Učešće troškova finansiranja vojske u jugoslovenskom društvenom proizvodu sada prelazi deset odsto, što je procentualno više od onoga što su izdvajale zemlje socijalističkog lagera u doba postojanja Berlinskog zida

      Ako jugoslovenska inflacija nastavi da raste ovim tempom, u vojnoj kasi će krajem godine baš da odjekne. Ali ne zato što su dodatne dve milijarde dinara od novouvedenog poreza za finansiranje Vojske Jugoslavije neka velika para (nepunih deset miliona nemačkih maraka) već zato što će u taj budžet dospeti samo žute banke. Polazni vojni budžet (pre uvođenja poreza) već je srezan za trećinu, a do kraja godine će vojska, koja je trebalo da dobije 392 miliona dolara, verovatno izbrojati polovinu te sume.
       Ukupan vojni budžet za ovu godinu sabran sa prilivom od vanrednog poreza daje cifru od 19,5 milijardi dinara, što je manje od jedne milijarde DEM. Primera radi, Grčka koja od članica NATO-a izdvaja najviše za iste namene, potrošila je 1997. godine pet milijardi nemačkih maraka. Taj primer je, smatra sagovornik NIN-a Dragan Vukšić, savetnik za spoljnu politiku u Pokretu za demokratsku Srbiju (PDS), dobar za poređenje jer Grčka otprilike ima stanovnika koliko i Jugoslavija, a svojevremeno je imala društveni proizvod na nivou našeg. Danas pomenuti izdaci za vojsku čine 4,6 odsto grčkog bruto nacionalnog proizvoda.
      
       Plate
       Količina novca koja se iz vojnog budžeta izdvaja za plate i penzije ostala je nepoznata za čitaoce NIN-a jer, i pored upornog traženja relevantnog sagovornika u Vojsci Jugoslavije, VJ nije odgovorila na naše molbe.
       Savezni ministar za finansije Dragiša Pešić je, prilikom usvajanja budžeta za 1999. godinu, kad su jedino realno povećani izdaci za vojsku, rekao da najveći deo sume odlazi na isplatu zarada vojnom kadru i penzionerima.
       Prošle godine u novembru vojne plate i penzije povećane su za 80 procenata, ali se u konačnom obračunu pokazalo da su neki dobili znatno manje, a neki znatno više od toga. Prema nezvaničnim izvorima, sa povećanjem plata usledilo je i izdvajanje za dnevnice solidarnosti te su neki viši činovi dobili gotovo iste plate kao i njihovi podređeni. Dodatnu konfuziju u visinu plata u vojsci unose i dodaci u nekim rodovima vojske (mornarica, avijacija). Uz platu imaju i različite dodatke i različito obračunate bonove za hranu.
       Vukšić, međutim, tvrdi da na te razlike ne treba trošiti reči. Kao penzionisani pukovnik, on ima mesečna primanja koja ne prelaze 200 nemačkih maraka, a aktivni oficiri tog ranga takođe ne dobijaju više, i to sa zaostatkom od dva meseca.
       O dodatnom porezu Vukšić kaže: "U suštini, radi se o presipanju iz šupljeg u prazno, pri čemu režim ovim porezom dodatno opterećuje privredu koja je ionako na ivici kraha. Time režim želi da sačuva socijalni mir u vojsci s obzirom na to da je on egzistencijalno vezan upravo za organe represije, dakle vojsku i policiju."
       Nedavno je u udarnom terminu državne televizije objavljen prilog o razgovorima vojnog vrha i Republičke direkcije za obnovu, o popravci vojnih objekata uništenih tokom bombardovanja NATO.
       Reportaže sa gradilišta novih stanova za vojsku i policiju, na kojima su radovi otpočeli neposredno pre raspisivanja predizborne kampanje, svakodnevno se emituju. U Kragujevcu ih, na primer, ima četrdesetak i biće gotovi krajem novembra.
       U vreme ratova na prostoru bivše Jugoslavije, izdaci za jugoslovensku vojsku činili su najčešće oko pet procenata, doduše nešto većeg društvenog proizvoda da bi u poslednje dve godine i narastanja krize na Kosovu udeo troškova vojske porastao na 7,4 odsto, a ako se u obzir uzme novi porez i realna procena društvenog proizvoda, sadašnji troškovi finansiranja vojske povećani su na gotovo deset procenata.
      
