Reforma zdravstva, ili kako je konačno zabranjeno pušenje u bolnicama

      Agencija je izvestila da je na pitanje ima li optimizma povodom započetih reformi u zdravstvu, predsednik Republičkog odbora sindikata zdravstva Stevan Đorđević odgovorio: "Humor nas je održao, njemu hvala."
       Lekari imaju poseban razlog da budu sarkastični kada je najavljena zdravstvena reforma u pitanju - za platu od 100-150 maraka izloženi su riziku da ih mrzovoljni pacijent prijavi vlastima na neki od dežurnih telefona uvedenih u tu sa vrhu. To ujedno pokazuje da nadležni u zdravstvu u tekućoj predizbornoj kampanji računaju na ono najgore u srpskom narodu - na njegov čuveni potkazivački duh. Telefoni su vazda zauzeti. Valjda su marketinški stručnjaci imali inspiraciju u istorijskom apelu okupacione komande koja traži od građana da smanje svoju saradnju sa policijom pošto su nadležne vlasti zatrpane dostavama. Ako začas ipak ostavimo po strani zabavno-humoristički serijal o avanturama potpredsednika vlade i novog ministra za zdravlje, i pozabavimo se proklamacijama, videćemo da se tu nema šta prigovoriti.
       Zdravstvena služba, kako je zacrtano, zaista bi trebalo da u naredna dva mandata Slobodana Miloševića dostigne ono što je obećao još tokom prvog - švedski standard. Kako kaže Radmilo Rončević, član gradske vlade Beograda zadužen za zdravstvo: "Skupština Srbije je usvojila dokument koji je, u stvari, prepisana smernica u zdravstvu Zapadne Evrope do 2020. godine. I Skupština je prihvatila da ćemo za deset godina postići ono što će Evropa postići za dvadeset godina."
       Praktično je nemoguće pronaći sagovornika koji bi pristao da ozbiljno razgovara o najavljenoj reformi zdravstva. Ministarstvo je to zabranilo svima na koje se prostire njihova nadležnost, a samo Ministarstvo izbegava komunikaciju - verovatno da za to ima nekog razloga. O normalizaciji u snabdevanju lekovima neizbežno se mora govoriti u kontekstu okolnosti da se snabdevanje lekovima uvek nekako normalizuje pred izbore a posle obično bude sve gore i gore.
       Dragutin Rajevac iz "BB-Softa" (udruženje privatnih apotekara) hvali namere Ministarstva u domenu zavođenja reda i izdavanja lekova na recept: "Recepti su već bili pali u zaborav, pacijenti su sami sebe lečili. Možda meni godi kada me neko pita koji lek bih mu preporučio, ali to nije dobro jer to može da zna samo lekar. Ne znam šta je nadležne sprečavalo da i ranije donesu takvu odluku."
       Naravno, sledi "ali": "Dobra ideja kao što je ova neće moći da se sprovede ako ne bude bilo dovoljno lekova, a za proizvodnju leka je potrebno najmanje mesec dana. Ne znam da li se to dogodilo, nadam se da jeste", kaže Rajevac.
      
       Neracionalna potrošnja
       Ne na kraju, već na početku svake priče o zdravstvu dolazilo se do ključne reči: materijalna baza, bez koje je svaki dalji razgovor besmislen. Avaj, ako se uzme da je Isus Hristos u svoje vreme uspeo da nahrani narod Izrailja sa nekoliko hlebova - što se dešava ne češće nego jednom u dve hiljade godina - mnogi misle da je nerealno očekivati od Milovana Bojića da ponovi slično. "Kod nas je poslednjih deset godina povećan rizik razbolevanja od siromaštva a takođe je znatno snižen i nacionalni dohodak pa time i mogućnost za izdvajanje za zdravstvo. Bolje materijalne uslove u zdravstvenoj zaštiti možemo očekivati tek s rastom nacionalnog dohotka", kaže Nikola Mitrović, direktor Instituta za onkologiju u Beogradu. Međutim, smatra Mitrović, "u ovakvoj funkciji kao dosad zdravstvenoj službi ne bi bio dovoljan ni ceo nacionalni dohodak", zbog nekontrolisanog povećanja potrošnje koja se očituje, pored ostalog, u neracionalnim nabavkama skupih medicinskih uređaja.
