Premijer Barak računa na pomoć moćnog sefardskog rabina, koji je pre više godina tumačio da je "za Izrael prihvatljivo da prepusti teritorije Palestincima, ako će to sačuvati živote Jevreja"

      General sa najviše odlikovanja bori se da ne bude potučen na političkom frontu. Izraelskom premijeru Ehudu Baraku ostala su tri meseca letnjeg raspusta Kneseta da zaustavi osipanje koalicije koja je već manjinska vlada u parlamentu, samo nešto više od godinu dana posle ubedljivog zauzimanja vlasti na izborima. Odavno dobitnik Nobeleove nagrade za mir, kome su sada uoči glasanja poslanika izgledi da postane predsednik Izraela čak oprezno cenjeni na "najmanje sedamdeset procenata", izgubio je tako "siguran dobitak". Šimon Peres duže je političar nego što zemlja postoji i u njoj je bio "sve što se može biti", ali nije uspeo da bude šef države, ma koliko da je to najvećim delom samo ceremonijalna dužnost. I pre njega, uvaženi političari, generali, pa i obaveštajci borili su se (i dobijali) taj "nevažan posao". Lako je večnog laburistu Peresa iz te igre izbacio Moše Kacav, koji jeste već politički veteran desnice, ali nikako pamćen po "nacionalnim dometima" da bi se merio sa Peresom, i dosad ograničen na poslove poslanika Likuda i poslove u Ministarstvu turizma i saobraćaja.
       Predsednik Republike, inače, ne sme da se meša u politiku. Ovadija Josef, politički najmoćniji izraelski rabin, čijom je rukom vođena partija Šas, zacrnio je Barakov horizont da će vratiti sedamnaest njenih poslanika koji su uoči samita u Kemp Dejvidu iskočili iz koalicionog čamca i još pre "plovidbe po mir" zapretili vladi potapanjem. Premijer računa na pomoć moćnog sefardskog rabina, koji je pre više godina tumačio da je "za Izrael prihvatljivo da prepusti teritorije Palestincima, ako će to sačuvati živote Jevreja". U propovedi, poslednjeg sabata, Ovadija Josef je Palestince nazvao "zmijama". Mršaviji su posle toga izgledi da se Ehud Barak pogodi sa Šasom.
      
       Kornjača i škorpion
       Analitičari koji se bave Bliskim istokom, međutim, često se pomažu mnogo puta ponavljanom basnom:
       Na obali reke Jordana, škorpion moli kornjaču da ga prenese na drugu stranu. Kornjača razumno odgovara: da te natovarim na leđa, pa da me ubodeš - nikako. Škropion je umiruje rečima da bi to bila ludost, jer bi i on potonuo. Posle ubeđivanja, na sred reke, škorpion ubada kornjaču. Dok zajedno tonu, kornjača uspeva da upita: gde je tu logika. Škorpion još stiže da odogovori: pa, ovo je Bliski istok.
       Sigurno nije ova večna pričica sa Jordana slika izraelskog političkog leta, ali na nešto od njenih pouka ciničniji komentatori ipak se pozivaju.
       Istraživanje raspoloženja javnog mnjenja, koje je obavio Dahaf institut, pokazuje "strašni sud" koji je Ehuda Baraka sačekao posle povratka sa propalih kempdejvidskih pregovora sa Jaserom Arafatom o "konačnom miru Izraelaca sa Palestincima". Ocena 63 procenta anketiranih jeste da je premijer "loš i da nije uspeo da vodi zemlju kako valja".
       Nijedan izraelski predsednik vlade nije doživeo tako brz pad popularnosti. Samo pre nekoliko meseci "Galup" je pokazivao da je "54 odsto Izraelaca zadovoljno Barakovom predstavom". Najtiražniji dnevnik "Jidiot ahronot" ovaj nagli preokret tumači "akumulacijom mnogih razočaranja", nikako ne samo hipotekom posrnulog mirovnog maratona. Ehudu Baraku se sem neoprostivih pomisli (za koje je kod kuće nestrpljivo optužen bez pravog uvida) kako - u susretima sa Arafatom i pred Klintonovim nastojanjima da "iščupa mir" - Palestincima za još nepostojeću državu daje zrno suvereniteta Jerusalima, odjednom pripisuju i trajniji grehovi: arogancija, nespremnost da prizna greške, generalsko komandovanje politikom bez dovoljnog kolektivnog učešća ministarskog ešelona i eksperata. Posle samo trinaest meseci vlasti, kritičari ga posebno krive za neispunjen ekonomski polet. Možda mu je najteže da nosi jerusalimski teret i pošto se - kako se zaklinje - nije odrekao ni stope "večne i nedeljive prestonice jevrejske države".
      
       Prizivanje izbora
       Kad su Ujedinjene nacije 29. novembra 1947. izglasale stvaranje Izraela (uzgred, uz uzdržavanje Jugoslavije u Generalnoj skupštini i zalaganje Beograda sa Indijom i Iranom za "jedinstvenu arapsko jevrejsku državu na federalnoj osnovi), Jerusalim je izdvojen u "corpus separatum", čime je sveti grad internacionalizovan. Posle pobede u junskom ratu 1967, Izrael je oglasio ujedinjenjenje istočnog-arapskog i svog, zapadnog dela. U njemu danas stoluju šef države, premijer, ministarstva i sve vladine ustanove, sem Ministarstva odbrane koje je u Tel Avivu. I sve ambasade su, sem Salvadora i Kostarike, u Tel Avivu. Poštujući odluku UN i čuvajući svoj mir i interese sa Arapima, ostale države izlažu svoje predstavnike "štrapacu" - kad idu u sedište izraelske diplomatije, moraju sa mora da prevale sedamdeset kilometara u brdo.
       Povremene američke "pilule", kakvu je i sad izvadio Klinton na kraju moći da će tražiti selidbu ambasade SAD u Jerusalim, što bi Izraelcima bio kraljevski politički zgoditak, bivale su "slatki snovi" koje niko mudar ne bi ispunjavao. Spremajući se za pakovanje iz Bele kuće, Klinton, čini se nevešto, pokušava da se dopadne pošto je među mnogim Izraelcima, naročito na desnici, kao domaćin u Kemp Dejvidu stekao "crnog Oskara".
       Predviđanja ne jednog ozbiljnog komentatora su da lideru levičarskog Saveza za jedan Izrael Ehudu Baraku "neće ostati drugo nego da za nekoliko meseci izađe na izbore, sa ili bez mirovnog sporazuma o tako škakljivim pitanjima kao što su budućnost Jerusalima i palestinska država".
       Prema pisanju lista "Maariv", ako bi se sada birao premijer, laburista Ehud Barak pobedio bi Arijela Šarona sa desnim Likudom. Ali, prema drugim ispitivačima raspoloženja, ako bi se Benjamin Netanijahu vratio na čelo Likuda, Barak bi zaostao za tri ili četiri procenta. Šaron govori da će izbora biti "do aprila".
       U Knesetu je na sednici pred dug odmor povučen prvi potez: prošlo je prvo čitanje zakona o samoraspuštanju skupštine. Kad se u novembru vrate, poslanici će nastaviti postupak. Toliko vremena Baraku je na raspolaganju da ponovo stavi u pogon mirovni proces, a pre svega da "zakrpi" koaliciju.
       Barak obećava da će sledećih nedelja "sačuvati bitku za mir" i da će iz temelja "složiti novu koalicionu kocku". Uz sva poricanja nagoveštaja kako su "kontakti u toku", razložno je pretpostaviti da nade mora da polaže u Šas, i pored svih razornih izjava partijskog mentora rabina Ovadije Josefa.
       Ta stranka sa ulogom od 17, od ukupno 120, poslanika u parlamentu uvek vodi političku trgovinu i spremna je da proda političku podršku ako je naplati dobicima u ultrareligoznim zgodicima, pre svega u školama i propisima kojima pravila halahe guše laičke norme.
      
       "Otrovi" rabina Ovadije Josefa
       Ovadija Josef je traženje mira sa Palestincima nazvao "stavljanjem zmije u nedra", čime je odmah izazvao Arafatovog ministra informacija Jasera Abdela Raba da kaže kako je reč o "idiotu i rasisti, a dok ne osude takav rasizam i idiotizam, svi Izraelci su pod optužbom da su rasisti." I ako ponovo pridobije Šas, Barak sigurno neće biti bliži razumevanju sa Palestincima.
       Istovremeno, rabin je u drugom delu iste propovedi, svih šest miliona žrtava holokausta, koje su nestale da bi "stvari došle na svoje mesto kao zaslužena božja kazna", nazvao "reinkarniranim dušama ranijih grešnih Jevreja". To je izazvalo posebno ogorčenje najvećeg broja Izraelaca, pa Barak sa takvim Šasovim dušebrižnikom tek može da se "opeče". Ovadija Josef je, istina, naknadno pokušao da ublaži otrovnu poslanicu. Ali svako "vađenje" češće je dalje "potapanje".
       Kako da iz takve vatre Barak vadi svoje "kestenje"? Kad su ga ostavili ukorenjeni "starosedeoci" (Šasov temelj su sefardski "arapski" Jevreji) premijer je primoran da se za spasonosnu transfuziju hitrije okreće "novijem" stanovništvu Izraela. Posle talasa useljavanja početkom devedestih, "Rusi" danas čine šesnaest procenata građana. Nezgoda je u tome što je i njihov glavni parlamentarni zastupnik pred Kemp Dejvid Baraku okrenuo leđa. Bivši vojnik je civilnu komandu glatko dobio do 2003. obećanjem Izraelcima da će "osigurati mir i poletnu ekonomiju". Mnogima sada počinje da "miriše" na prevremene izbore. Jedan komentator pravi matematički zbir: "Ehud Barak nema u džepu mirovni sporazum, izgubio je većinu u Knesetu i ministra spoljnih poslova Davida Levija čije ostavke su ranije znale da potresaju, pa i ruše vladu, ekonomija još čeka, zapuštena su obećanja o stvaranju novih radnih mesta iako je smanjena nezaposlenost, popravljenim socijalnim službama i boljem obrazovanju. Jedini i dosad potpuni pozitivni saldo je majsko povlačenje izraelske vojske iz južnog Libana posle dvadeset dve godine."
       Uri Dromi, takođe demobilisani oficir, bio je spouksmen dvojici laburističkih premijera, Jichaku Rabinu i Šimonu Peresu. Za sadašnjeg laburističkog lidera kaže: "Barak se zaista bori da bude državnik koji može da učini velike stvari, ali ga ruši turobna realnost izraelske politike." Nije, izgleda, bilo dovoljno što je za premijera dospeo "glasačkom lavinom".
       Politički ratovi su, očito, teži od vojničkih, za koje je Ehud Barak završio najviše škole. Za drugo umeće još plaća skupe lekcije.
      
       MILOŠ OFNER