Lična karta

      Gde ćete stanovati kao predsednik?
       - Gde i dosad. Svaki drugi stan mi je manje udoban od vlastitog. U tuđu kuću se, naravno, ne bih nikad useljavao.
      
       Kako su članovi vaše porodice prihvatili vašu kandidaturu za predsednika?
       - Pa, sa mnogo brige i upitanosti, onako kao što sam i ja to doživeo. Više kao moranje nego kao htenje, da ponovim ono što sam rekao o prihvatanju kandidature.
      
       Od čega je Vojislav Koštunica do sada živeo?
       - Živeo sam i živim od plate u institutu u kojem radim. Dok sam bio poslanik u Skupštini Srbije, imao sam poslanički dodatak.
      
       Kako vas služi zdravlje?
       - Dobro, kao što vidite.
      
       Ima li možda i vaša supruga političke ambicije?
       - Ne. NJu najviše zanima naučna oblast kojom se bavi.
      
       Kažu: Koštunica je suviše ozbiljan, namrgođen, ne zna da se nasmeje. Je li to tačno?
       - Veliki deo te ozbiljnosti proizlazi iz ozbiljnosti prilika u kojima se nalazimo. Možda ima i nečeg ličnog, ali to je pre rezultat prilika u kojima se nalazimo i zabrinutosti nad tim prilikama. I danas, ove 2000.godine i pre nekih 11 godina, kad sam se upustio u stranački život, i mnogo pre toga. Čini mi se da svako ko politici prilazi odgovorno u uslovima u kojima se kod nas stvari politički prelamaju i zbivaju, mora da bude ozbiljan. Zapravo, biti ozbiljan znači biti odgovoran.
      
       Šta čitate? Koja vam je omiljena knjiga?
       - Pa, u poslednje vreme čitam ponajviše nešto što ranije nisam čitao, preko jednog pomagala kojim se ranije nisam služio, a to je kompjuter. Više sedim za kompjuterom, pratim ono do čega kod nas, inače, ne možete doći kad je reč o stranoj štampi i ozbiljnijim publikacijama. Kako manje stižem da čitam nove knjige, sve se češće vraćam starima. Skerliću, recimo.
      
       Idete li vi nekad u kafanu i u koju?
       - Danas ređe nego nekada, ili vrlo retko. Nekada sam imao kafane i one su bile vezane za moj kraj, za Dorćol i za Skadarliju. Danas je Srbija postala moj Dorćol, uključuje sve moguće kafane širom Srbije. Danas je taj moj izbor kafana i njihov repertoar mnogo širi nego ranije, mada bih voleo da se svedu na one u koje sam nekad išao.
      
       Zanima li vas sport? Za koga navijate?
       - Do 1983. sam mnogo igrao rekreativnu košarku. Morao sam da prestanem zbog povrede. To mi je jedno od najvećih odricanja izvan tog ozbiljnog sveta. Pogodilo me je. Inače, navijam za "Zvezdu".
      
       Gde i kada ste rođeni?
       - 24. marta 1944. godine u Beogradu.
      
       Šta su vam bili roditelji?
       - Otac mi je bio sudija i advokat. Majka nije bila zaposlena.
      
       Da li su vam roditelji živi?
       - Ne.
      
       Gde ste učili školu i kakav ste bili đak?
       - Završio sam Drugu beogradsku gimnaziju.
      
       Da li ste želeli da studirate nešto drugo osim prava?
       - Pa, lomio sam se od početka, u onim godinama u kojima imamo drugačije ambicije i drugačija htenja, da to bude književnost. I onda je nešto, verovatno iz te pravničke okoline moga oca, uticalo da se opredelim za studije prava. Mislim da nisam pogrešio.
      
       Kako ste doživeli izbacivanje sa Pravnog fakulteta?
       - To je bio moj prvi obračun sa njima. Bilo je to u izvesnom smislu zanimljivo zbog toga što su mi oni bili poznati, jasni, dakle, sve sam mogao da predvidim, i kampanju u novinama i napade i sve ostalo. Ipak, najzanimljiviji je bio odnos onih koji nisu bili "oni" nego "mi". Onih koji su u početku bili na mojoj strani. Zanimljivo je kako su reagovali onog trenutka kada je postalo opasno. Jednom sam sreo nekog od tih mojih bivših kolega, koji je bio nateran da digne ruku protiv mene, i bilo mi je zanimljivo kako su on i njemu slični tražili puno razumevanje za sebe, smatrajući da su oni a ne mi bili žrtve. Inače, tada su na Pravnom fakultu mnogo više od mene stradali Mihajlo Đurić, Kosta Čavoški, Andrija Gams, naš pokojni kolega Aleksandar Stojanović... Ta tema je vrlo lepo obrađena u "Protestu", jednoj od sjajnih drama inače nesjajne ličnosti, Vaclava Havela.
      
       Zbog čega nikad niste bili član Komunističke partije?
       - Za mene je to bilo potpuno prirodno, ali ne na način koji bi podrazumevao neku isključivost, odbojnost, mahanje time što nisam. Za mene je to bilo potpuno prirodno i izgleda da je to bilo prirodno i za one koji su tada bili u Savezu komunista, jer me nikada nisu ni pozivali da im se pridružim. To se nekako samo po sebi, bez mnogo krupnih reči, podrazumevalo.
      