       Prema podacima doktora Mitrovića, reč je i o neracionalnoj, ali i nestručnoj upotrebi aparata, jer je, primera radi, prema jednoj analizi Instituta za onkologiju, tokom dve godine bilo 93 procenta negativnih nalaza na skeneru, što ukazuje da je korišćenje ove sprave postala stvar prestiža u zemlji Srbiji.
       Ovo, bez sumnje, znaju i u Ministarstvu, pa je u okviru "reforme" pokrenuta i akcija preko potrebne racionalizacije medicinskih kapaciteta. Nabavka aparata je godinama, ako ne i decenijama, bila stvar različitih okolnosti, recimo i političke odluke, pa su složenene mašine stizale i tamo gde baš tačno nisu znali šta bi s njima.
       Primera radi, tako se desilo da jugoistok Srbije ima čak tri skenera (pacijenti ipak najradije dolaze u Beograd). Reforma se, kako su novinari zapazili, sastoji u tome da je nalog za preseljenje aparata stigao najpre u Pirot, a u Zaječar i Bor zasad nije, što mora da nema nikakve veze sa tim što je u Pirotu pobedila opozicija, dok su druga dva grada bastioni vladajuće koalicije. Pitanje centralizacije i racionalizacije je vrlo složeno, a ne treba ni reći da je centralizacija u zdravstvu, kao i u svemu ostalom, sprovedena do maksimuma, da bi se zdravstvom moglo upravljati iz jednog (političkog) centra. "Svuda u svetu u zdravstvu najveću nadležnost ima lokalna samouprava. Apsurdno je da Beograd nema nadležnost nad svojim domovima zdravlja, nad Hitnom pomoći i Gradskim zavodom za zaštitu zdravlja. Nema nijedne opštine i Srbiji koja ima bilo kakvu nadležnost nad lokalnim zdravstvom, što je potpuno suprotno od preporuka Svetske zdravstvene organizacije", kaže Radmilo Rončević.
      
       Centralizacija zdravstva
       Centralizacija zdravstva povezuje se sa aferom sa Nenadom Đorđevićem, visokim funkcionerom JUL-a, koji je, pre bekstva u Crnu Goru, optužen za proneveru zdravstvenih fondova u iznosu od nekoliko miliona maraka. Stranka koja sad već tradicionalno upravlja zdravstvom na ovim prostorima, JUL, iskazao je tada gnušanje ovim postupkom, ali je u svom vlasništvu ipak zadržao monumentalnu zgradu (vrednu deset miliona maraka) u Ulici Đure Đakovića kojom je Nenad Đorđević častio svoju tadašnju partiju. Elem, Đorđeviću se stavlja na teret ta centralizacija, a istina je da se on zapravo zalagao za kontrolu centralizacije, što bi se ostvarivalo
       kompjuterizacijom sistema (drukčije to ne bi ni moglo u današnje vreme). U sve izdatke i u sve nabavke imao bi se uvid na nivou Republike. Međutim, priča kaže da se Đorđevićev plan nikome nije dopao jer niže strukture, direktori bolnica, pa ni lekari nisu imali interesa u tome da nabavljanje i trošenje puste iz svojih ruku.