       Susedi
       Profesor Miroljub Labus, koji je nedavno sumirao korake buduće demokratske Srbije, ocenio je da bi u narednom periodu izdaci za vojsku i policiju morali biti smanjeni. Jugoslavija se nalazi u paradoksalnoj situaciji: na jednoj strani realni nivo vojnih izdataka je izuzetno nizak, na drugoj, i takav kakav je, on je pretežak teret za privredu.
       Primera radi, prema podacima "Džejns difens", u zemljama bivšeg komunističkog bloka u doba hladnog rata izdvajalo se oko devet procenata društvenog proizvoda.
       Istočne i centralnoevropske zemlje, od kojih su neke postale članice NATO-a, a neke to priželjkuju, imaju tri puta niže učešće vojnih izdataka u društvenom proizvodu. Nama najbliža Hrvatska planira reorganizaciju i smanjivanje aktivnog vojnog sastava na 135 000 ljudi (uključujući i civilne službenike). U ovom trenutku njeni izdaci za odbranu čine 3,14 odsto bruto društvenog proizvoda, a računa se da će, uporedo sa privrednim rastom, oni opasti na oko dva procenta.
       Češka, koja hoće da poveća kupovinu opreme za vojsku, namerava da za potrebe odbrane izdvoji 2,2 odsto društvenog proizvoda. Rumunski vojni budžet za ovu godinu određen je na 710 miliona dolara dok bi za sedam godina trebalo da poraste na 1,19 milijardi dolara. Bugarska je odlučila da izdvoji na troškove odbrane više nego ijedna zemlja a budući da je kandidat za ulazak u NATO, na to će potrošiti nepuna tri procenta svog društvenog proizvoda.
       Prema Vukšićevim podacima, Belgija i Danska izdvajaju oko 1,6 do 1,7 odsto nacionalnog dohotka, a Nemačka, koja ima gotovo deset puta više stanovnika (i tri puta veću vojsku od jugoslovenske), izdvaja za odbranu pedeset puta više.
      
       Naoružanje
       Prema podacima objavljenim 1998. godine, Vojska Jugoslavije je po vojniku trošila oko 12 000 dolara, dok se u svetu za iste namene troši prosečno oko 75 000 dolara godišnje ( u to vreme u sastavu VJ bilo je 135 000 ljudi).
       Više od problema u tekućem finansiranju (prema rečima potpredsednika savezne vlade Jovana Zebića, i redovni prihodi za vojsku stižu sporije od očekivanog) jugoslovenske vlasti, bilo da to budu sadašnje ili neke nove, moraće da se pozabave nekolikim važnim problemima: svrsishodnost obnavljanja vojnih objekata porušenih u bombardovanju, reorganizacija vojske koja u velikoj meri zavisi od spoljnopolitičke orijentacije zemlje (hoće li i može li u NATO ili ne) i kako će biti reorganizovana sadašnja na papiru i dalje velika namenska industrija.
       Prema dostupnim podacima, VJ raspolaže velikim delom naoružanja bivše JNA, ali se u slučaju kao što je bilo bombardovanje pokazalo da moć nije u brojevima već u visokoj tehnologiji.
       Vukšić smatra da izjavu radikala u saveznom parlamentu kako će novi porez obezbediti, između ostalog, i novac za kupovinu naoružanja, treba zanemariti. "Teško je reći", kaže Vukšić, "da li da Vojislavu Šešelju poželimo sreću u tom čudotvornom radu ili da kažemo 'Oprosti mu, bože, ne zna šta govori'."
       Sve poreske pare, kažu oni koji se razumeju u cene vojne opreme, nisu vredne pomena.
       Reorganizacija vojske najavljena je početkom godine, i u skladu s njom sastav vojske trebalo bi da se smanji sa 80 000 na oko 55 000 vojnika, s tim što bi se neki delovi vojske znatno više profesionalizovali. Smanjivanjem broja ljudi stvorio bi se prostor za nabavku modernijeg naoružanja koje bi se, kako je nedavno naveo general Nebojša Pavković, kupovalo od prijateljskih zemalja od kojih neke i nisu vodeći proizvođači naoružanja. Svaka reorganizacija sama po sebi traži dodatno finansiranje, a nejasno je iz kojih izvora bi to bilo obezbeđeno.
      
       Izvoz
       Ceo istočni blok nekada je imao snažnu vojnu industriju koja je ostvarivala veliki devizni priliv, a i vlasti Hrvatske i Jugoslavije su, uprkos ratu koji je u to vreme besneo, uspešno sarađivale na izvozu tenkova u Kuvajt. Oni su delom sklapani u Hrvatskoj, izvestan broj delova se proizvodio u Srbiji.
       Prema "Džejns difens", jugoslovensko vojno izvozno preduzeće "Jugoimport" nudi inostranstvu usluge servisiranja i održavanja vojne opreme uglavnom starije sovjetske proizvodnje. Isto preduzeće se, prema navodima Međunarodne grupacije ICG, međutim, pojavljuje i kao jedna od glavnih jugoslovenskih izvoznih firmi u trgovini s Irakom, Libijom i sličnim zemljama. Ne zna se koliki su prihodi "Jugoimporta" i koliko bi moglo biti njihovo učešće u dodatnom finansiranju vojske. U mnogim zemljama se vojni izdaci, uz budžet, finansiraju i od prodaje vojne opreme i prava na licence.
       Na primer, bugarski izvoz vojne opreme, prema "DŽejns difens", uvećao se od 1996. godine do danas za 30 procenata, a ukupna vrednost prodaje oružja i opreme dostigla je cifru od oko 200 miliona dolara, što je ravno tromesečnom izvozu cele jugoslovenske privrede. Prema istom izvoru, Poljska godišnje izvozi avio-opremu u vrednosti od 20 miliona dolara, lako naoružanje i eksplozive u vrednosti od oko 40 miliona dolara i teško naoružanje u vrednosti od 20 miliona dolara. Generalno, međutim, vojna industrija je u svim tim zemljama doživela slom i u okviru globalnog prelaska na tržišnu privredu doživela reorganizaciju.
       Jugoslovenska namenska industrija je već godinama u lošem položaju, a nijednom nije započet razgovor o ozbiljnoj rekonstrukciji ovog dela industrije, kao, uostalom, ni o restrukturiranju cele privrede.
       U bivšoj Jugoslaviji namenska industrija sastojala se od 56 industrijskih kompleksa sa oko hiljadu pridruženih kompanija. Najveći deo tih pogona bio je lociran u Srbiji (44 odsto), u Bosni (42 odsto) i Hrvatskoj (7,5 procenata) dok su pogoni u ostalim republikama bili relativno mali. Smatralo se da je Jugoslavija jedna od vodećih izvoznika oružja među evropskim zemljama. Vojska je bila i jedan od najboljih naručilaca hrane i smatrala se dugo za najboljeg mogućeg poslovnog klijenta.
       O vojsci kao specifičnom poslovnom klijentu svedoči i poseban poreski tretman vojske u zemljama istočne Evrope. U Češkoj vojska ne plaća porez na promet (odnosno porez na dodatnu vrednost), a u Slovačkoj, u kojoj je vojska redovan poreski obveznik, od 15 milijardi slovačkih kruna, koliko dobije, armija (kroz poreze) vrati državi pet milijardi kruna.
       Noviju istoriju jugoslovenske vojne industrije obeležio je jedan od najdužih i najmasovnijih štrajkova (između ostalog i sa velikim političkim nabojem) u 1997. i 1998. godini u Namenskoj u Kragujevcu, a jedan od ključnih zahteva bio je da VJ isplati veliki dug toj fabrici.
       Novi porez, koji je, izgleda, "čarobni duh koji izlazi iz mašine i reševa sve", trebalo bi da posluži i da vojska plati bar deo dugova tom delu privrede, inače najviše bombardovanom prošle godine. U Kragujevcu je u nekoliko navrata pokušana reorganizacija proizvodnje i prelazak sa vojnog na "civilni" asortiman veće proizvodnje lakog lovačkog oružja. Već pomenuti "Jugoimport" je, kako su objavile i neke strane novine, najbolji primer prestrukturiranja preduzeća koje danas ima nekoliko fabrika za preradu voća i voćnih sokova (između ostalog u Kini), a danas proizvodi čajeve, pekmeze i ima i sopstvenu modnu liniju.
       Rumunija će broj radnika u vojnoj industriji smanjiti sa 78 000 na oko 12 000 do 5 000 ljudi. "Ne možemo dozvoliti da ti ljudi sede besposleni i primaju 75 odsto od plate", izjavio je jedna od rumunskih generala, predlagača rekonstrukcije.
       Takvu temu u ovom trenutku verovatno ne bi pokrenula nijedna vladajuća a ni opoziciona partija, ali će pre ili kasnije i vojska i prateća industrija morati da dođu na dnevni red bilo koje vlasti. "Vojska je slaba i sirota koliko je i zemlja slaba i sirota, i mora s tim da se suoči", kaže Vukšić.
      
       TANJA JAKOBI