Kako prepoznati crvenu liniju koja se ne sme prekoračiti. Tajni dokument u 400 primeraka. Nemci traže da se udari prošire i na Crnu Goru. Glavna preokupacija vojske i industrije naoružanja u Vašingtonu 1998: da svoje rakete tomahavk potroše na Jugoslaviju. Suština američkog plana: da se Milošević ustvrdoglavi i odbije da popusti pred NATO-om

      Ako bih taj dokument predao (pomenutom g. Milanoviću, prim. prev.), on bi mogao proveriti da li ga lažem, ukoliko ga je već posedovao kao radni dokument NATO-a. Ako ga nije posedovao, iz ovog koji mu predajem nije mogao izvući ništa veliko. Iskopirao sam, dakle, taj nacrt na papir i, povrh toga, i naznake verovatnih datuma udara koji, sami po sebi, nisu bili tajna. S tim korisnim elementima neškodljivim za naše trupe, pozvao sam čoveka za kontakt da se sretnemo. Pošto nisam imao nikakvog razloga da krijem šta radim, zvao sam ga iz svoje kancelarije.
       Upregao sam se da uverim Milanovića da je politička saglasnost za udare dobijena, ali da se daje još jedna prilika pregovorima, što nije bilo tačno. Precizirao sam mu da Amerikanci požuruju intervenciju, između ostalog i da bi ispalili rakete tomahavk, što je bilo tačno. Prema onome što se moglo naći u stručnoj štampi, oni su u 1998. godini morali da demontiraju 421 krstareću raketu, a tokom leta bili su ispalili samo dve, jednu na Sudan, drugu na Avganistan.
       Još jednom sam mu potvrdio da je Francuska među zemljama koje požuruju interevenciju i objasnio mu kako će pet ključnih zemalja u ovom poduhvatu nametnuti malim zemljama koje oklevaju, ako je još bilo takvih, u najboljem slučaju neki sporazum, a u najboljem uzdržanost u glasanju o naredbi za udare.
       Na primer, nastojao sam da prihvati da Grci ne znaju sve pojedinosti iz dosijea i da neće imati načina da stave svoj veto na udare NATO-a. Što je bilo tačno. Video sam kako se opušta u licu. Verovao je da sam iskreni pristalica g. Miloševića. I to je bilo normalno: nije me plaćao, nije me imao ni na jednoj od onih ručki koje učesniku omogućuju da "metu" drže ucenama. Verovao je, znači, da iza mog delanja stoji najubedljiviji motiv špijunskog sveta: ideologija.
      
       Greška
       U stvari, vodio sam operaciju zbunjivanja, kako mi se već i u prošlosti dešavalo da to radim. U toj vrsti poslova treba biti veoma oprezan jer se čovek mora koristiti istinitim informacijama da bi se putem njih proturile lažne. Dakle, treba od svega reći dosta, ali ne reći previše. Ono što sam ja govorio Srbi nisu mogli koristiti, kao što je to u novembru 1998. potvrdilo i Ministarstvo odbrane u svojim saopštenjima za štampu.
       Još jedna mera opreza koja se mora imati u ovim poslovima jeste da se za to obezbedi propisno ovlašćenje, a u toj oblasti može se grešiti na dva načina: raditi na osnovu sopstvene inicijative, ili ne tražiti pismene naloge. Ako stvar krene naopako, bez pisanog naloga niste ni ovlašćeni, i onda vas ostavljaju na cedilu.
       No, u međusavezničkoj sredini, radeći sa zajedničkim a ne s nacionalnim "materijalom", veliki su izgledi da sve krene naopako.
       Da sam bio zvanično ovlašćen da radim ono što sam upravo radio, to bi mi donelo još jednu javnu pohvalu...
       Obuzet ciljem koji sam hteo da postignem, to jest da doprinesem diplomatskim naporima NATO-a, našao sam se na tački kad prekoračujem crvenu liniju, ali bilo je potrebno da Milošević po svaku cenu popusti pred alijansom.
