Šta će prvo uraditi posle izbora. Kakvu političku budućnost predviđa Slobodanu Miloševiću. Kako vidi rešenje nagomilanih nesporazuma između Srbije i Crne Gore. Hoće li sutra, ipak, pružiti ruku Medlin Olbrajt, Havijeru Solani, Robinu Kuku...

      Kandidat udružene demokratske opozicije Srbije na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije 24. septembra biće Vojislav Koštunica. Ovaj razgovor sa Koštunicom vođen je u utorak po podne, dakle 24 časa pošto je zvanično objavljena vest o njegovoj kandidaturi, kad su okolnosti na početku izborne trke postale sasvim izvesne.
      
       Ako budete izabrani za predsednika, šta ćete prvo uraditi sutradan posle izbora?
       - Teško da se nešto može uraditi za jedan dan, ali moj prvi potez na toj funkciji morao bi doprineti smanjenju tenzija, pomirenju, poverenju unutar zemlje. Ostalo je, naravno, i mnogo toga da se uradi i promeni u odnosima sa svetom, i to će biti težak posao. Suviše je ovo mala država, suviše su moćni oni koji diktiraju odnose u svetu da bi to moglo brzo da se postigne.
       Srbija i Crna Gora su podeljene. Naša javnost nije nikada bila raspolućenija nego što je danas, odnosi vlasti i opozicije nisu nikada bili isključiviji, a rečnik teži. Demokratije nema bez dijaloga, ni dijaloga bez tolerancije. Oni koji su izgubili vlast nisu je izgubili zauvek, oni koji su je dobili, nisu je dobili zauvek...
      
       Kako će Slobodan Milošević i njegova supruga podneti izborni poraz? Da li će oni biti u stanju da mirno predaju vlast?
       - To je najveća enigma, ali to je nešto što kad-tad čeka Miloševića, što kad-tad čeka Srbiju, ma koliko da to danas, nekome, možda izgleda nezamislivo.
      
       Ako Milošević i njegova supruga odbiju da priznaju izborni poraz, šta ćete učiniti? Kako ćete reagovati?
       - Pre stranaka reagovaće narod. Postoje neke situacije u kojima političke stranke vode narod, to su izbori, to su izborne kampanje, ali postoje i okolnosti i događaji u kojima narod vodi stranke. Narod je predvodio stranke u novembru 1996. godine posle velike krađe na lokalnim izborima u Srbiji.
      
       Kakvu političku budućnost predviđate Slobodanu Miloševiću posle 24. septembra? Neki inostrani mediji i političari šire priče o njegovom navodnom basnoslovnom bogatstvu, o tajnim računima u inostranstvu, što mnogo podseća na slučaj porodice Tuđman u Hrvatskoj. Da li razmišljate o pokretanju nekakve istrage da se te tvrdnje posle izbora ispitaju?
       - To se svakako mora ispitati. U zemljama poput Srbije i Hrvatske, baš kao i u ostalim zemljama ovog regiona, nastalim posle raspada Jugoslavije, veliki imeci stečeni su korupcijom, bogaćenjem na štetu naroda i to se kad-tad mora ispitati.
      
       Verujete li da Slobodan Milošević može završiti u Hagu? Da li biste vi bili spremni da naredite njegovo hapšenje i izručenje u Hag?
       - To pitanje mi strani novinari često postavljaju. Uvek odgovaram da to nije prva stvar na koju mislim. Ima mnogo prečih stvari od toga.
      
       Odavno ste se zalagali za ideju ustavotvorne skupštine. Da li o tome još razmišljate i kako bi to posle izbora 24. septembra moglo da se ostvari?
       - Ustavotvorna skupština i novi ustav jedini su način da se sredi stanje u zajedničkoj državi, da se uredi pitanje državnog statusa i odnosa Srbije i Crne Gore i ojačaju demokratske institucije.
      
