Vesti su kao mini val. Televiziju gledam iz svih položaja - sedeći, hodajući, ležeći. I spavam sa dva-tri telekomandera pored jastuka. Prvo što uradim ujutru, pre kafe, uključujem televizor. Od tada, dok ne zaspim, mogu celog dana da slušam iste vesti.
       Najbolje su vesti kad ih uhvatiš prve, ako ti se posreći. Ako si budan, ako si sam, ako si pažljiv, ti možeš da uhvatiš tu vest. Ja sam, inače, pažljiv slušalac još iz škole. To je veoma važno jer ta vest, posle, kada počinje da se ponavlja, više nikada nije ista. Posle prve vesti počinje friziranje. I na kraju dobiješ frizuru, mini val.
       Mene zanima mnogo toga, ali, nažalost, toga na televiziji nema. Ne mislim samo na naše televizije, jer mi smo samo jedan od slučajeva, nego inače. Globalno uzev, televizija kao jedno od najmoćnijih sredstava na planeti je apsolutno promašila cilj i namenu. Nažalost. Čak, televizija je pre 20 ili 30 godina bila mnogo, mnogo bolja. Desi mi se da mi je za arhivu protrebno nešto što sam nekad govorila. Tada sam to snimala tako što uključim mašinu pre te emisije i zaboravim da je isključim posle emisije.
       Tako sam snimila silne programe koji su išli pre i posle onoga koji sam htela da sačuvam. Sada, na svoje ogromno zaprepašćenje, slušam i gledam šta je nekada bilo na meniju. Šta su nam nekada pričali, šta su nam davali, koji su ljudi tu učestvovali.
       Da li je moguće da je sve to bila RTS, da je to bio tako otvoren i kvalitetan program? Drugih televizija u tim godinama nije ni bilo osim Prvog i Drugog programa TV Beograd, dok se na kraju nije ispilio i Treći. Da li je moguće da je to bilo jedno takvo oko koje je širom otvoreno gledalo u ljude, komuniciralo sa svetom? Da li je moguće da su to bili dnevnici, da su nam se ekrana obraćali svi ti mudri i čuveni ljudi, naučnici, nobelovci... Sve te trake koje čuvam jesu moj dokazni materijal za ovo što pričam. Kad ih sada pogledam, izgledaju mi kao neko blago koje posedujem.
       Danas niko ništa ne govori. Ne volim i nije moje da bilo šta kritikujem. Užasavam se ljudi koji su u poziciji da bilo šta kritikuju, jer smatram da treba nešto napraviti i ćutati. Ili se pohvaliti. Gledajući presek svih satelitskih kanala, a njih ima više od stotinu, čovek zaista lako može da zaključi na šta se sveo taj program. Pola vremena odlazi na nekakve telešopove, po ceo dan nešto prodaju.
       Ispada da je najmaksimalniji domet ljudskog uma krpa za prašinu.Magična krpa za prašinu. Daj da vidimo nešto drugo što bi bilo na nivou magičnog, a da nije krpa za prašinu? Neku drugu magiju da vidimo. Zatim su tu kvizovi, igre na sreću, skrivene kamere i kuvanje. I na to kuvanje ide bodi bildovanje. Valjda, koliko pojedeš, toliko treba da skineš. I to je, otprilike, ta zastrašujuća slika sveta koji mi gledamo. Jedni brišu prašinu, drugi razvlače i natežu neke spravice, po sistemu: ako nije dobra možete da je vratite, treći kuvaju, a četvrti se pred skrivenim kamerama smeju kao imbecili. I još im pomaže ona kamera koja pojačava taj smeh. Svaki put kad to vidim kažem, eno, televizor se opet smeje, raspada se od smeha. Mislim televizor.
       Taj svet koji nam se nudi jeste svet totalnog zamazivanja očiju i zavaravanja ispred nečega što se valja iza brda i što će nas samo jednog jutra iznenaditi. Desiće se apsolutna činjenica. Ne želim da kažem šta će to biti, ali osećam.
      
       Olja Ivanjicki