("Ispovest Dragoljub Mićunović, svedok epohe", NIN br. 2596 - 2588)

      Kao aktivan učesnik studentskih demonstracija želim da dopunim kazivanja gospodina Mićunovića. Godine 1968. to nije bila tek puka "pobuna" studenata BU, ponajmanje studenata Filozofskog fakulteta. Ne treba gubiti iz vida činjenicu da je 68. prethodila 67. godina u kojoj su studenti BU protestovali protiv rata u Vijetnamu. To je bila godina "kaljenja" i priprema za 68. Studenti istomišljenici sa raznih fakulteta počev od PMF do Saobraćajnog, Šumarskog i Poljoprivrednog, naročito studenti koji su stanovali u Studentskom gradu, imali su prilike da se često sreću i razgovaraju o prilikama i neprilikama u zemlji, da se povodom pojedinih događaja na BU organizuju i izvode razne akcije, među njima čak spaljivanje Ustava SFRJ i Programa SKJ jer je uočeno da između ovih dokumenata i postojeće zbilje zjapi ogroman jaz.
       Nas studente nisu inspirisale ideje Froma, Markuzea i Milsa. Doduše, studenti filozofije i sociologije imali su uporište u Marksovoj filozofiji, pre svega u "kritici svega postojećeg" (glavni predstavnik na Filozofskom fakultetu bio je prof. Veljko Korać, divan čovek, internacionalist), dok su studenti sa drugih fakulteta, naročito prirodnih i tehničkih nauka bili vatreni "lenjinisti". Međutim, bez obzira na političku orijentaciju, imali smo istovetan pogled na jugoslovensku zbilju. Naime, bili smo potpuno ubeđeni da je trulež zahvatila sve sfere društveno-političkog života i da je za takvo stanje najodgovorniji jugoslovenski politički vrh sa Josipom Brozom Titom na čelu. (Na jednom konventu, kojim je rukovodio prof. Mihailo Marković, ja sam saopštio predlog grupe studenata s raznih fakulteta da se Josip Broz smeni sa svih funkcija.)
       Mi studenti s Filozofskog fakulteta pripremali smo se mesecima za demonstracije. Čekali smo samo povod. Vlada Mijanović je imao glavnu ulogu, a mi ostali određene zadatke. Slučaj je hteo da povod za demonstracije bude tuča između brigadira i studenata.
       Međutim, demonstracije su počele da gube snagu kad su sabijene u dvorišta i aule fakulteta. Tako su se kao "glasnogovornici" javili i neki koji nisu imali ništa zajedničko sa studentima - organizatorima demonstracija. Na primer, Predrag Vitas na Filozofskom fakultetu! Ova okolnost a malo zatim "došaptavanje" s pojedinim nacionalistima, s Dobricom Ćosićem, recimo, doveli su do hlađenja i povlačenja znatnog broja studenata iz studentskog pokreta BU.
       I, najzad, želim da korigujem Mićunovićevo kazivanje o Veljku Koraću. Korać nije bio u "srodstvu" s Budisavljevićima, već je bio šef kabineta ministra Budisavljevića. (Zahvaljujući Koraću spašen je život mnogobrojnih predratnih komunista.) Veljka Koraća je pozvala na Brione Jovanka Broz. Ne zbog grupe nepodobnih profesora i asistenata na Filozofskom fakultetu, kako bi se to moglo eventualno shvatiti iz teksta u NIN-u. Jovanka Broz ga je pozvala kao direktora Muzeja "Nikola Tesla", iz razloga koje ovom prilikom ne mogu saopštiti. Tito im se pridružio za vreme ručka i tom prilikom raspitivao se i o pojedinim profesorima, pre svega, o Sveti Stojanoviću.
       Profesor Veljko Korać je iz najčasnijih namera saopštio svojim kolegama - prijateljima Titovo mišljenje. Međutim, umesto zahvalnosti, Korać je doživeo da ga pojedini iz ove grupe optuže za "širenje straha". I ne samo to. A on je do kraja svoga života ostao Čovek - filozof. Mada su i njegov ded i otac bili pravoslavni sveštenici u Debelom Brdu, kod Korenice, mada su mnogi iz familije Korać stradali od ustaške kame i malja, Veljko Korać je kao Čovek - filozof cenio samo "čojstvo". Šta se dogodilo s ostalima iz slavne grupe profesora Filozofskog fakulteta?
       Dragoljub Mićunović, kao svedok epohe, duguje čitaocima NIN-a odgovor i na ovo pitanje.
      
       RAJKO ĐURIĆ,
       Berlin