       Da li ste nekad zažalili zbog ulaska u politiku?
       - Naravno. Uvek postoji nešto što ste mogli da uradite a niste, uvek postoji osećaj da ste mnogo više knjiga, članaka, mogli ostaviti iza sebe. Zato sam pokušao da u politiku unesem dosta analitičnosti, dosta procena na osnovu činjenica, analiza institucija ili pravnih rešenja u drugim zemljama, što nije baš svojstveno onima koji se danas bave politikom, bilo na vlasti bilo u opoziciji. Pokušao sam da spojim nespojivo. Kažu da to ne ide zajedno. Bar ih je Maks Veber u onim svojim predavanjima o politici i nauci odelio kao dva potpuno različita tipa.
      
       Da li pušite, da li pijete, imate li kakav porok?
       - Ne pušim. Pijem koliko da ne spadam u one koji apstiniraju.
      
       Na jednom posteru vaše stranke nalazi se šljiva. Imate li neki svoj recept za dobru šljivovicu?
       - Šljivovica sa nanom. To se u mom kraju zove nanovača.
      
       Koliko brinete o svom fizičkom izgledu? Ko vas oblači?
       - Tu mnogo brige i mnogo plana nema. Postoji samo neka mera.
      
       Da vam sad dođu neki savetnici za politički marketing i kažu: kao predsednički kandidat treba da promenite frizuru, da nosite drugačija odela, drugačije kravate, da li biste prihvatili da se podvrgnete takvim promenama "imidža"?
       - Unutrašnja pravila ne bih menjao. Ni spoljna. To je, uostalom, mnogo manje važno nego što se misli.
      
       Kažu da ste nekad bili filmski fanatik.
       - Pa, gledao sam mnogo više filmova nego što ih gledam sada, ali ne bih rekao da sam bio fanatik.
      
       Šta je istina o mačkama i koliko ih imate?
       - Postoje dve mačke i jedan pas. Žive zajedno. Nijedno nema pedigre.
      
       Imate kuću u Belanovici. Koliko često idete tamo?
       - Što češće mogu.
      
       Je li to porodična kuća?
       - Da, ali nije starina. Podignuta je sedamdesetih godina.
      
       Znači, Belanovica će sad postati Požarevac?
       - Neće. Kuća je mala...
      
       Koja kola vozite?
       - Beli jugo 60, iz 1990.
      
       Da li kao predsednički kandidat imate obezbeđenje i da li se osećate bezbedno?
       - Vrlo bezbedno, bez obezbeđenja. Osećao bih se vrlo nebezbedno sa obezbeđenjem.
      
       Kojeg svetskog političara ili državnika izdvajate od ostalih?
       - Kad je reč o svetskim političarima, odgovor se može naslutiti iz moje političke platforme: De Gol. To je izvanredan primer nacionalnog, obnove nacije. S druge strane, spremnosti da se mnogo šta žrtvuje, da se rizikuje, da se odrekne kolonija, da bi se to nacionalno obnovilo. I, ponajviše, svest o opasnosti od američke hegemonije, čak i u vreme kad ta hegemonija nije bila ovako izražena kao danas. Konačno, De Gol je pokazao spremnost da se odrekne i lične vlasti u interesu nacije. On nije bio samo iskreni nacionalista nego je bio i ubeđeni demokrata.
      
       Koje jezike govorite?
       - Engleski je moj prvi jezik. Naravno, u tom pogledu blisko mi je nešto što je angloamerički kulturni krug. Najveći deo literature koju sam čitao vezan je za to područje. To je važno zbog mog vrlo kritičkog stava prema onome što je današnja američka politika. Vezan sam za tu kulturu i kritikujem je upravo sa njenih pozicija. To je neka vrsta prozapadne kritike današnje američke politike. Ona uopšte nije antizapadna. Ovo što radim je baš pokušaj da se stvari vrate nečemu što su izvorne liberalne vrednosti Zapada.
      
       Koje osobine srpskog naroda smatrate najboljim a koje najgorim?
       - To se obično spaja. Dakle, ono što je vrlina, to je i mana, ono što je mana, to je i vrlina. I to je neki srpski usud. Verovatno tu drugog odgovora nema od onog koji su davali istoričari i političari pre više decenija, početkom ovog veka, govoreći o sevapu i inatu. Naravno, postoji i ono što će uočiti Slobodan Jovanović u "Prilogu za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera", a to je odsustvo nacionalne samodiscipline. Mana nad manama. Jedan deo onoga što je naša sadašnja nesreća i položaj u kojem se sada nalazimo objašnjen je u tom spisu iz šezdesetih godina. Slobodan Jovanović kaže da će Srbi u Jugoslaviji, ondašnjoj Jugoslaviji, moći da opstanu samo ukoliko u utakmici sa drugim narodima smognu dovoljno nacionalne samodiscipline. Vidimo kako su svi imali tu samodisciplinu, osim Srba.
      
       S. N.