Dr Bojiću je sada najvažnije da se nekako izjednači sa "obnoviteljem" Milutinom Mrkonjićem. Ili unapred računa sa kratkim pamćenjem naroda, kome po ko zna koji put sviće, bar što se situacije u zdravstvu tiče

      Oni koji ne vole ministra zdravlja dr Milovana Bojića plaše se ovih dana da uključe čak i peglu. Uključe televizor, a ono dr Bojić. Uključe radio, kad i tamo dr Bojić. Gde god se okrenu svuda nailaze na dr Bojića koji narodu objašnjava kakvo je stanje u jugoslovenskom zdravstvu. Kao da i do sada nismo znali kako nam je kad treba da nas neko leči. Bojić mnogo grdi, još više obećava, jer valjda misli da tako treba u predizbornoj kampanji. Ali u svom tom glasnogovorništvu koje za cilj, po svemu sudeći, ima popularisanje partije kojoj pripada, ili bar njegove ličnosti, nema toga što bi nagovestilo da je neko vičan političkom marketingu "poradio" na imidžu ministra zdravlja. Ovako kako jeste, neko bi mogao poverovati da je dr Bojić partijsku dužnost pretpostavio ličnom obračunu sa dr Leposavom Milićević.
       Jer, koji bi "provereni partijski drug" sebi dozvolio da zaboravi da je njegov prethodnik, onaj koga Bojić sada indirektno optužuje za tešku situaciju u jugoslovenskom zdravstvu i koji je šest godina proveo na istoj dužnosti ministra zdravlja - član iste partije? Toliko ruženje "partijskog druga", koga su ostali drugovi mogli da smene po partijskoj liniji kad god su hteli, da im nije valjao sve ove godine, nije dobar predizborni štos kojim bi se uvećala sopstvena popularnost u narodu kome je, inače, dosta "izdajnika", "cinkaroša", "osvetnika" čak i "heroja razvoja i obnove". Zato bi se, možda, moglo zaključiti i da je dr Bojiću sada najvažnije da se nekako izjednači, bar po imidžu, sa "obnoviteljem" Milutinom Mrkonjićem. Ili dr Bojić unapred računa sa kratkim pamćenjem naroda kome po ko zna koji put sviće, bar što se situacije u zdravstvu tiče.
       Na zaborav računa i dr Vojislav Šešelj koji se opredelio za jednostavnu predizbornu strategiju "Vidite šta smo načinili od Zemuna, to ćemo sutra i od Srbije." Bezgranično hvaleći ono što jeste, i ono što nije učinjeno u Zemunu zahvaljujući radikalima, dr Šešelj nastoji da u hodnicima vremena zatrpa sve što mu stoji na putu do pobede. Međutim, onima koji se sećaju kako je vođa radikala umeo da ubeđuje narod u ispravnost svojih ideja, digne se kosa na glavi upravo od ogoljenog smisla simbolike kojom radikali sebe promovišu pod sloganom ispisanim na "tarabi" ispred Generalštaba Vojske Jugoslavije - "Mi dolazimo!"
       Uostalom, i oni koji za sebe drže da su jedini pravi nosioci demokratskog razvoja, stoje u mestu i poručuju "evo, samo što nismo krenuli" u predizbornu kampanju. Tako (ujedinjena) opozicija kao da čeka bogzna šta ili koga. Besmislena kupovina vremena mogla bi da ubije nadu u narodu kome su na nos izašle političke zavrzlame i svađe opozicionih lidera.
       Bojeći se, valjda, da bi narod mogao do 24. septembra i da zaboravi za koga treba da glasa, ako želi nekakvu promenu, udružena opozicija je kao najveću tajnu sve do sada čuvala ime svog predsedničkog kandidata. To, ipak, ne sprečava partijske lidere da nam svakodnevno poručuju kako živimo u istorijskom trenutku, kako nam je baš sada biti ili ne biti.
       Međutim, koliko god ovo bili važni izbori, činjenica je da su to zapravo još jedni sirotinjski izbori.
       Iako je, naime, izraženo u novcu koji će biti utrošen na predizbornu kampanju, cena pobede na izborima 2000. godine relativno niska, nema onih koji će potrošiti desetak miliona maraka, što je, verovatno, suma dovoljna da se obezbedi sigurna pobeda. Naprosto, nema potrebe. Neopredeljenih je malo, kao što je malo onih koji veruju određenoj partiji. Glasači su podeljeni na one koji su ubeđeni da je stara vlast bolja od bilo koje druge jer se zna šta su joj dobre i loše strane, i na one koji veruju da je postojeća vlast toliko zabrljala da bi bilo koja druga bila bolja od nje.
       I režim i opozicija znaju da one koji do sada nisu glasali neće opredeliti nikakav televizijski duel ili beseda sa podijuma. Osim toga, direktiva je takva da udružena opozicija ne može zakupiti vreme u medijima pod patronatom režima, koliko god da je spremna da plati. Oni drugi mediji, posebno televizije, pomoći će opoziciji u inat režimu, čak i badava ako bude trebalo.
       Plakati i grafiti omiljeni su u kampanjama zato što efekat gotovo nikad ne izostaje, uz to ne koštaju mnogo, a taraba, zidova, u poslednje vreme i panoa, ima dovoljno da bi rat njima bar započeo. Međutim, da bi se narod pokrenuo potreban je događaj, ali događaja kao da neće biti jer oni koji drže vlast dobro znaju da im to ne bi donelo ništa dobro. A, opozicija se ne usuđuje da ga izazove jer bi vlast mogla nervozno da reaguje. Šta sve može da se desi kad je vlast nervozna, dobro znaju oni koji su i do sada na raznim protestima imali smelosti da kažu šta misle. Što bi rekao jedan stari i gotovo zaboravljeni političar bivše SFRJ, izgleda da su predviđeni "izbori bez alternative".
       Srpski pokret obnove, trenutno najveća opoziciona partija, ujedno je i jedina partija koja na ovogodišnjim izborima, možda, neće potrošiti ni dinara, ako na njima ne bude učestvovao. To jest, ukoliko se Vuk Drašković u poslednjem trenutku ne predomisli. Ono što je sada očigledno jeste da bi neizlazak SPO-a i njegovog lidera znatno umanjio izglede opozicije na izborima. Možda ova, pomalo fatalistička strategija nekome može delovati potpuno uverljivo, ali većini, onima koji uprkos svemu ipak planiraju da glasaju, ovo bi ličilo na predaju pred bitku koja još nije ni počela.
       Koliko god ovaj narod bio sposoban da zaboravlja, ne treba smetnuti s uma da je to, ipak, onaj isti narod koji je upamtio sve one koji 1389. godine nisu došli na Kosovo polje. Možda je to samo mit, jedan od mnogih sličnih (istorijski izvori o Brankovićima govore nešto drugo), ali on je i dalje - živ.
       Dakle, svi koji i dalje računaju na kratko pamćenje ovdašnjih birača mogli bi se u tome gorko prevariti.
      
       LIDIJA KUJUDŽIĆ