentracione logore, gde ih je 88 skončalo), lepo se uklapa u jedno drugo poređenje kojim je njegov ministar spoljnih poslova lane pravdao nemačke bombe po Jugoslaviji. Joška Fišer je svojim uznemirenim partijskim drugovima (jedan ga je zbog bombi posuo crvenom farbom) na konferenciji "zelenih" objašnjavao da Nemačka ratuje jer neće da dozvoli novi Aušvic! U istoriji čovečanstva ničeg sličnog Aušvicu nije bilo ni pre ni posle tog monstruoznog logora smrti. Može se razumeti želja savremenih nemačkih političara da banalizuju i Aušvic i Adolfa Hitlera, i to tako što će im se i jedno i drugo priviđati upravo na Balkanu, među Srbima, gde su Nemci počinili teške ratne zločine. Ali - neće moći. I nacionalsocijalizam i Aušvic jedinstveni su fenomeni dvadesetog veka, i istorije čovečanstva uopšte. Ne može se na Kosovu "oprati" Aušvic, niti svesno i plansko ubistvo najmanje milion jevrejske dece (mlađe od 15 godina), po rasnom kriteriju, namerno, ne u žaru bilo kakve borbe. Neće moći, čak ni ako grozničavo haško iskopavanje kosovskih grobalja udvostruči ukupan broj žrtava (do sada je pronađeno više od dve hiljade tela, a Međunarodni crveni krst procenio je da ima još oko tri hiljade nestalih).
       No iz Šredera je u Okinavi progovorio i sada već duboko ustoličeni strah neke vrste zapadnog političara od Slobodana Miloševića, bojazan da jugoslovenski predsednik ne namami Zapad u ustavnu klopku pomoću koje će, povrh novog četvorogodišnjeg mandata, nabeđeni "diktator" učvrstiti krnji legitimitet svog režima. Iz Šredera je, prema tome, progovorio i svojevrstan zapadni kukavičluk koji je Milošević toliko puta do sada okrenuo u svoju korist. Bauk kruži zapadnim prestonicama, bauk još jedne Miloševićeve izborne pobede. Već se pokazalo da na Kosovu nije bilo ni Aušvica ni genocida; izborna većina bi pokazala da u Beogradu, uprkos krupnom kršenju demokratske procedure i pravila fer-pleja, nije bilo diktatora, a tada bi pala cela konstrukcija na kojoj je počivalo bombardovanje. Ako bi do toga došlo, Zapad bi se morao suočiti sa pitanjem kolike su "zasluge" zapadnih diplomata i zapadnih bombi za Miloševićev trijumf. To je pitanje za Zapad nepodnošljivo. Za to što je Milošević još na vlasti, zapadni lideri radije krive srpsku opoziciju, koju istovremeno nastoje da drže na kratkom lancu i u kratkim političkim pantalonama. To je ta gotovo perverzna ambivalentnost Zapada u odnosu prema srpskoj opoziciji, koja potonjoj toliko šteti. Kada bi Zapad imao političke kuraži i opoziciji želeo dobro, prvo što bi priznao bilo bi njeno političko punoletstvo. Onda bi jasno kazao da će izbore priznati ako ih prethodno prizna srpska opozicija. I da će posle toga ukinuti sankcije, nezavisno od ishoda. Makar posle i slagao.
       Opet, za opoziciju je nezgrapni Šrederov japanski manevar izašao na dobro. Ona se, u odsustvu SPO-a, ujedinila u odluci da ne bojkotuje izbore, da na njih ide jedinstvena, kao i da cela stane iza jednog protivkandidata Slobodanu Miloševiću. Sve su prilike da će taj kandidat biti Vojislav Koštunica, a ko god u Beogradu još ima neke kontakte sa zapadnim diplomatama, zna da Koštuničino ime ovih dana u zapadnim prestonicama izaziva veliko, iako suspregnuto uzbuđenje. Užurbano se studiraju njegove izjave, politička biografija i psihološki portret. Zapadne diplomate u kontaktima sa jugoslovenskim novinarima kao da hodaju po jajima: iako znaju da je predsednika Demokratske stranke Srbije, za razliku od većine drugih opozicionih lidera, jednako teško optužiti za kolaboracionizam prema režimu koliko i za kolaboracionizam prema Zapadu, oprezni su i dobro se čuvaju da Koštunici otvorenom podrškom ne daju poljubac smrti. Ta neuobičajena zapadna diskrecija jedini je poklon koji Zapad zapravo može dati Koštunici.
       Koliko god je Zapadu stalo da dokaže da je Milošević diktator, isto je toliko njemu stalo da dokaže suprotno. Tu je sva šansa srpske opozicije: da prođe kroz uski prolaz između te dve opsesije, da iskoristi Miloševićevu glad za legitimitetom i njegovu potrebu za izborima. To ne bi bili prvi izbori u istoriji koje je neki autoritarni vladar sazvao, uveren da na njima može glatko pobediti, i propao. Recimo, Pinoče je uveo Čile u ekonomski prosperitet a posle plebiscita, 1988. godine, na kojem je propao, ispostavilo se da je pogrešno shvatio zašto na ulicama Santjaga nema više prosjaka. Nisu se za njegove vlasti obogatili, već je javni prevoz tako poskupeo da više nisu mogli sebi da priušte prevoz iz favela do centra.