NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Bogomdani smrtnici

Svojim fantastičnim slaganjem glasova, blizanci Radiša i Ratko ne samo da emotivno dočaravaju narodne motive već nas podsećaju da su naši koreni suviše duboki da bi se zanemarivali

      Braća Teofilović, svojim brojnim nastupima u kratkom periodu, poslednji put na nedavno održanom muzičkom festivalu u Centru "Sava", konstantno dokazuju da je balkansko muzičko blago prava etnološka enciklopedija - i ne samo to. Svojim fantastičnim slaganjem glasova, blizanci Radiša i Ratko, povremeno praćeni izuzetnim Žoržom Grujićem i Dušanom Đukićem na tradicionalnim instrumentima, ne samo da emotivno dočaravaju narodne motive već nas čudesnim napevanjem, magijskom snagom ovih prostora, podsećaju da su naši koreni suviše duboki da bi se zanemarivali.
      
       Nisu podobni za Radio Beograd
       Mnoge pesme koje pevaju verovatno dosad i niste čuli, ali osećate kao da ih znate ne jedan, nego više života. Čistota i mir u njihovim nastupima fascinantni su i omogućavaju svakom slušaocu ponaosob dubok intimni doživljaj, nalazio se on u publici ili ih slušao sam. Teofilovići (starogrčki koren njihovog prezimena označava one koji vole Boga) snimili su više od četrdeset starih narodnih pesama, od čega se petnaest našlo na albumu "Čuvari sna". Muzikom se bave četrnaest godina, a pre devet godina su iz sveta horskog pevanja prešli u vode tradicionalne muzike. Upravo se nalaze na muzičkoj olimpijadi "NJasshoi 2000" u Japanu, u Osaki, gde su jedni od 2000 izvođača iz 70 zemalja i jedini sa prostora bivše SFRJ. Kao i sve olimpijade, i muzička se održava sveke četiri godine, (prethodna je bila u Helsinkiju), a ovog puta nastupa se u Sakai parku od 28. jula do 6. avgusta.
       "Tamo ćemo pevati pesme sa Kosova i Metohije, jer zaista je istina da je to najlepša muzika sa Balkana i pokazaće se, počev od Japana, gde su njene granice. A to sigurno nije samo Srbija," kažu ovi umetnici, apsolutni sluhisti bez akademskog muzičkog obrazovanja.
       Više desetina snimaka koje su uradili u Radio Beogradu nestalo je. Sklonjeno je iz "bezbednosnih razloga", kažu Ratko i Radiša sa ogorčenjem:
       - To je zato što se te pesme kose sa violinicama, harmoničicama, "dragačevskom" trubom. Nemam ja ništa protiv toga, ali to nema veze sa svim onim što smo mi. Treba spoznati sebe i kad to uradimo nećemo imati nikakvih problema. Što to nismo postigli, to je ključni problem i plodno tle za sve što nam se dešava. Čovek koji se ovim bavi treba da bude predodređen, duhovno i intelektualno zreo, da ima prava znanja, ona životna, koja se stiču kroz klasične pisce, duhovnu literaturu i, naravno, kroz sam život. Bavljenje ovim pozivom nije puko pevanje, kao zanat, već je to način života, ozbiljna, potpuna posvećenost. To zahteva mnogo rada, mnogo truda i ljubavi. Mi retko kad pričamo šta smo sve prošli i kako. Želimo napred, da se ne stoji u mestu, jer uvek dolazi nešto bolje i vrednije.
       To dalje, bolje i vrednije, nadaju se da će, već na ovom nastupu, pokazati i svetu. "Zahvaljujući ažurnosti naše ambasade u Japanu, uspeli smo da potvrdimo učešće i posle roka za prijavljivanje. Još pre dve godine Japanci su se interesovali za nas, dolazili su u ambasadu, slušali naš materijal. Nastup će i vizuelno biti stilizovan, bićemo odeveni u košulje od 'seljačkog' platna na kojima će biti simbol kosovskih božura, najcrvenijih na svetu, jer su, po legendi, izrasli iz zemlje natopljene krvlju kosovskih junaka'."
      
      
       Ni dinara od rodnog Čačka
       Sigurno je da je teško dati srce poslu koji i u sređenim i bogatijim društvima teško da donosi bilo kakav profit. Primer za to je i aktuelni odlazak u Japan, što ne bi bilo moguće da se nekim ljudima iz Telekoma Srbija nije dopala njihova muzika, tako da su, na ime sponzorstva, za troškove šestočlane ekipe dobili 160 000 dinara. Država je "pritrčala da pomogne" i brže-bolje tu svotu oporezovala, tako da su Teofilovići ostatak troškova pokrili na samo njima znane načine. Iako im je u Ministarstvu kulture Srbije nezvanično rečeno da para za te namene nema, ipak se nadaju da će ih po povratku sa festivala, na koji idu kao predstavnici naše zemlje, sačekati pozitivan odgovor i pokrivanje bar dela visokih troškova.
       Braća Radiša i Ratko nemaju umetnički status, žive u iznajmljenom stanu, sami plaćaju sve troškove, sale u kojima nastupaju... "Ni od našeg rodnog grada Čačka nikad ništa nismo dobili, ni simbolično", dodaju.
       - Ali, mi u ovu muziku ulazimo iz velike potrebe i velike ljubavi. Velika je odgovornost kad izlaziš pred ljude i predstavljaš nešto ozbiljno. Moraš vrlo dobro da vodiš računa šta im govoriš, kakav je tvoj nastup, koji je izbor pesama... Muzika je najveće oružje. Ko zna koga naša reč ili nastup na šta može da navede. Jednostavno, mi svoj rad ne posmatramo kao nekakav muzički trend. To je prenošenje tradicionalnog nasleđa kroz vreme. U svakoj generaciji postoji neko ko će time da se bavi. Veliki je to zadatak i velika obaveza ne skrenuti nijednog trenutka sa pravog puta, onog trnovitog, neširokog, koji ne donosi brzu slavu, nego uspon i uspeh. Ne u smislu neke slave i zvezda, kao što nas nazivaju, slavi se Bog, a ne ljudi. Mi smo, kao i svaki čovek na Zemlji, obični smrtnici bogomdani za ovo što radimo. Svako je bogomdan za nešto što za života treba da prepozna. Mi smo imali tu sreću, možda i htenje, da prepoznamo ono što volimo, da to izađe na pravi način. Iako, nažalost, društvo to gura ispod tepiha, mnogi ljudi na koncertima kažu "Ponosni smo što imamo ovakvu muziku, što smo Srbi, što postojite!" To su najznačajniji honorari, ti ljudi koji srećni izađu iz koncertne sale. Vide jednu tešku muku kroz muziku, teskobu, veliku tugu, ali ujedno i radost pevanja, koje doživljavaju kao pročišćenje i koje ih kasnije, posle koncerta, ostavlja ushićene, ispunjene. To je nešto arhetipski zapisano, što postoji duboko u svakom čoveku sa ovog podneblja i samo je pitanje kad će to da se probudi.
      
       Lažne pesme lažnih pevača
       - Činjenica je da se naš narod otuđio od onog osnovnog, u čemu je najviše i bio, od sela i prirode, tako da u urbanoj sredini mi delujemo malo egzotično - primećuju Teofilovići. - Posebno jer ovde o nama niko ništa ne zna, a mi i ne želimo da pričamo o svom privatnom životu, jer to i nije bitno. Bez obzira što si na televiziji, što si javna ličnost, ne znači da si vredniji od nekog drugog čoveka. Mediji su napravili da su vredni samo oni koji se pojavljuju, što je apsolutna laž. Ne mislim sad da sam u toj laži, ali mi moramo kroz medije da se predstavimo, da pokažemo neku drugu stranu, drugu sliku muzike i prošlosti. Ne želimo da se pojavljujemo neprestano, naravno. Kažu ljudi - što vas nema. Pa i ne treba da nas ima! Neka se priča, kao nekad, dok nije bilo medija. O dobrim pevačima se čulo od uha do uha. Tako se stiče zdrava popularnost, da se ljudima to sviđa i da zato kupe izdanje. Dosta je više lažnih pevača i lažne muzike.
       Kanalima "od uva do uva" za talentovanu braću iz Čačka čulo se nadaleko, tako da je njihov raspored krcat zakazanim koncertima. U Banjaluci su 8. avgusta, potom u Inđiji, slede etno kamp u okolini Kruševa i etno festival u Kečkemetu, u Mađarskoj, početkom septembra. Najpopularniji su od Beograda ka severu, širom Vojvodine, dok po unutrašnjosti Srbije, prema njihovim rečima, "nema interesovanja za sopstvene korene". Međutim, Ratko i Radiša Teofilović nisu zabrinuti za sudbinu tradicionalne muzike sa naših prostora: "Mi imamo svoj put, drugi imaju svoj, a svaki put ima svoje trajanje." Oni na toj trajnosti rade.
      
       DAMIR JELISAVČIĆ
      


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu