Moj recept je: ko ima ideju, neka je ne ispušta. Neka se bori za nju. Kako zna

      Zovu iz NIN-a. Kažu: da napišeš nešto, Vuče, za rubriku "Šta da se radi". Predlažem uredniku: ja ću da govorim, a da novinar beleži. Ne vredi. Moraš sam. Takva su pravila, objašnjavaju mi.
       U redu. Pristanem. A bolje da nisam. Naziv rubrike vuče za jezik. A moj je dugačak, biće belaja.
       Malo mi je nejasno pitanje. I neodređeno. Mora da je neka opšta stvar u pitanju.
       More, da udarim ja po Miloševiću. Što je sigurno, sigurno je. Ili da ispljujem gradsku vladu što ni dinar ne odvaja za Zoološki vrt. Možda bi Šešelj bio zgodan zbog srpskih zemalja i srpskih grobova. Idu izbori. Valja se podsetiti. A Vuk, što se nećka...
       Ne vredi. Po njima nije pljuvao samo ko je žurio na voz.
       Dobro, dakle, šta da se radi?
       Pogrešno pitanje. Za mene je važnije: čime! Da l'rukama, mozgom, talentom, nekom alatkom, olovkom, možda, što da ne i pesnicom...
       Okolišim. Ne da mi se. Možda zato što sam uvek u životu radio po nekom svom unutrašnjem satu i glasu. Bar do sada je uvek tako bilo. Sat zazvoni, a glas šapne: sada, Vuče, udri ih pesnicom. I ja onda udaram. Bogami, bez oklevanja.
       Ili me nagovara: rasturi ih idejom. I ja ne čekam. Potegnem ideju i stavim majmune iza stakla. Drugu ideju - nikne slonara. Inflacija guta novac, a ja naplaćujem ulaz u ciglama. Tri za odrasle, dve za decu. Nikne divan zid od tih cigala, dole kod tramvajske okretnice...
      
       Kako mi glas šapne, ja ga poslušam i napravim nešto. Posle dođu televizije, pa slikaju i čude se: vidi, ljudi nemaju para za leba, a on zida. Još ispadnem i kriv.
       Ali, manimo demagoge. Njih i nemoćne još niko nije zadovoljio.
       Mrzim neodlučne i patetično plačljive. Oni nikada ne znaju šta da rade. Ja znam. Pravim Beogradu, evo, već deceniju i po kutak kojim će se ponositi. Žabu krastaču sam pretvorio u princa. Pravim sebi spomenik. I uživam u tom radu. Uživam u punom vrtu, u svakom dečjem osmehu, u stisku ruke i običnoj, a meni tako važnoj rečenici: Vuče, alal vera šta si napravio od onog zverinjaka. Uživam i kada ništa ne kažu, jer im u oku vidim više od onog što bi rekli.
       Taj spomenik raste u meni. I svaki dan je sve veći.
       Ja ne pitam: šta da se radi? Ja delam. Ono što volim i što me ispunjava do kraja i bez ostatka. U toj ljubavi ne pravim kompromise. Oni su smrtonosni za ideju. Zato u vrtu Dobre nade vlada savršena harmonija. Napravio sam državu u državi.
       Opet raste spomenik u meni.
       Da me interesuje pravo, bio bih bar Guberina. Politika? Sve ispod Bizmarka bih smatrao neuspehom. Sport? Maradona bi morao na klupu za rezervne igrače...
       Šta da se radi?
       Najteže je raditi. I najlepše. A šta?
       Moj recept je: ko ima ideju, neka je ne ispušta. Neka se bori za nju. Kako zna.
       Jer ako to ne ume, uzalud je pitanje: šta da se radi?
      
       (Autor je direktor Zoološkog vrta u Beogradu)