       Željka Ilić, radiolog i predsednik Odbora za zdravstvo Demokratske stranke, kaže da je, ako bi morala da bira, Đorđevićeva koncepcija bila manje zlo, ali da je i tadašnji i sadašnji problem u ukupnom siromaštvu koje ne bi bilo prevaziđeno ni kada bi Đorđević vratio svoj pošteno ukradeni imetak. Prema procenama eksperata srpske opozicije, samo sanacija zdravstva u Srbiji koštala bi nekoliko stotina miliona maraka, a nadaju se da će to dobiti iz inostranstva kad/ako dođu na vlast. Predviđeni iznos od 1,6 procenata iz budžeta za zdravstvo je nedovoljan, a i on, kako kaže doktorka Ilić, postoji samo na papiru jer ima firmi koje ne izmiruju svoje obaveze kad je u pitanju zdravstveno osiguranje. "Niko više neće moći da bude oslobođen zakonske obaveze plaćanja zdravstvenih usluga", rekao je Milovan Bojić. Ostavljajući narednim generacijama da izuče fenomen "oslobađanja od zakonskih obaveza", konstatovaćemo samo da je, kako kaže Bojić, među neplatišama najviše onih sa primanjima nekoliko puta većim od proseka, a Željka Ilić kaže da nije nikakva tajna da su na tom spisku firmi iznad zakona upravo najveća državna preduzeća, poput EPS-a ili "Sartida", na primer. Naravno, za uterivanje dugovanja trebalo bi prevashodno da bude zainteresovan direktor Republičkog fonda zdravstva, a to je Tomislav Janković, koji je osim toga i direktor Instituta na Torlaku i u upravnom odboru "Medifarma". Janković, međutim, ništa.
      
       Svađa u kući
       Upravo se na ovom primeru najbolje vidi priroda namere da se pregalačkim naporom novog ministra očiste Augijeve štale srpskog zdravstva. Koje je, to se ne kaže jer to treba sami da zaključimo, dospelo u takav položaj usled štetnog delovanja ranije ministarke Leposave Milićević. Spor između Milićevićeve i Bojića je nešto o čemu se duže govorilo i što je završeno tako što je Leposava Milićević internirana u Savezno ministarstvo vera, za koje još nisu napravljene prostorije u vladinoj zgradi. Međutim, za sve vreme dok je Milićevićeva bila ministar, Bojić je bio potpredsednik koordinator za zdravstvo, dakle ne baš sasvim neovlašćen da se meša u ove poslove. Ispada da je svih ovih godina samo Leposava Milićević stajala na putu Milovanu Bojiću da zabrani pušenje u bolnicama. Mogu se nizati apokaliptične slike zdravstva u Srba - što priznaje i sam Bojić. Pacijenti iz bolnice idu kući da ručaju pa se posle ručka vraćaju, sale za porođaje u kojima rukavice suše na radijatoru, spisak hirurške opreme koju pacijent mora da kupi ako misli da bude operisan, klozeti koji se pronalaze po mirisu (mirisu?) i tome slično.
       Ponešto od toga, treba reći, popravljeno je povećanjem mobilnosti medicinskog i ostalog osoblja po bolnicama posle televizijskih upada Eliota Nesa srpskog zdravstva u nekoliko zdravstvenih objekata. No, pitanje je da li će iskazani nivo ažurnosti bedno plaćeni lekari uspeti da izguraju makar i do 24. septembra. U stvari, akcija već splašnjava: "Poštovanje naredbe da pacijenti ništa ne smeju da donose u bolnice trajalo je dva-tri dana pa je sve opet pošlo po starom. Samo sada se svi ponašaju potpuno nenormalno. Lekari objašnjavaju pacijentima kako u bolnicama svega ima ali da oni, ako žele da budu operisani, ipak moraju da donesu sve što treba. A onda da to što donesu ostave tamo negde jer oni to od njih nisu ni tražili, pa neće to sami uzimati nego će im to neko drugi doturiti. Bolnice su kao ludnice, priča lekar koji je zamolio da ostane anoniman. I sam Bojić se žali da su ponegde počeli da miniraju."