       Oprostio sam se od Milanovića precizirajući da ću mu, čim saznam datum udara, to saopštiti. Znao sam da neću ni morati da zovem, jer će taj datum biti predmet velikog publiciteta. Neće biti nazvan "ultimatumom", što se koristi u vreme rata, već će Jugosloveni biti obavešteni da im ostaje još samo toliko dana da popuste pred zahtevima. U isto vreme, televizije će prikazivati avione svih tipova koji će napasti Jugoslaviju ukoliko specijalne jedinice ne napuste Kosovo.
       U sledećih sedam dana sastanci su bili češći nego u prethodnim sedmicama. U retkim prilikama kad sam viđao generala, bio je u društvu svog ađutanta pred kojim nisam hteo da govorim o Milanoviću. Ili je bio zadubljen u izveštaje koje je slao Parizu. Umesto da me drži do kasno uveče, oslobađao me je oko 20 sati. Morao sam da sačekam povoljniju priliku, koja se nikada nije ni ukazala, da bih mu objasnio šta sam uradio i zašto...
       Te nedelje, srpski agent me je dva puta pozvao dok sam bio u kancelariji. Hteo je da sazna predviđen dan napada. Rekao sam mu da ću ga pozvati čim i ja budem znao. Imao sam dosta preciznu naznaku o tome, znali smo da će 15. oktobar biti ostavljen Jugoslovenima kao graničan datum. Uz poneku izmenu. Ali nisam hteo da odgovorim na pitanje. Procenjivao sam da sam uradio ono što je trebalo da uradim da bi se izbeglo najgore. Ostalo je samo da se čeka.
      
      
       Dokument kopiran u više od 400 primeraka
       Bio sam siguran da čovek s kojim kontaktiram ima primerak radnog dokumenta iz kojeg sam izvukao nacrt. Bilo preko Grka ili može biti preko Rusa, on je morao da nabavi najmanje jedan kompletan primerak. Kopiran u 180 primeraka, taj dokument bio je podeljen zemljama NATO-a, ali isto tako i Poljskoj, Mađarskoj i Republici Češkoj. Vojna predstavništva su ga kopirala da bi ga slala faksom u svoje prestonice, i da bi omogućili saradnicima da rade na njemu, svaki u svojoj kancelariji. Na kraju, samo u Briselu našlo se 300 primeraka tog dokumenta, ne računajući prestonice.
       Dokument je bio klasifikovan kao "secret OTAN" što u Francuskoj sasvim odgovara dokumentu koji se označava sa: "poverljivo". A ono što se u Francuskoj označava sa "vojna tajna", to se u NATO-u zove "Stroga tajnost - COSMIC".
       Srpski agent će biti u prilici da proveri koliko je sve tačno ono što sam mu ja saopštio iz tog dokumenta. Nadao sam se, dakle, da će mi pokloniti poverenje u onom delu, za mene najvažnijem, kad sam mu rekao: NATO je politički spreman da udari. A baš to, eto to, nije bilo tačno i u tome je bila suština zbunjivanja.
       Jedne subote, 10. oktobra, Milanović me je pozvao u stanu. Vlade u Nemačkoj i Italiji tek što su se promenile, i diplomata je hteo da zna da li će se zbog toga u nečemu izmeniti i situacija. Dosije je u tome pokazivao napredak samo u jednoj tački: sada su Nemci tražili da se udari prošire i na Crnu Goru, što u početku nije bilo predviđeno, i što sam mu ja saopštio. Time se samo mogao postići dodatni pritisak na jugoslovensku vladu.
       Činjenica da se obaveštavao kod mene bila je dobar znak: moglo je ukazivati na to da me uzima kao poverljiv izvor.
       Iste večeri, šef glavnog štaba vojnog predstavništva pozvao me je i zatražio da dođem u njegovu kancelariju sutradan, u nedelju. Imao je za mene hitnu i poverljivu misiju u Parizu. Trebalo je da odnesem poštu Glavnom štabu armija na Bulevaru Sen Žermen, a za to je potreban neki oficir. Preko noći trebalo je da ostanem u Parizu, jer je u ponedeljak ujutro trebalo da prisustvujem i sastanku u kabinetu generala, šefa Glavnog štaba armija. Pomislio sam da je reč o organizovanju večere za žene šefova glavnih štabova u novembru...
       Na ulasku u Glavni štab sačekao me je dežurni oficir. Imao je precizne naloge, od mene je uzeo zapečaćen koverat a zauzvrat mi dao mobilni telefon. Šef Glavnog štaba armija general Kelš hteo je da ima tu mogućnost da stupi u vezu sa mnom ukoliko bi imao neki odgovor za vojno predstavništvo u Briselu. Prenoćio sam u jednom ne mnogo skupom hotelu i pozvao ženu da joj kažem gde sam odseo.
       Rekla mi je o nekom telefonskom pozivu koji sam joj, navodno, uputio tog poslepodneva. Govorio sam engleski s nekim. Moja žena, deca i moja nećaka prepoznali su moj glas, pokušali su da mi nešto kažu, ali veza se prekinula. Uverio sam suprugu da je uopšte nisam zvao, i taj telefonski poziv ostaje tajna i do današnjeg dana.
       Sutradan sam otišao u kabinet šefa Glavnog štaba. Primio me je lično general, u 14 sati. Rekao mi je da sam bio "neoprezan s telefonom" i da, s obzirom na to da već nekoliko meseci u Briselu kruže priče o kompromitovanim dokumentima, treba biti oprezan. Mene se, svakako, nije ticao taj odliv informacija u koji su bile umešane druge zemlje, među kojima i Turska i Grčka, ali da bi bio načisto s tim, general je odlučio da me preda u ruke Upravi za zaštitu i bezbednost Ministarstva odbrane (DST), koja se nekada zvala vojna bezbednost. Posle čega će on doneti odluku u vezi sa mnom.
       Ispitivan sam u prostorijama zaštite bezbednosti Ministarstva odbrane, na Trgu svetog Tome Akvinskog. Tu su bila dva službena islednika i jedan komesar Nacionalne obaveštajne agencije, francuske kontrašpijunaže, koji je tu bio bez izričitog zahteva. Za uvod, komesar mi se obrati: "Vama je poznato da Francuska priprema operaciju protiv Jugoslavije?"
       - Jeste, a vi hoćete da mi govorite o Milanoviću.
       Dva dana su se vrteli oko kaše postavljajući mi pitanja o stvarima koje su mi bile nepoznate. Odgovarao sam što sam bolje umeo, ali ne shvatajući čemu to vodi.
       Tek u noćima koje sam provodio u hotelu najzad sam došao do pretpostavke šta oni to hoće da saznaju. Rekao sam im za onaj dokument. Zatražili su da ga reprodukujem pred njima, što sam i učinio. Precizirao sam da sam ga sačinio "po sećanju" i da brojke predstavljaju samo red veličina. Prihvatili su papir sladostrasno i načinili jednu kopiju i za komesara DST. Potom su podneli izveštaj šefu Glavnog štaba armija.
       Dajući im kopiju tog lista i saopštavajući im odakle su uzete informacije ispisane na njemu, dao sam im način da provere da ga Srbi nisu mogli zloupotrebiti protiv NATO-a. Umesto da mi dozvole da objasnim razloge zašto sam tako postupio, oni su se usredsredili na činjenice i na taj način izgubili dragocene elemente za procenu događaja. Ova krupna manjkavost vojne istrage bez sumnje je doprinela tome da kabinet ministra bude doveden u zabludu o stvarnom značaju onoga što sam učinio.
      
      
       Čudne manjkavosti pri pokretanju procedure
       Svoju prvu noć u zatvorskim prostorijama Mon Valerijana proveo sam 14. oktobra. Budući da me je zbog profesionalne greške ministar kaznio sa četrdeset dana zatvora, od kojih dvadeset u izolaciji, tu je trebalo da provedem tri nedelje.
       Bilo mi je najavljeno da će me ministar odbrane pozvati da bi mi saopštio svoju odluku u pogledu moje budućnosti. U stvari, 29. oktobra po mene su došli oficiri policije DST da bi me stavili pod stražu.
       Iako prema odredbama krivičnog procesnog prava i raspisa S22 nisam obavezan da čuvam tajnost istrage, ja ih neću kršiti. Interes pravde traži da poštujem obećanje koje sam dao istražnom sudiji iako su neki učesnici, koji je baš trebalo da ćute, isprednjačili u davanju ili prodavanju štampi celih delova mog iskaza iz preliminarne istrage.
       Ipak, tačno ću se odrediti prema jednoj bitnoj tački iz preliminarne istrage i sa samog početka istražnog postupka.
       Policijski oficiri postavili su mi veliki broj pitanja, ponekad su mi prebacivali da govorim previše otmeno, ali ima nešto čega su se čuvali da ne zatraže od mene: da im po sećanju reprodukujem taj famozni papir koji sam dao srpskoj vezi. Mislio sam da ga je komesar kontrašpijunaže, koji je bio prisutan u prostorijama vojne bezbednosti i koga sam, najzad, video i u ćeliji DST koja je bila pod stražom, predao svojim podređenim.
       To je, uostalom, moralo veoma da interesuje i sudskog policijskog oficira koji je vodio istragu nada mnom jer je, kad sam završio s potpisivanjem svih svojih izjava, zatražio od mene, "za svoju ličnu obaveštenost", da mu načinim kopiju onoga što sam dao svom srpskom sagovorniku. Uzeo je tu polovinu lista, razgledao i onda mi začuđeno rekao: "I to je sve?" Zatim ga je smestio u jednu od fioka svog radnog stola.
       Ni istražni sudija četrnaeste sekcije pariskog tužilaštva nije, takođe, nikada zatražio od mene da mu reprodukujem taj papir koji mi se, ipak, činio bitnim za istragu. A kako nije bio priložen ni uz dosije, uzeo sam na sebe da mu ga pošaljem iz zatvora, da bi se i to našlo među dokumentima. U stvari, kako bi se mogla proceniti šteta koju sam naneo ako ne budem pitan i o tome šta sam Milanoviću dao kao tajnu informaciju?
       Da li su postojali nalozi od strane vlade da se od mene ne traži zvanično taj papir o kojem je Ministarstvo odbrane saznalo internim putem? Lično sam u to ubeđen. Sudska afera je bila najavljena još pre preliminarne istrage. Sa odmakom i kontaktima koje sam uspeo da uspostavim posle privremenog puštanja iz zatvora Sante, sada sam uveren da sam postao žrtva još jednog podmuklog udarca vlade V Republike protiv jednog od njenih potčinjenih.
       Zar jedan belgijski sudija nije rekao mojoj supruzi kako je belgijsko sudstvo uvereno da sam postao žrtva francusko-francuske afere?
       Još nešto mi se čini čudnim. Kad sam se našao u zatvoru Sante, moj advokat smesta je obavestio moju ženu u Briselu. Francuski vojnici su bili zapanjeni, uključujući i generala Virota. Prema mojim izvorima, general je tog poslepodneva govorio telefonom sa šefom Glavnog štaba armija: pominjali su moj slučaj i, po svemu, general Kelš u tom trenutku nije znao da sam uhapšen, u svakom slučaju on to nije pomenuo generalu Virotu. Moj izvor mi je potvrdio da mu je general Virot rekao da ga je moje hapšenje oborilo s nogu. Da li je lagao? Ili je ministar dao da me zatvore ne obaveštavajući o tome moje pretpostavljene? U svakom slučaju, on je to uradio, ne primivši me prethodno, što izgleda čudno u jednoj tako "retkoj" aferi. Kao da je bio loše savetovan, u ovom slučaju.
      
       Vladina manipulacija
       Otkako sam izašao iz zatvora i dobio mogućnost da uspostavim kontakte koje sam držao u vreme dok sam bio aktivan, sve vreme nastojim da nađem neku logiku u onome što mi se desilo.
       Može se misliti da sam počinio grešku i da me je moja hijerarhija pustila niz vodu. Ali to se ne drži. Da je to u pitanju, "poslalo" bi me smesta u penziju, bez talasanja. No, "talasalo" je najmanje tri nedelje, tokom novembra 1998, dok je, naprotiv, u oktobru iste godine, "gušilo" aferu držeći me u tajnosti u jednoj ćeliji Mon Valerijana.
       Osim toga, izgleda da je kabinet ministra odbrane pokrenuo sudsku aferu bez znanja vojnih vlasti koje su, opet, imale saznanje o internoj disciplinskoj aferi.
       Sve što sam u ovoj knjizi izneo o mojim kontaktima sa srpskim agentom, to sam od samog početka rekao i vojnoj bezbednosti. Dakle, ministar je, pre nego što me je predao pravosuđu, znao da informacije koje sam dao Jugoslovenima nisu mogle da dovedu u opasnost ni naše snage, ni našu akciju. On je to, uostalom, izjavio štampi, kao što su to učinili i predsednik vlade, ministar inostranih poslova i generalni sekretar NATO-a.
       I onda? Pa onda ostaje samo logično objašnjenje. Da bi postigli to da se "Dejton dva" održi u Francuskoj, bilo je potrebno da se vlada naše zemlje u očima Vašingtona pokaže kao dobar učenik, pogotovo ne kao prosrpska. No, ostaci one afere Gurmelon još su se vukli, kao i kampanja koja se podigla kad je francuska vlada odbila da njeni vojnici svedoče pred Međunarodnim krivičnim sudom povodom ratnih zločina u Bosni i Hercegovini.
       Ja nisam neka značajna ličnost, ali sam prolazio kroz to. Bio sam samo mali "potrošni" komandant, koji se mogao odbaciti pošto bi prethodno bio ceđen godinama.
       Dakle, da bi bili dobro viđeni u očima saveznika, od mene su za kratko napravili medijsku ličnost, špijuna, izdajnika, prosrbina, dovoljno uprljanog da nikom ne padne na pamet da me brani. Izgleda je to funkcionisalo, jer je "Dejton dva" zaista održan u Rambujeu. Moje izjave bile bi smetnja, u najmanju ruku.
      
       Amerikanci su me denuncirali
       Francuske službe kontrašpijunaže poznavale su g. Milanovića: možemo se, dakle, pitati zašto francuski službenici bezbednosti u NATO-u, među kojima sam bio i ja, nisu u vezi s njim objavili uzbunu. Sasvim je jasno da bih, od samog početka, ja svoju akciju vodio na drugi način. Tu se u našoj kontrašpijunaži pokazala bitna disfunkcija u sistemu nadgledanja i upozoravanja.
       Očigledno, Srbin je bio predmet ljubomorne pažnje "američkih vojnika", kako navodi agencija Rojters u vesti od 5. novembra 1998, pominjući neku vest koja je procurela iz francuske kontrašpijunaže. Ti Amerikanci su u najmanju ruku uhvatili moje telefonske veze s Milanovićem, koje nikad nisam ni skrivao od svog šefa, i o tome su obavestili Francuze.
       Ministar je tvrdio da su službe generala Rondoa, koje se pojavljuju u svakoj mutnoj priči, bile te koje su otkrile moja "mućkanja". Tom prilikom ministar je čak tvrdio da su francuske službe uspele da se ubace u srpski glavni štab. Da je to bila istina, štampa o tome ni u kom slučaju ne bi bila obaveštena, pogotovo ne u novembru 1998. kad je operacija NATO-a protiv Jugoslavije dobijala na snazi. A naši tajni agenti bi utvrdili da ono što sam bacio kao mamac ne bi moglo da škodi našim snagama.
       Ali ministar nije hteo da prizna da su njegove službe obavestili Amerikanci, doprinoseći time manipulaciji svojih saveznika. On je, dakle, dodao tu laž onima koje je štampa već bila otkrila tokom ove afere.
      
       S francuskog: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Nastaviće se)