Zapad crnogorskog predsednika ne može da zaštiti, čak ni u slučaju da on bude prinesen kao žrtva na oltar svog dela

      Onako otmenom i stasitom, crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću lepo stoji nota gordosti sa kojom odbacuje i pomisao da bi na Crnu Goru neko mogao da vrši pritisak, makar to bila i najveća sila na svetu (podgoričke "Vijesti" od 5.avgusta). Posle susreta sa Medlin Olbrajt u Rimu, ima i zašto da se pravi važan. Šefica američke diplomatije tri i po sata uzalud ga je nagovarala da učestvuje na septembarskim izborima, i to sad ceo svet zna.
       Ono što ceo svet ne zna, a Crna Gora naslućuje, jeste poslednja odbrambena linija crnogorskog predsednika, ona posle koje on nije uzmicao, a gospođa Olbrajt nije navaljivala. Pred spoljnim pritiskom Đukanović se, kažu izvori bliski američkoj administraciji, branio unutrašnjom slabošću. Objasnio je američkoj velesili da bi odluka o izlasku na izbore izazvala krah njegove koalicione vlade. Posle "pada" Herceg-Novog koji su Amerikanci, ispravno ili ne, protumačili kao krunjenje Đukanovićeve premoći, to je scenario koje se Zapad nemalo plaši.
      
       Alibi
       Javna je tajna da Đukanović Amerikancima ne treba kao suveren nove države na Balkanu, već pre svega kao faktor destabilizacije Slobodana Miloševića iznutra. On je retka potvrda koju zapadne diplomate imaju da je politika koju su svih ovih godina vodili u Jugoslaviji nečemu korisnom služila. Priča o maloj, neravnopravnoj, ali smeloj i demokratski nastrojenoj Crnoj Gori, koja se bez ijednog vojnika opire beogradskom tiraninu, ono je o čemu Medlin Olbrajt najradije priča članovima američkog Kongresa kada dođe dan da se na Kapitol hilu polaže račun o balkanskoj politici Klintonove administracije.
       U tom smislu Đukanović je stvarna i retka dragocenost zapadne politike u Jugoslaviji, kojom se rukuje sa jednako retkim oprezom. Zato Đukanović i ne preteruje mnogo kad u istom intervjuu "Vijestima" tvrdi da je Crna Gora "uvaženi sagovornik i partner i takvih moćnih država kao što je Amerika, i drugih ključnih zemalja međunarodne zajednice, čije se mišljenje cijeni i poštuje". (Srbija svakako nije u prilici da se kome na ovom planu ruga i podruguje.) Zato ne treba očekivati da Zapad makar i naroguši obrve na Đukanovića zato što nije uslišio inače razumljivu molbu gospođe Olbrajt da joj konkretnije pomogne u rušenju Slobodana Miloševića, u izbornoj bici, ne samo retorički.
       Naravno da je Amerikancima do sada više puta palo na pamet da Đukanoviću možda više i nije tako mnogo i tako žarko stalo do rušenja Miloševića kao njima. Miloševića, evo, deset i više godina, svaki secesionista i separatista na ovim prostorima koristi kao savršen alibi za svoje pritajene težnje. Ukoliko Đukanović ima neke ambicije da postane suvereni šef nove balkanske državice - katkad se tako čini - Milošević je za takve ambicije izvrstan paravan. Za ostvarenje takvih ambicija u Milovom slučaju nije Milošević smetnja, smetnja je statistika koja veli da neubedljiv broj Crnogoraca želi da živi u nezavisnoj Crnoj Gori.
       No ako je Đukanovićev odnos prema Miloševiću dvoznačan, i američka politika u ovom času uhvaćena je u stupicu vlastite dvosmislenosti spram DŽU izbora. Interne zapadne političke analize ukazuju na to da će Milošević pobediti (to nam je kroz izjave nekolicine visokih američkih službenika i funkcionera NATO-a krajem jula otkrio "Vašington post"), ali ispitivanja javnog mnjenja na terenu opominju da to nije neizbežan rezultat septembarskih izbora. Američka politika ponovo je u procepu između stvarnog i mogućeg, kao i kad je pregovarala sa Miloševićem dok mu je, u stvari, htela da slomi vrat: upozorava da su izbori sumnjivog kredibiliteta i unapred priprema teren da ne budu priznati znajući da će ih u trku priznati samo ako Milošević na njima izgubi. To je razlog što je zimus gospođa Olbrajt naizgled olako pristala da posle "slobodnih" izbora ukine sve sankcije Jugoslaviji. To je sada razlog što je gospođi Olbrajt teško da Đukanoviću istovremeno povlađuje u stavu da su izmene saveznog Ustava bile nelegalne a da ga, pri tom, prisiljava da izađe na izbore sazvane na osnovu takvih promena Ustava.
      
       Procep
       Prokleta ambivalentnost američke politike prema Miloševiću ostavlja Amerikance bez mogućnosti izbora kad je reč o Đukanoviću. Jedino što im u međuvremenu preostaje jeste da sačuvaju crnogorskog predsednika, odnosno da ga konzerviraju u političkom stanju u kojem se sada nalazi. Zato je Vašington ovih dana podigao ton i preti Miloševiću. To se radi tako što Stejt department diskretno saopšti novinarima u Vašingtonu (vidi "NJujork tajms" od 5. avgusta) da Bela kuća i NATO užurbano razmatraju mere koje će preduzeti protiv Beograda ukoliko krene da silom ruši Đukanovića.
       U Londonu je gotovo isto tako diskretno novinarima (vidi "Gardijan") sugerisano da nije isključena ni opcija "zabrane leta" za vojne avione iznad Crne Gore, čime se nad Miloševićem ponovo diže avet Sadama Huseina. Hapšenje stranih državljana u Crnoj Gori (gde se oni, ruku na srce, kreću bez valjanih jugoslovenskih viza) nategnuto se i nekako silom tumači kao znak Miloševićeve spremnosti na državni udar u Crnoj Gori. Na kraju će verovatno ispasti da Milošević ništa radikalnije nije preduzeo protiv Đukanovića samo zato što se prepao pretnji Vašingtona i Londona. A ne zato što nije ni nameravao bogzna šta da učini.
       Zapenušanom retorikom i junačenjem na rečima Zapad se još trudi da od Slobodana Miloševića sakrije činjenicu da bi za NATO bilo kudikamo teže da u Crnoj Gori nađe opravdanje za "humanitarnu intervenciju" kosovskog tipa. Lanjskom bombardovanju legalitet je proletos osporen čak i u britanskom parlamentu, pa makar to bilo i post factum. Zapad Đukanovića u pravom smislu te reči ne može da zaštiti, čak ni u slučaju da on bude prinesen kao žrtva na oltar svoga dela.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