      
       Porodični lekar
       Jedna od zamisli sa spiska stvari predviđenih za reformu jeste i uvođenje porodičnog lekara. Zanimljivo je da u okviru plana reforme koju je napravila opozicija takođe postoji porodični lekar, s tim da se, kako kaže Željka Ilić, moraju uzeti u obzir neke novonastale nepovoljnosti. Porodični lekar, kako mu ime kaže, mora da se brine o porodici, što znači da mora da bude kvalifikovan da brine o tri generacije, da bude i pedijatar i gerijatar. To podrazumeva nivo osposobljenosti, a pitanje je da li je poseduju najnovije generacije medicinara jer je nivo fakultetske nastave, kao i sve drugo u ovoj zemlji, neizbežno degradiran. Prema podacima iz štampe ("Politika"), Medicinski fakultet u Beogradu je akademska ustanova sa najvećim brojem proizvedenih magistara i doktora nauka. Čitalac će morati sam da proceni da li je reč o ekspanziji naučnih dostignuća ili o inflaciji akademskih titula. Zdravstveni zvaničnici naglašavaju dugoročnost i revolucionarnost projekta "porodičnog lekara" i svesni su, kažu, svih korekcija koje moraju biti obavljene u procesu obrazovanja lekara. Detalja nema, osima toga što će nam sa porodičnim lekarom jednog dana biti mnogo bolje nego bez njega.
       U opoziciji pojašnjavaju da privatni lekar, onako kako ga oni vide, podrazumeva privatizaciju zdravstva i postojanje dva nivoa zdravstvenog osiguranja - obavezno i dopunsko, obavezno bi pokrivala država i odnosilo bi se na standardne zdravstvene usluge. Porodični lekar, iako privatnik, u principu bi bio plaćan iz Fonda i porodica ne bi imala nikakav direktan novčani odnos sa njim. To, dakle, podrazumeva privatizaciju zdravstva. Zvaničnici srpske vlade tu reč nerado koriste i, mada je jasno da i njihova reforma podrazumeva neki vid privatizacije, jasno je šta bi to zapravo bilo, što opet otvara mogućnost za svakojake sumnje. Tako Željka Ilić ukazuje na Bojićevu izjavu da bi se lekarima omogućilo da van radnog vremena koriste kapacitete zdravstvenih ustanova, ali samo onim najstručnijim među njima. A ko je najstručniji, to bi valjda utvrđivao on - Bojić.
       "Otvaranje privatne prakse u državnim bolnicama je vrlo delikatno pitanje koje traži analizu iskustava zemalja u kojima to već postoji jer ima mnogo modela po kojima se može uvesti takva praksa. Ako to bude preko noći rešavano, napraviće se još veći nered", kaže Nikola Mitrović. Iako to nije dosad bio slučaj, pitanje zdravstvene zaštite, prema nekim pokazateljima, može biti vrlo važno predizborno pitanje koje veoma zanima građane, bez obzira na to što su oni kada je zdravstvo u pitanju naviknuti da ćute i trpe. Na pitanje "od čega strahujete", oko tri četvrtine građana izjašnjava se da se plaši da će se razboleti a neće moći da se leči. Opet, može se pretpostaviti da su u levici obavili neko istraživanje koje im je, pored nekog ovakvog podatka, reklo i to da bi poverenje građana u JUL moglo biti povećano ako bi se, recimo, obračunali sa nekim nepravilnostima koje se pripisuju njima samima i kaznili ponekog "mangupa u sopstvenim redovima". To sve obuhvata tekuća zdravstvena kampanja, plus televizijska demonstracija sile i Bojićeva "hodnička" otpuštanja. Naročito se to dopada delu populacije koja je ljubitelj retorike o "redu, radu i disciplini" ili, kako se stručno kaže, submisivnoj publici, a to su upravo oni na koje "puca" JUL.
       Sve u svemu, uživajte u zabavi dok je ima. Neće dugo biti u vašem gradu.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
       DIJANA IVANOVIĆ