       Znači li to, takođe, da biste se vi posle izbora založili i za ograničenje sadašnjih ovlašćenja predsednika SR Jugoslavije?
       - Da, svakako. Mada su, u formalnom smislu, ovlašćenja predsednika i prema važećem ustavu vrlo skromna. Ta funkcija je uglavnom ceremonijalna. Na neki šizofren način posle poslednjih izmena Ustava predsednik je postao jak po načinu izbora, ali ne i prema ovlašćenjima kojima raspolaže. Demokratski predsednik treba više političkim autoritetom i demokratskim sredstvima da premošćuje razlike između političkih stranaka. I ne treba ga birati neposredno, naravno. Dođe li do promena u SR Jugoslaviji na ovim izborima, nova vlast mora biti veoma dobro pripremljena. Ona ne sme sebi dopustiti da dugo živi u senci Miloševićevog ustava. Demokratski predsednik je taj koji se mora vrlo brzo odreći te vlasti i založiti se za raspisivanje novih izbora koji bi nas vodili ka ustavnoj rekonstrukciji države, koja bi razrešila pitanja između Srbije i Crne Gore i sve relikte autoritarnog, uključujući i predsednički sistem zemlje.
      
       Ima mišljenja da i ime ove zajedničke države 'Jugoslavija' treba menjati. Da li biste tražili neko drugo rešenje?
       - U jednoj deklaraciji iz 1993. godine koju je DSS usvojila sa Narodnom strankom Crne Gore, istakli smo da je jedino prirodan naziv za državu koju čine Srbija i Crna Gora nabrajanje imena te dve države, dakle, Srbija i Crna Gora. Naziv jeste dug ali treba se setiti da postoje i neke druge države koje imaju i duži naziv, recimo Ujedinjeno Kraljevstvo Engleske, Velsa, Severne Irske, itd.
      
       Više puta ste se izjašnjavali o crnogorskoj inicijativi, odnosno o platformi te republike za redefinisanje odnosa u federaciji. Da li će i stav vladajuće koalicije u Crnoj Gori prema ovim izborima uticati na vaš stav o tome?
       - Moj stav o platformi crnogorske vlade je vrlo kritički, ali on ne isključuje razgovore o toj platformi. Platforma predstavlja jedan od dokumenata na osnovu kojih treba razgovarati o budućem uređenju Jugoslavije. NJome je koncipiran suviše labav savez između Srbije i Crne Gore, toliko labav da se u okviru klasičnih pojmova nalazi na terenu nečega što se zove konfederacija, čak "konfederacija plus". Ali, o tome tek treba razgovarati.
       S druge strane, svestan sam da u ovoj situaciji, u kojoj imamo jednu ovoliko veliku i drugu tako malu federalnu jedinicu, mnoge u međuvremenu nagomilane probleme između Srba i Crnogoraca, od Podgoričke skupštine do dana današnjeg, nije lako rešiti i verovatno se treba kretati u pravcu nekih nekonvencionalnih rešenja, dakle nečega što dosadašnja ustavna istorija i praksa ne poznaju. Neizlazak stranaka vladajuće koalicije u Crnoj Gori na ove izbore otežaće taj razgovor, ali on je potreban i nadam se da će još biti prostora i vremena za njega.
      
       Vaši lični stavovi i stavovi vaše stranke nisu u svemu istovetni sa stavovima stranaka koje čine udruženu demokratsku opoziciju Srbije. Čemu sada dajete prednost - svojim sopstvenim idejama ili zajednički dogovorenoj političkoj platformi opozicije? Prema čemu se trenutno osećate više obaveznim?
       - Naravno, osećam se pre svega obaveznim prema našoj zajedničkoj platformi. Ona postoji, mada još treba da bude razrađena u nekim pojedinostima. Tu platformu su 3. marta ove godine usvojile sve stranke demokratske opozicije. Sva bitna pitanja su u tom kratkom dokumentu dotaknuta, i to tako da se respektuju i sve razlike između nas kad je reč o pogledima na zajedničku državu, na reorganizaciju Srbije... Nađena je mera prihvatljiva za sve nas, naravno, uz svest da su nam u ovom trenutku preko potrebne promene.
       U predstojećoj kampanji ćemo se time rukovoditi poštujući ujedno i sve što je došlo kao impuls iz same javnosti Srbije. A to nije samo podrška stranaka demokratske opozicije već i javnosti u Srbiji. To su neke političke poruke koje su me, možda, i prelomile da se prihvatim predsedničke kandidature. Dakle, dobio sam neku vrstu mandata ne samo od stranaka demokratske opozicije već i od javnosti u Srbiji i to me mnogo obavezuje. Ali siguran sam da postoji mera, kompromis i neki zajednički imenitelj između onoga što su naši dosad utanačeni stavovi i onoga što demokratska javnost očekuje od svog predsedničkog kandidata.
      
       Vi ste u delu javnosti, domaće i strane, označeni kao nacionalista. Kako to komentarišete?
       - Taj utisak proizlazi iz činjenice što sam u proteklim godinama pokušavao da nacionalno pitanje i srpsko pitanje ne stavljam u drugi plan. Činio sam to uvažavajući odnose u svetu kakvi jesu i nastojeći da se rešenje za to nesumnjivo teško pitanje nađe u okviru demokratske procedure i demokratskih pravila. Verovatno da ima onih koji smatraju da to pitanje treba staviti u zagradu, da to pitanje ne postoji ili da je to pitanje bez ikakvog značaja. Sama činjenica da sam o tome govorio možda me je izdvojila i predstavila kao crnu ovcu u onom delu javnosti, pogotovu zapadne, koji o tom pitanju nerado govori.
       To je legitimno pitanje i legitimna briga. Možda je u slučaju nekih naroda, koji su imali lepšu i lagodniju prošlost, to potpuno nevažno pitanje. Za Srbe je to važno pitanje, na isti način kao i, recimo, za Ruse s obzirom na veliki broj njihovih sunarodnika koji su ostali izvan današnje Ruske Federacije.
       S druge strane, to pitanje je potpuno legitimno i u politici nekih zemalja koje su od glave do pete integrisane u zapadne institucije, odnosno u NATO, kao što su Grčka i Španija. U Grčkoj su podjednako - sa prozapadnog, proameričkog stanovišta - legitimne nacionalne pozicije jednog PASOK-a ili Nove demokratije. I to ne predstavlja nikakav problem. A mi imamo zemlju koju njen geografski položaj, istorija, kultura i odnosi sa susedima teraju da, možda, pridaje mnogo veći značaj tom pitanju nego neke druge države u kojima su ti problemi rešeni. Inače, neki zapadni mediji koji su me označili kao nacionalistu sada su skloni da kažu da sam i u tom pogledu, ipak, umeren.
      
       Ako stranke Slobodana Miloševića i njegove supruge pretrpe poraz na septembarskim izborima, da li bi Šešeljevi radikali morali obavezno da podele njihovu sudbinu? Postoji li mogućnost da Šešelj, eventualno, okrene ćurak i ponudi ruku pomirenja demokratskim snagama u Srbiji? Kako biste vi reagovali?
       - To mi liči na ono pitanje o Haškom tribunalu. Ima mnogo pitanja pre toga i mnogo nerešenih stvari pre toga. Mene to manje opterećuje, a nije mnogo verovatno da bi se nešto u tom pogledu moglo promeniti. Radikali će nastaviti politiku koju su vodili do sada, i koja će ih gurati na poziciju stranaka kakve postoje i na istoku i na zapadu u Evropi, od Le Pena do Hajdera.
      
       Ukoliko vi postanete predsednik, a na izborima za savezni parlament dogodi se čudo i stranke Slobodana Miloševića i njegove supruge, odnosno njihovog saveznika u Crnoj Gori Momira Bulatovića, ipak, ostvare povoljan rezultat, da li biste gospodinu Miloševiću, gospođi Marković ili gospodinu Bulatoviću mogli da poverite mandat za sastav savezne vlade?
       - To je neminovno. To su pravila parlamentarne procedure od kojih se ne može odstupiti. Može da se pokuša i formiranje koncentracione vlade do nekih budućih, skorih izbora, da bi se stalo na put podelama kojima je toliko kumovao Slobodan Milošević u proteklim godinama. Ali, ako to ne bi bilo moguće, onaj ko ima većinu u parlamentu polaže pravo da obrazuje vlast.
      
