Nisam fanatičan TV gledalac. Štaviše, srećna sam kad god mogu da se izvučem iz zavodljive fotelje (ipak) okrenute u pravcu televizijskog ekrana. Moj život se, međutim, promenio otkad su mi roditelji nedavno ostavili na čuvanje petnaestogodišnjeg mačka Momčila. On je televizijski fanatik i neumeren konzument, posebno informativnih emisija. U želji da mu ugodim, da što više vremena provedemo zajedno (mrzi šetnje, sasvim je zadovoljan onom koja vodi od dnevne sobe do frižidera), dane provodim u fotelji, dok on u mom krilu svojom šapicom petlja i prebira po daljincu. Ako njega pitate, nema ni govora o mogućnosti da se televizor ponekad isključi. Ko bi odoleo da ne ugodi matorom momku, koji je po ljudskim merilima skoro stogodišnjak i čije su navike toliko ustaljene?
       Momčilo je doskora bio privrženiji hrani nego televizijskom programu. Predizborna kampanja je, međutim, preusmerila njegovu garfildovsku alavost. Na zvuk ode SPS-u, koja prethodi Drugom dnevniku, kao oparen usred zalogaja hita iz kuhinje i seda pred ekran. Tek sam prošlog petka shvatila o čemu se radi.
       Pogledom punim ljubavi (žacnula me je ljubomora) pratio je Milovana Bojića, novopečenog (ako ovako nastavi biće pečen, obećavam!) ministra zdravlja koji je obilazio bolnicu u Zrenjaninu. Naleteo je na pacijenta ostavljenog na podu i prenerazio se. Odgovorili su mu da bolnica raspolaže samo sa dvoja kolica. "Ja neću da odem dok ne dođu kolica", zgroženo je zagrmeo Bojić, "skidajući" Mrkonjića. Momčilu su se oči ovlažile suzama. Ipak, malo se obradovao kada je Bojić pobedonosno uskliknuo: "Bolnice su 150 odsto čistije otkad se pročulo da ih nenajavljeno obilazim."
       Gledajući to, Momčilo je samo tiho odobravajuće mjauknuo. Biće da je negde čuo kako je "doživeti starost u ovoj zemlji božija kazna" i nada se da će reforma zdravstva obuhvatiti i bratski veterinarski sektor. Da ću konačno moći da mu nabavljam za starost neophodne vitaminske koktele i vitaminsku hranu.
       Da nije sasvim podlegao propagandi, shvatila sam kad smo preko vikenda gledali emisiju, koja se emituje jedino na radikalskoj Palmi, a zove se "Kul" (za neupućene: Komitet jugoslovenske levice). Zevao je dok su neki loši i nepismeni studenti izgarali izigravajući novinare i emitovali užasno dosadne priloge. Malo je živnuo na Leontinino pevanje u čast nekog sastanka članova KUL-a, koja je fiksirajući Mirjanu Marković i Milutina Bojića u prvom redu oznojena pevušila: "Srce ne diše, kuca sve tiše... Ja više nemam sna, stigla sam do dna..."
       Onda je usledio "duhovit" prilog "koliko verujete tračevima", gde su mladi kulovci lagali neki svet na nekom jezeru o tome kako je voda zatrovana. Posle su, rezimirajući prilog (nesvesno rezimirajući i čitavu svoju politiku) zaključili da nije tačno da tamo gde ima vatre ima i dima i poručili: "Vidite da se i vatra i dim mogu izmisliti, zato ne verujte nikome, osim sebi." Posle je išao prilog o smehu. Momčilu nije bilo do toga. Samo je frknuo, okrenuo se na drugu stranu i nemirno trzajući se zaspao.
      
       MARIJANA MILOSAVLJEVIĆ