NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sumrak grčkog čuda

"Može li se zaustaviti ta pomama tehničkog savršenstva, ta mahnita stihija, koja proždire i uništava sve čega se dotakne? Jer savremena tehnika više nema nikakve veze sa čovekom, više ne služi zadovoljenju ljudskih potreba i zaštiti životnih ljudskih interesa"

      Najveća nevolja današnjeg sveta jeste nevolja neuviđanja nevolje. Neko bi možda očekivao da je pre trebalo reći: čekajte, nije li najveća nevolja u tome što nas neprijatelj bombarduje, što nam pustoši zemlju. Da, svakako. Samo da bismo stvarno razumeli šta to znači što nam pustoše zemlju, morali bismo najpre biti načisto s tim u čemu se pustošenje stvarno sastoji kako bismo shvatili da mnogo više pustoši ima kod onih koji našu zemlju pustoše, iako su njihova sela i gradovi pošteđeni od ratnih dejstava. Dakle, u pitanju je pokušaj da se vidi nešto dublje iza onoga što je na prvi pogled uočljivo, što je u prvi mah svima razumljivo i prihvatljivo.
       ...Ima i jedna druga važna reč koja kaže da nevolja u kojoj se srpski narod danas nalazi nije skrivljena, već dosuđena nevolja. Na prvi pogled čini se da je to beznačajan dodatak, te da se preko toga može olako preći. Međutim, to je ključna opomena, nezaobilazna odrednica. Stvar je, naime, u tome da ovaj naš narod ima neko poslanstvo, kako bi se to reklo ako hoćemo da celu stvar uzvisimo i idealizujemo ili, možda tačnije, da nad ovim našim narodom stoji neko prokletstvo, ako hoćemo da budemo realistični u proceni njegovog položaja. Ta dosuđena nevolja sastoji se u tome što smo danas po četvrti put u ovom veku dovedeni u situaciju u kojoj uzaludno istrajavamo na nečemu što nismo mogli izbeći, što nije moglo biti drukčije...
       Ima nečeg u ovoj sudbini srpskog naroda što je vrlo srodno ili što ukazuje na neku blisku vezu s izvornom sudbinom filozofije. U izvesnom smislu, filozofija je, takođe, određeno poslanstvo evropskog čoveka. Nikada pre i nikada izvan Evrope nije bilo filozofije. Ime filozofije potiče iz grčkog jezika. Reč filozofija na grčkom znači "ljubav prema mudrosti". Ne posedovanje mudrosti, već težnja ili nastojanje da se dostigne mudrost. Ali, filozofija nije samo poslanstvo evropskog čoveka, nego takođe i njegovo prokletstvo, jer u filozofiji, kao što ćemo kasnije videti malo podrobnije, nije sve baš tako čisto i jasno kao što izgleda. Kao što ni u čitavom ovom svetu u kome živimo ništa nije jednoznačno, već sve ima dve strane, razapeto je između dva pola. A to znači da dobro i zlo nisu rastavljeni jedno od drugog, kao da bi na jednoj strani bilo samo dobro, a na drugoj samo zlo. Jedino potpuno nedorasli, nedozreli, nedotupavni ljudi, oni koji nisu sposobni da upražnjavaju mišljenje kao suštinsku ljudsku delatnost, ne znaju za ovo dvojstvo, već svuda vide samo oštru podelu na crne i bele stvari. Tako je postalo mogućno da naši stari i novi neprijatelji grubo žigošu naš narod kao potpuno bezvredan, nikakav narod, čak kao zločinački narod. To je sigurno najveći zločin koji su oni počinili nad nama. (...)
       Čuvena je Heraklitova reč: "Jedno je u sebi razlikovano, podeljeno". Ništa nije sazdano od jednog komada, iako je to jedini način da razborito mislimo i govorimo o bilo čemu. (...) Sve ima i neku svoju drugu stranu, neku svoju drugost ili, kako se to kaže svakidašnjim jezikom, sve ima svoje lice i naličje, svaka stvar ima i neku svoju senku, koja samo njoj pripada. A to znači da je umni razgovor između ljudi mogućan isključivo pod određenim uslovima, naime ukoliko učesnici u razgovoru doista misle, ukoliko doista upražnjavaju suštinsku ljudsku delatnost.
       Iz toga dalje sledi da nikako ne smemo sedeti skrštenih ruku, da nikako ne smemo samo čekati na to da budemo "informisani". Informatika je jedna oa najodvratnijih stvari na ovom svetu. Ona izražava i potvrđuje slepilo i otupelost današnjeg modernog čoveka. Svi traže tu plitku, jeftinu stvar koja se zove informacija. Formula "informatičko društvo", kojom se mnogi danas toliko zanose, rečito pokazuje da u savremenom društvu nema onoga što je suštinski važno i potrebno. Nisu nam potrebne informacije. Treba nam trezvena glava, mi moramo misliti o onome što čujemo i vidimo. S nekim svojim inostranim kolegama i prijateljima često sam dolazio u sukob upravo stoga što su se mnogi od njih, ako ne i većina, pozivali na informacije koje imaju. Rekao sam im da bi verovatno bili bolje obavešteni o tekućim dnevnopolitičkim događajima kada bi samostalno razmišljali o njima, nezavisno od bilo kakvih informacija. Da bi se znalo šta se danas stvarno događa u svetu, nisu potrebne nikakve "informacije". Dovoljno je samo udubiti se u mišljenje. Naravno, podrazumevajući pod mišljenjem ono na šta upućuje Herodotova reč, da mišljenje uistinu obavlja svoj zadatak onda kada kazuje ono što stvarno jeste, a ne onda kada naprosto prikuplja i opisuje rasparčane mrvice sa površine postojećeg. Informacija nema nikakve veze s mišljenjem. To je zapravo potpuna otuđenost čoveka od onoga što je njegova bitna, suštinska ljudska odlika.
       Današnja nevolja srpskog naroda nije skrivljena, već dosuđena. Ali se odmah, takođe, dodaje da to nije samo naša srpska nevolja, nego i nevolja celog civilizovanog sveta. Pre svega evropska nevolja, jer je ovde prvenstveno reč o Evropi. O Americi samo uzgred, jer je Amerika običan patrljak, privesak ili otpadak Evrope. Doduše, danas veoma ratoboran, čak najratoborniji predvodnik umorne Evrope. Posebno treba naglasiti da su Srbi evropski narod u najpunijem smislu reči. Nije Evropa tek samo ono što se zove Nemačka, Francuska, Italija, Velika Britanija. Kolevka Evrope je Balkan, njeno rodno mesto jeste stara Grčka. Odatle je sve počelo. Mi smo na samom izvoru tog početka. Više pripadamo Evropi nego bilo koji od tih naroda što učestvuju u ovim varvarskim vazdušnim operacijama protiv nas. Mi smo Evropa i u fizičkom i u duhovnom smislu reči. Ali, oni ne znaju da je to nasrtanje na nas, na srpski narod i srpsku zemlju, zapravo, nasrtanje na samu ideju Evrope. (...) U tome je cela stvar: da je naša nevolja najbolniji izdanak i najsuroviji pokazatelj današnje svetskoistorijske krize.
       U čemu se ta kriza sastoji? (...) Ta prećutana reč koja najprimerenije imenuje sadašnju svetskoistorijsku krizu jeste nihilizam. Tačnije - evropski nihilizam. Živimo u razdoblju sveta čije je osnovno obeležje nihilističko kretanje, nihilističko pustošenje ove naše planete Zemlje. (...)
       Evropski nihilizam je zapravo jedno dalekosežno povesno kretanje, koje je otvoreno započelo u prošlom veku i koje se ispoljava u potpunom poricanju, rastvaranju, razbijanju, poništavanju svih osnovnih tekovina Evrope. Ovde je na delu ono tamno i zagonetno ništa, koje je najveća neprilika mišljenja. Taj evropski nihilizam je prvi otkrio i imenovao Fridrih Niče, nesumnjivo jedan od najozloglašenijih kritičara evropske filozofske tradicije. Došao je na rđav glas uglavnom blagodareći onima koji nisu razumeli dublji smisao i značenje njegovih reči. To pogotovo važi za onu čuvenu krilaticu "Bog je mrtav", koja se najpre dovodi u vezu s Ničeom, a koja izaziva užas i zgražanje kod mnogih nadobudnih čuvara javnog reda i poretka, kojima izgleda da je to najcrnje svetogrđe, te da se Niče tako narugao upravo onome do čega je njima najvećma stalo. (...)
       Tom svojom krilaticom Niče je, zapravo, dramatično obelodanio da je ljudski život izgubio transcendentno uporište koje je nekad imao, te da je sve postalo besmisleno i bezvredno. To što smo dočekali kraj XX veka u ovoj apsurdnoj situaciji da je čitava Srbija danas pretvorena u džinovski koncentracioni logor u kome su svi građani bez izuzetka osuđeni na kolektivno uništenje i istrebljenje postalo je mogućno upravo zbog toga što živimo u bezbožno vreme, što niko više ni u šta ne veruje. Malo pomaže to što se svi još uvek krste i mole, naravno, svako svom Bogu, i što širom Evrope i Amerike postoje sve mogućne konfesije, čak i mnoge nove, a ne samo one stare. To nije nikakav dokaz da tamo živi Bog, a da smo mi ovde navodno bezbožnici, pa da nas oni u ime tih drevnih vrednosti pokušavaju da prizovu pameti. (...)
      
       Može se bez uzdržavanja reći da je evropski čovek - naravno, ne predak ovog osionog uljeza sa Divljeg Zapada, koji se svirepo poigrava sa nama, već potomak onog plemenitog starosedeoca sa Balkanskog Istočnika, koji nam je i danas prijateljski privržen - da je, dakle, evropski čovek prvi krenuo putem filozofije. Imam na umu prvenstveno stare Grke, koji su bili izvorno filozofski nadahnuti, a zatim takođe i stare Rimljane, iako su oni svojim slobodnim latinskim prevodima umnogome izmenili i preinačili smisao nekih važnih grčkih filozofskih pojmova. Negde na prelasku iz VII u VI vek stare ere, taj evropski čovek se duboko zamislio nad samim sobom, obuzela ga je neka čudna groznica mišljenja, nametnula mu se neverovatna mogućnost disciplinovanja mišljenja pomoću samog mišljenja. (...) Trebalo je mnogo hrabrosti i upornosti da se mišljenje otrgne iz neposredne utonulosti u prirodno zbivanje i oslobodi zavisnosti od moćnih mitsko-religijskih slika i simbola kako bi moglo da se postavi samo na sebe. Taj preokret je veliko grčko čudo. (...)
       Proces samodisciplinovanja mišljenja pomoću mišljenja odigrao se u grčkoj filozofiji pod okriljem ili u znaku jedne jedine grčke reči: logos. U njoj je sabrano i izraženo bogato grčko iskustvo razumevanja suštine jezika kao mišljenja i kazivanja istine bića. To je ona ista reč koju je upotrebio Aristotel u svojoj čuvenoj odredbi čoveka kao samosvojnog živog bića. Prema toj odredbi, koja se odskora smatrala najboljom i najprimerenijom, čovek je jedina životinja koja misli i govori, koja je obdarena sposobnošću umnog govora. (...)
       Značenjsko polje reči logos veoma je široko, tako široko da obuhvata čitavo mnoštvo različitih značenja, kao npr. "reč, pojam, um, razum, načelo, razlog, zakon" itd. Prosto je neverovatno šta se sve podrazumeva pod tom jednom jedinom rečju. A sve je izvedeno iz glagola legein, koji sam već pomenuo u vezi sa Herodotom, a koji je u prefilozofskoj upotrebi imao dva osnovna značenja: "sabrati ili skupiti" i "kazati ili imenovati". U filozofskoj upotrebi logos znači prvenstveno "govor", i to "smisaoni govor", dakle takođe i "mišljenje". Ali, već ta osnovna odredba sadrži dva značenja: jedno je mišljenje kao misaoni proces (dakle, kao subjektivna ljudska delatnost), drugo je mišljenje kao ono što je mišljeno (dakle, kao objektivna stvarnost na koju mišljenje upućuje, koju nastoji da otkrije). Ovo dvojstvo je od najveće važnosti, jer pokazuje da logos nije samo jezički fenomen već takođe i ontološka kategorija. A to znači da je mišljenje suštinska ljudska delatnost upravo stoga i samo utoliko ukoliko je čvrsto povezano sa stvarnošću, koliko je najdublje ukorenjeno u njoj. (...)
       Svi u školi su učili jedan predmet koji se zove "logika". Doduše, iako svi znaju da postoji neka logika, verovatno malo ko zna da taj naziv potiče od grčke reči logos. Grčki naziv za logiku jeste logike episteme, a to znači "znanje o logosu". Međutim, ta školska logika, koja se obično ritualno poziva na Aristotela, jedva da uopšte nešto govori o maločas pomenutom velikom grčkom otkriću, a kamoli da ga se pridržava. Štaviše, moderna evropska filozofija je u velikoj meri prikrila, izmenila, čak iskrivila izvorno grčko razumevanje logosa, jer je logos shvatila odvojeno od bivstvujućih stvari, s kojima je on na samom početku kod Grka bio najtešnje povezan. Logika naprosto predstavlja priručnik za praktičnu upotrebu razuma, shvaćena je kao običan metod, tehnika ili oruđe koje se stavlja na raspolaganje mišljenju kako bi ono bilo tačno, te pouzdano i uspešno obavilo neki slobodno postavljeni zadatak. Pri tome se polazi od pretpostavke da je mišljenje potpuno subjektivna ljudska delatnost koja ledbi izvan stvarnosti, koja nema nikakve veze s onim što se filozofskim jezikom zove biće ili biće bivstvujućeg. Smatra se da je mišljenje čisto ljudska stvar, čak najviše ljudska od svih stvari, te da je možemo proizvoljno upotrebljavati, pa prema tome i zloupotrebljavati. Iz te mogućnosti da se smisaono mišljenje i kazivanje potpuno osamostali, da se odvoji od svog suštinskog ontološkog temelja proističe mogućnost pretvaranja logike u retoriku i sofistiku, dakle, u veštinu hladnokrvnog manipulisanja ljudima pomoću propagande, kao i mogućnost pretvaranja logike u logistiku, dakle, u veštinu bezobzirnog tehničkog manipulisanja čitavom prirodom.
       Kako se vidi, logos krije u sebi neko neobično dvojstvo. Protivrečan razvoj moderne evropske kulture i civilizacije može se najpre razumeti i objasniti upravo kao direktna posledica tog dvojstva. Unutrašnja podeljenost logosa omogućila je, naime, najviši uzlet, najviši domet evropskog duha na mnogim područjima kulturnog stvaranja, ali je u isti mah potkopala snagu tog duha otvorivši ponor koji će čoveka povući u propast. Iako je kretanje u ovom drugom pravcu dovelo do vrtoglavog civilizacijskog uspeha. Ovo utoliko što je pretvaranje reči u matematičke simbole, kojima je mogućno brzo i lako operisati, podstaklo buran razvoj nauke, tehnike i industrije, što je znatno uvećalo izglede da čovek, najzad, uspešno zagospodari kako prirodom tako i ljudskim društvom. Međutim, problematičnost ovog uspeha vremenom sve više izlazi na videlo. Mogućnost da se ljudska reč pretvori u puki znak, po mogućstvu matematički znak, da se bogatstvo svake reči svede na jedno određeno značenje, najveća je pretnja opstanku ljudskog roda u celini. Zapravo, to je najviši oblik nihilizma. Jer, to predstavlja poništavanje suštine čoveka, poništavanje jezika kao suštinske ljudske delatnosti. Ako je logos doista ono što određuje biće čoveka, kao što je to utvrdio Aristotel u svojoj već pomenutoj formuli, onda nema nikakve sumnje da je svođenjem mišljenja na računsko mišljenje upropašćeno samo biće čoveka.
       Preokret u pravcu pretvaranja logike u logistiku započeo je već u XVII veku, i najviše zasluga za to ima znameniti nemački filozof Lajbnic. Od njega počinje ovo naglo zaoštravanje i uprošćavanje starog zahteva da svi pojmovi moraju biti jasni i određeni. Nikada ranije taj zahtev nije bio shvaćen tako da svaku reč treba pretvoriti u jedan znak te očistiti i ograditi od svih drugih znakova. Ako se postupi tako, onda se drastično sužava i strahovito osiromašuje izražajna snaga jezika. Bogatstvo reči "logos" oličava bogatstvo ljudske prirode, bogatstvo ljudske suštine. Ako je pravi smisao preobražavanja logike u logistiku u tome da se svaka reč pretvori u broj, da svaka reč mora biti jednoznačna, jer višeznačnost tobože otežava rad jezika i zavodi mišljenje u poeziju, onda je to, u krajnjoj liniji, ravno srozavanju čoveka na niži nivo življenja u ime njegovog uzdizanja i uznošenja. Kao da bi tada kada jednom sve bude savršeno jasno i prozirno čovek mogao postati nalik na ono što se u našoj filozofskoj tradiciji razume pod božanskim bićem. (...)
       Ali, ima li ikakvih izgleda da se nekako izvučemo iz ove velike neprilike, možemo li uopšte izaći na kraj s ovom nihilističkom napasti, koja se tako pomamno sručila na nas? Ne mislim samo na današnju pretešku srpsku nevolju, na mučeničko stradanje našeg nedužnog naroda - mada prvenstveno i te kako imam na umu upravo tu našu besprimernu Golgotu - već takođe i na današnju zastrašujuću svetskoistorijsku krizu, na čudovišnu planetarno-osvajačku tehnokratsku zaslepljenost današnjeg evropskog čoveka i njegovog ratobornog američkog predvodnika, koji se samozadovoljno razmeće time što je najsuštastveniju ljudsku odliku pretvorio u običnu računsku operaciju i tako doveo u pitanje sam opstanak čoveka kao samosvesnog i samoodgovornog bića. Jer je naša nevolja u najvećoj mogućoj meri ne samo rak-rana nego i probni kamen mogućnosti prevladavanja te krize. (...)
       Šta nam, dakle, valja činiti, možemo li uopšte pokušati da tražimo neki izlaz? Može li se mišljenjem i razumevanjem doista preokrenuti tendencija ka obogotvorenju tehničke moći, koja je poslednjih decenija uzela maha neverovatnom snagom i sa zastrašujućim ubrzanjem? Uvučeni smo u pakleni kovitlac u kojem ništa više nije sveto i nedodirljivo. Za ovih poslednjih pedesetak godina život se promenio više nego što se ranije menjao za dve hiljade godina. Ako se ovaj ludački tempo nastavi, ne vidi se šta drugo može proisteći nego sveopšta katastrofa, sveopšte uništenje. Moramo li zbog toga okrenuti leđa logosu, tom izvoru sve veličine i slave evropske filozofije, književnosti, muzike i likovnih umetnosti, u čemu se najpre svi mi nepodeljeno osećamo Evropljanima? Može li se zaustaviti ta pomama tehničkog savršenstva, ta mahnita stihija, koja proždire i uništava sve čega se dotakne? Niko ne može kazati, nema nijednog umnog čoveka današnjice koji može objasniti u čemu je smisao tog vrtoglavog napretka nauke, tehnike i industrije. Očigledno je jedino da sve to nema nikakve veze sa odranije postavljenim i gromoglasno hvaljenim ciljem tehničkog napretka - a to je bolje i uspešnije zadovoljavanje životnih potreba ljudi. Savremena tehnika više nema nikakve veze sa čovekom, više ne služi zadovoljavanju ljudskih potreba i zaštiti životnih ljudskih interesa. Kibernetika je jedna osamostaljena sila, to je jedan novi gospodar nad nama. Mi smo sada žrtve onoga što smo sami prizvali na svet. Tehnička vladavina je sama sebi cilj, ona se vrti u krugu razobručene moći koja hoće samo sebe i ništa više. Teško je reći možemo li se uopšte još ikako suprotstaviti toj otuđenoj moći. #
      
       MIHAILO ĐURIĆ, filozof


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu