("Lice kulturne čaršije", NIN br. 2585)

      Dobro je imati ministra kulture takve erudicije, odmerenosti i plemenitih namera, sme li se reći "moralne osetljivosti", koji je uz to i spreman da daje intervjue listovima poslovično kritičke (čitaj: vlasti sumnjive) provenijencije. S druge strane, još bolje je imati pametno uredništvo izabranog nedeljnika koje će učiniti da čitalac "zasenjen" intervjuom, da čitalac koji je upravo počeo da misli kako sve i nije tako crno u zemlji koja za ministra ipak ima jednog g. Simića i koji je upravo počeo da se odmara i hrabri na nadi da nije sve "otišlo niz vodu" u zemlji koja je ipak odolela iskušenju NATO bombi i ministrovanju u kulturi gđe Brunclik, dakle da taj i takav čitalac, kad okrene list, shvati o kakvoj je to kulturi bilo reči u pročitanom intervjuu. I o kakvom pozorištu.
       Jer su najbolji negde tamo, u onim tzv. demokratskim društvima, a koja su, po g. ministru, izrazito nedemokratska (a možda i nekulturna) zbog mnogih stvari, među kojima nije najmanje važna ljutnja francuskih intelektualnih krugova levice na Sartrov stisak ruke Aronove. Zaista, nepojmljiv izraz nekulture, ta intelektualna ljutnja. Mada, ima nečeg sumnjivog u ovom primeru pažljivo i "sa setom" pročitanom i odabranom. A to je pitanje ravni. Kada se dva intelektualca, koji su od svojih mozgova i samo od njih, od sopstvenog stvaralaštva, duhovnog naprezanja i mentalnih okršaja napravili kulturnu baštinu svojoj naciji i svetu, koji su baštinili jedino svoje prethodnike - intelektualne pregaoce i stvaraoce kakvog-takvog reda u "metafizičkom haosu", dakle, kada se takva dva intelektualca zagriženo bore za svoje mentalne poretke (a s njima i niz njihovih sledbenika), onda se njihovo simbolično rukovanje, makar i iz moralno najosetljivijih razloga, može doživeti kao izdaja. Uostalom, zar Man već nije analizirao tu vrstu novovekovnog "viteštva", onu borbu na život i smrt koja se poslednjih vekova ne vodi zbog žena, već zbog ideja, i zar Aron i Sartr već nisu naslućeni u likovima Setembrinija i Nafte. Ne prosuđujemo da li je ovo zlo ili dobro za kulturu i kakve posledice taj maksimalizam ima na blisku istoriju čovečanstva (svi naši užasi, nas, ljudi proteklog veka), već prosuđujemo koliko je ova intelektualna nepomirljivost jednog mislioca s drugim dobar primer da se skicira "izrazito nedemokratsko i represivno lice" jedine demokratije koja je za obojicu napravila mesta. Ravan je u pitanju. Stoga Kiš i jeste "naš" pre nego "njihov", jer je imao osetljivost za ravni i vežbao nas toj osetljivosti. Da ne pobrkamo ravni: ideju sa ideologijom, čoveka jedne knjige s prorokom, diktaturu s demokratijom, makar se ona zvala i diktatura proletarijata.
       Jer tamo negde ispod ovog negodovanja francuskih intelektualaca, koji žive kao ljudi, leži negodovanje srpskih intelektualaca (koji žive već kako žive) kada se neko, iz bilo kakvih razloga, rukuje s nekim ko baštini naše penzione fondove, našu staru štednju, naše evropske plate i evropsko školstvo, našu kulturu i talente, naše drugačije mišljenje i drugačija (a neprobana) rešenja, naše i našim rukama stečeno imanje i ugled a pri tom nam priča o netoleranciji i histrionizmu Zapada. Zar može da nekom bude čudno što odbijamo rukovanje desnicom dok je leva tog začuđenog u našem džepu? Kao u onoj dečjoj pošalici: Pazi, ptičica (čitaj: NATO avioni).
       Ostaje da se čovek duboko zamisli šta nekog tako razuđene misli i elegantnog načina izražavanja navodi da ćuti i trpi banalnost i jezičku oskudicu eksponenata (svih) partija na vlasti, da svojim "glasom u pustinji" remeti unisonost stila i vokabulara svojih kolega po ministarstvima, što republičkim, što saveznim. Jer "nekog vraga" tu mora da ima. Valjda i on shvata da se ovde od sopstvene pameti ne može živeti - samo od politike.
      
       ZORICA MAKSIMOVIĆ,
       Beograd