      
       Na koji način bi SR Jugoslavija mogla da normalizuje odnose sa susedima i sa ostalim zemljama sa kojima trenutno nema diplomatske odnose?
       - To mora ići polako i, naravno, mora ići u onom pravcu i ka onim zemljama sa kojima je to lakše postići. Nesumnjivo je da će se taj proces normalizovanja odnosa lakše odvijati sa evropskim zemljama i, da budem potpuno jasan, sa zemljama koje nisu ratovale sa nama. Sa susedima, sa zemljama koje su nekad bile deo bivše Jugoslavije, sigurno će ti odnosi biti opterećeni problemima sukcesije i mnogo čime, a rat ostavlja tragove u svesti ljudi, u njihovom političkom delovanju.
       Kad je reč o evropskim državama, to bi moglo ići najbrže i najlakše utoliko pre što su signali koji dolaze naročito u poslednje vreme iz Evrope povoljni, dosta drugačiji od onih poruka koje se emituju iz američke prestonice. Usmereni su na to da se težak režim sankcija kojim se više pogađa narod nego režim u Beogradu ublaži i da se preko nekih malih programa olakša život običnom svetu. Govorim o programima kao što su "Energija za demokratiju", "Asfalt za demokratiju" i ostalim sličnim projektima. Reč je o konkretnim akcijama kojima se stvaraju drugačiji odnosi i neka vrsta poverenja. To su gestovi dobre volje. Oni mnogo znače i menjaju stanje.
       Sa Amerikom će ti odnosi biti menjani nešto sporije, ali treba imati na umu da tamo imamo administraciju u odlasku i da ona nema nikakvog interesa da menja politiku koju je vodila do sada u odnosu na jednu malu državu. Naravno, posle predsedničkih izbora u Americi može doći i do nekih promena.
      
       Hoćete li pružiti ruku osobama kao što su Havijer Solana, Medlin Olbrajt, Robin Kuk i šta biste im rekli ako se sretnete?
       - Pa, ako bih davao lični odgovor, onda bih rekao da ima dosta onih kojima bih teško mogao pružiti ruku. Međutim, ako bi me mandat, odnosno funkcija obavezivala, onda bih im pružio ruku sa više nego pomešanim osećanjima, da ne kažem nešto drugo. Postoji nešto što je neminovnost u politici, ali prvi deo mog odgovora dosta kazuje o odnosu prema ličnostima koje su, ne samo s obzirom na funkciju na kojoj su se nalazile nego i svojim ličnim doprinosom, učinile mnogo zla mom narodu. To je zlo koje se ne može zaboraviti. Nemam pravo da ga zaboravim. Nema pravo ni narod da ga zaboravi.
      
       Koji je prvi strani državnik kojeg biste kao predsednik SR Jugoslavije posle izbora voleli da pozdravite u Beogradu?
       - Tog sagovornika treba tražiti u krugu zemalja s kojima Jugoslavija treba da popravlja odnose. Sigurno je da postoje uticajne države u Evropi, poput Nemačke i Francuske, s kojima se mora razgovarati, i zemlje koje su pokazale nešto više razumevanja za položaj u kojem se nalazi SR Jugoslavija, poput Italije i Grčke. Postoji i jedna zemlja koja ima interes da Jugoslavija zadrži neutralnu poziciju između Istoka i Zapada. To je Ruska Federacija.
       Sa tim zemljama i drugim moćnim članicama međunarodne zajednice odnosi se moraju uspostavljati, naravno, ne zaobilazeći ni onu koja je sve i svja u današnjem svetu, ma šta mi o tome mislili sa moralnog i političkog stanovišta. To su Sjedinjene Američke Države.
      
       Planirate li da odete na Kosovo, pre ili posle izbora? Šta bi tamo moglo da se učini?
       - Na Kosovo sam išao više puta do sada po prestanku rata i išao bih i sada, i pre i posle izbora. Moji dosadašnji odlasci bili su vezani za komunikaciju sa našim svetom i strankama, kao i sa vodećim ličnostima na severu Kosova. To bi valjalo proširiti. Na to sam pomišljao. Ali, s druge strane, bilo bi od koristi da razgovaram i sa izvesnim brojem predstavnika međunarodne zajednice na Kosovu. Obraćanje predstavnika demokratske Srbije i komunikacija sa predstavnicima međunarodne zajednice, uključujući tu one koji nisu, i to s pravom, na najlepšem glasu u Srbiji, jeste nešto što je neminovno i što se ne može izbeći.
      
       Hoćete li vi kao predsednik SR Jugoslavije nositi titulu "vrhovni komandant"?
       - Ima nečeg čudnog u tome. To je, zapravo, jedini deo vlasti predsednika SRJ koji nije ceremonijalan mada je dosta dvosmislen. Ali, vrlo restriktivno bih primenjivao i tumačio odgovarajuću ustavnu odredbu. Dakle, predsednik Republike komanduje Vojskom Jugoslavije u skladu sa odlukama Vrhovnog saveta odbrane, koji čine dva predsednika federalnih jedinica i predsednik SRJ. Kako to u praksi izgleda i koliko je to izvodljivo, drugo je pitanje. Ipak, reč je o nečemu što se mora poštovati, a što sadašnji predsednik Jugoslavije od početka svog mandata nikada nije činio, čak to nije poštovao ni u trenutku kad se nije nalazio na sadašnjoj funkciji već bio predsednik Srbije.
      
       Na koji način bi mogla da se izvrši depolitizacija oružanih snaga?
       - Vrlo jednostavno. Kad imate demokratsku vlast koja se ne meša tamo gde joj nije posao i ne meša se u ono što nisu njene stvari, bilo da je reč o oružanim snagama ili, recimo, o medijima, tog trenutka imate depolitizaciju oružanih snaga, depolitizaciju i departizaciju medija. Onog trenutka kada se napravi ta jasna brana između nečega što je vlast i nečega što su druge strukture, građani i njihove asocijacije, njihova glasila, itd., sve dolazi na svoje mesto.
      
       Kad kažete "jednostavno", da li to znači da i ne pomišljate na mogućnost da generali sadašnje Vojske Jugoslavije neće mirno gledati na promenu vlasti? Strahujete li, možda, od nekog vojnog puča?
       - Ne. To što predstoji doživljavam kao talas demokratskih promena koji je započeo. Čak i ako se on ne ostvari na ovim izborima, siguran sam da je taj proces započeo i da je ono što smo do sada činili, i što trenutno činimo, samo mali doprinos, možda u prelomnom trenutku, borbi da Srbija postane demokratska država. Zato je suvišno da se opterećujemo raznim drugim mogućnostima.
      
       Kako biste razrešili problem imovine federacije, koju su trenutno uzurpirale stranke Slobodana Miloševića i njegove supruge i koriste je isključivo za svoje partijske potrebe, poput Tanjuga, "Borbe", mnogih nekretnina, poslovnih zgrada, vila na Dedinju...
       - Sigurno je da se to može i mora rešiti. Imovinska pitanja se rešavaju vrlo lako i vrlo jednostavno. To je manji problem, a sigurno je da nešto što je u jednom trenutku predstavljalo opšte dobro, pa postalo privatna ili partijska svojina, mora opet da postane ono što je bilo prvobitno, dakle, opšte dobro. I to je najmanji problem. Veći problem predstavlja onaj deo imovine koji je otet, opljačkan, a u međuvremenu izgubljen.
      
       Razmišljate li o temi - monarhija?
       - Katalog pitanja o kojima bi trebalo narod da se izjasni veoma je veliki. Čini mi se da pitanje monarhije nije prvo pitanje na listi. Ipak, htedne li to narod, to pitanje treba staviti na jedan ili drugi način na dnevni red. Pobornici monarhije, istina, smatraju da bi referendum bio nelegitiman put za to, ali trebalo bi prepustiti narodu da se izjasni; jer postoji tako veliki diskontinuitet. To je neka vrsta revalorizacije, preispitivanja naše prošlosti. Samo se to ne sme činiti na način kojim bi se podstakle nove podele. Moramo težiti nacionalnom pomirenju, pre svega među živima. Bilo bi veoma loše da se ratovi iz prošlosti obnove.
      
       STEVAN NIKŠIĆ