NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Duh vremena<br>Milivoje Glišić
Cena predaka

Da li kandidat za predsednika SRJ dr Vojislav Koštunica ima poželjan istorijski pedigre

      Karađorđevu gla- vu, punjenu pamukom, poslali su u Stambol na Bosforu, sultanu na uvid, kako bi Miloš, uz podršku strane (turske) agenture, mirno zacario Srbijom. Neki Holanđani hteli su isto to, ovih dana, s predsednikom Miloševićem - ako ga sretnu! - dok ih Goran Matić nije sasekao u korenu. Na oprezu su, u rezervi, Zoran Sokolović koji radi kao krtica, ispotiha, i general Pavković, uvek više nego budan.
       Zašto su baš sada, za ranu jesen, raspisani predsednički izbori za predsednika Miloševića i ostale koji se upišu na listu? Zato što Milošević računa na američku komociju pred sopstvene izbore (zaboravljaju se humanitarne katastrofe i ljudska prava), Rusija je i sama sputana, jesen je - još ima nešto hrane, a daleko je i nafta za demokratiju; oni kojima je i ovde lepo vratili su se s Kipra pocrneli; rečju, nije jesen godišnje doba za prevrate; počinju vašari i krsne slave, samo se ponegde kum s kumom posvađa...
      
       Ustavotvorci i ustavobranitelji kažu u svoju odbranu da sada ceo narod bira Predsednika Savezne Republike Jugoslavije, a ne njegovi (narodni) predstavnici koji mogu biti i ovaki i onaki. Ako bismo zašli u zamršeni teren samantike, gde se ne snalazimo najbolje, ispalo bi da je predsednik Milošević dosad bio nenarodni predsednik? A Orden narodnog heroja (u perspektivi), a telegrami podrške, obnova i izgradnja - sve u njegovo ime, šta s tim?
       U čije je ime to činjeno, gospodo?
       Hoćemo li da obrnemo stvar? Ko je izgubio Knin, zapadnu i istočnu Slavoniju, deo Bosne, Kosovo i Metohiju, a možda i Bujanovac ako stvari krenu naopako; ko je uveo embargo na Drini, koji bi se Narodni heroj bez plebiscita na to odlučio!?
       Pošto je ustav takoreći rekao da se bar u jednom slučaju može vladati bez ograničenja mandata, javili su se i neki drugi (u ime svojih partija), dok su neke među kandidate uvrstile šire grupacije. Naša malenkost, koja se ovim tekstom uči da državnički misli, pretpostavlja svim kandidatima, pa i Miloševiću, upravo takvog, onoga koga je želela većina misleće opozicije, dr Vojislava Koštunicu. Prvi kolokvijum iz državničkog nauka naše malenkosti bio bi da o svakome kandidatu ponešto i kaže - osim o Miloševiću o kome se sve zna - pa da se ide na lični izbor. Neka pobedi bolji; za tuču uvek ima vremena.
       Slobodan Milošević, preskočen.
       Vojislav Mihailović, kandidat Srpskog pokreta obnove, koga je lično Vuk Drašković promovisao, beskrajno je drag i pošten čovek, znam ga - tip idealnog prijatelja! Ni kao gradonačelnik Beograda u zluradom okruženju crveno-crne koalicije, nije bio bez rezultata. U doba najmračnije agresije NATO-a grad Beograd je funkcionisao i preživeo! Ali - na žalost, to prokleto ali: ne postaje se Predsednik Republike preko dede! Dedu mu zna cela Srbija, ali pred Srbijom su novi problemi, paćenički branilac Srpstva Draža Mihailović davno je u istoriji.
       Ne znam da li je favorit radikala Tomislav Nikolić imao dedu i kakav mu (je) bio; Toma je uljuđeni radikal, ne više od toga: kragujevački spomenik s lentom. Šešelj je bio s Tomom na jednom koktelu s trobojkom koju je dobio od člana svoje Otadžbinske uprave Nikole Poplašena; lente su stigle tek kad su tzv. mirotvorci smenili Poplašena sa mesta predsednika Republike Srpske.
       Šešelj je prvi počeo s posterima (već se i tuži). Držim da su predizborni posteri preuranjeni, služe uglavnom za cepanje, škrabanje i docrtavanje brkova onima koji ih nemaju (žao mi je Maje Gojković!). I Maja je izložena crtanju, a na Šešeljevom posteru, na izlazu iz Šešeljevog Zemuna, svojim očima sam video, piše: "Obavezno skretanje levo!"
       Rekao bih, u napadu skromnosti, da nemam predrasuda, kad se jedna javi pred zoru, pri čistoj svesti: da li je zgodno da neko ko je radio na groblju (Toma Nikolić to i ne krije), makar i u administrativnom odeljenju, bude šef jedne napaćene, dosta iskrnavljene i iskrvavljene države. Čim ga vidiš, zlo slutiš! Na kraju krajeva, podseća nas na okolnost da nimalo nismo besmrtni, pa ni Slobodan Milošević, makar postigao Titove godine i Titove prijatelje...
       Ostaje, dakle, dr Vojislav Koštunica koga radikali (iz straha, naravno, jer je jedini ozbiljan protivkandidat Miloševiću), nazivaju saradnikom Tačija i trpaju ga među rezidente stranih agentura. Priča je dovoljno blesava da bi bila zabavna.
      
       Da ne ponavljam ono što je rečeno i očigledno: Koštunica je ozbiljan, strogo principijelan i obrazovan čovek, koji misli kad govori, tako da se to često čini kao odsustvo nadahnuća. Politika je, dragi moji, racionalna stvar, i, uprkos uvreženom mišljenju, ima prag morala ispod koga se ne može spuštati. Ne trpi dosetke i prazna obećanja. Koštunica nas lišava epskog zanosa od koga se ne živi i brani nas od uvećavanja Srbije do Karlobaga i zapadnije; Koštunica nas, dakle, u svojim izlaganjima čini ozbiljnim. Upravo to, taj strah, kažu, koji publika ima od njegove ozbiljnosti, moramo konačno da pobedimo. Pre izbora, naravno.
       Dok čitate intervju sa Koštunicom, da dodam ono što su mi obavešteni generali rekli na pitanje (1) ako bi pobedio Koštunica - a šanse mu nisu beznačajne - da li bi Milošević mirno sišao s vlasti, i (2) kako bi se vojska u tom slučaju držala. Odgovor broj jedan: ako bi mirno predao vlast, povećao bi sopstvene šanse; takvima se obično pola oprašta. Odgovor broj dva: od devet pukovnika (pa naniže po činu) najmanje osam misli isto što i opozicija, ali nema kud - imaju žene i decu. Nezadovoljni sudija može u advokate, svako može u privatnike; jeste li ikad čuli za privatnog majora!
       Otkud doktoru pravnih nauka, poreklom iz takovskog kraja, to šumadijsko ime Koštunica. Do sredine prošlog veka retko koji Srbin je imao fiksirano prezime. Obično bi to bio Janko Perkin, Todor iz Brdnjaka, itd. Jevrem Grujić na Svetoandrejskoj skupštini krajem 1858. kada je zbačen Aleksandar Karađorđević i doveden opet Miloš Obrenović, dvaput beleži ime Koštuničinog pretka, jednom kao trgovca Damjanovića, drugi put kao trgovca Koštunicu.
       - Moja mati je rodom od Damjanovića s one strane Suvobora, iz sela Koštunića - piše u uspomenama vojvoda Živojin Mišić - koje sada već svi zovu Koštunice...
       Eto otkud Koštunica, i s kakvim pretkom!


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu