Kada vidim kako se u zemlji Vuka Karadžića i Klimenta Ohridskog između sebe ophode ministri i drugi predstavnici vlasti, postidim se

      Pre tri godine, LJupčo Samardžiski, muzičar, kontrabasista, a potonji slikar, krenuo je turistički iz Pariza (gde je do tada slikao poslednjih godina) na Maltu. Došao je, dopalo mu se i ostao. On, Makedonac po rođenju, najduže Beograđanin, Jugosloven, a od svega najviše, kako kaže, umetnik. I tako se predstavlja na Malti gde je ovih dana proslavio 35 godina svog umetničkog rada.
       - Malta je divna, mala (350 hiljada stanovnika), bogata (svaki Maltežanin ima na računu po pet miliona maraka) i normalna zemlja. Tamo sam vrlo brzo postao član njihovog udruženja likovnih umetnika, a kada ću i da li ću ovde, to me uopšte ne brine. Oni su mi omogućili izložbu povodom 35 godina umetničkog rada. Bile su brojne zvanice, javne ličnosti i umetnici, a predsednik Malte Gvido de Marko se izvinio što zbog iznenadnih obaveza nije mogao da dođe. To je, tamo, sasvim normalan način ophođenja. Predsednika možete sresti u La Valeti kako pije kafu, bez telohranitelja i sličnih gluposti. Ispred predsedničke palate nema uniformisanih, naoružanih ljudi, kaže Samardžiski.
       Malta je za LJupčeta bila privremeno turističko stanište, ali su ga odmah prihvatili kao umetnika. Potom je otkrio malteški pesak koji koristi za slikanje, a muzika je generalna tema njegovih ogromnih slika u jarkim bojama. Sada kao nosilac prve, specijalne predsedničke nagrade Bijenala na Malti 1999. treba da predstavlja ovu zemlju u Engleskoj, Japanu, Egiptu i Libanu: "I niko od domaćih umetnika nije protestovao što njegovu zemlju predstavljam ja, kao stranac, a ne neko domaći. Naprotiv, mnogi su se ponudili da mi pomognu oko transporta slika." LJupčo je ovih dana na kratko boravio u svom rodnom Skoplju i u Beogradu:
       - Sreo sam nekolicinu prijatelja, pitali su me šta radim, rekao sam im da živim na Malti, oni su mi odgovorili "Blago tebi" i produžili dalje jer negde žure. Mnogo toga se izmenilo u Makedoniji i ovde. Moj najjači utisak posle tri godine je da su ljudi umorni i izmrcvareni, da su izgubili osećaj za lepo i za budućnost.
       Pitamo našeg sagovornika gde mu je kontrabas, budući da je po obrazovanju muzičar i godinama je bio najbolji jugoslovenski kontrabasist.
       - Kontrabas mi je još u Parizu, ali uskoro ću ga prebaciti na Maltu, jer početkom novembra, pod patronatom korporacije 'Hilton', na Malti će biti održana promocija mog CD, knjige o meni i moja izložba. A dotle će da stigne kontrabas, pa ću malo i da sviram. Inače, prošle godine sam u Malteškoj filharmoniji držao seminar za kontrabasiste.
       - Na Malti, kaže LJupčo, živi i radi mala jugoslovenska kolonija. Trener malteške reprezentacije je Jugosloven, trener golmana malteške reprezentacije je Jugosloven, ima lekara, inženjera, umetnika, Srba, Hrvata, Makedonaca, Jugoslovena... Mi se tamo nismo podelili. Ima nas oko tri hiljade i lepo se družimo i držimo. Što se mene tiče, za mene je Malta zemlja u kojoj mogu normalno da živim i radim. U njoj, koliko god mogu, štitim integritet svoje zemlje, Jugoslavije, ali kao normalne zemlje, a ne prostora kome i Bog treba da kaže laku noć. a da lisica nosi poštu. Ne bih voleo da postanemo rupa u globusu i da turistima pokazuju kako je nekada, ovde, jednom bila jedna zemlja. Kada vidim kako se ponekad između sebe ophode ministri i drugi predstavnici vlasti, postidim se. Mi smo zemlja Vuka Karadžića, Klimenta Ohridskog, to se ne sme zaboravljati. Na Malti sam video kako se normalno živi kada je u familiji jedan brat socijalista, drugi konzervativac, sestra je "zelena", i to sve normalno funkcioniše. Naravno, funkcioniše u interesu zemlje, a ne grabeži i ubistava. Zbog toga se tamo i osećam, pre svega, kao čisti umetnik za koga bukvalno nema granica. Ježim se i rečnika pojedinih političara za koje ne postoji drugačije mišljenje. Vidim da su za njih svi koji drugačije misle izdajnici.
      
       R.S.