Šašava priča o pomodarstvu vaskolikog francuskog naroda zapravo i nije bez utemeljenja. Za razliku od srpskih prilika, tamo su javne ličnosti na ceni

      Čini se da ovog leta, u Francuskoj, pozitivan stav prema Srbima postaje moderan. Logično, briga francuske javnosti o "srpskom pitanju" nije onolika kolika za Korziku, ili za borbu francuskih farmera protiv MekDonaldsa, ali kad tamo neki trend krene uzlaznom putanjom, pre ili kasnije stigne i u sam vrh interesovanja. Činjenice kažu da su, posle dužeg perioda, ovog leta u Francusku pozivani mnogi Srbi: od šefova opozicionih stranaka, preko funkcionera slobodnih srpskih opština, do predstavnika Otpora i nekih novinara.
       Laka, doduše, kao što znaju da budu francuska vina, osetna je i griža savesti zbog bombardovanja Jugoslavije. Nikako ne treba smetnuti s uma da je pokojni predsednik Miteran izjavio da "Francuska nikada neće ratovati sa Srbijom". Iako nevoljno, Francuska je u taj rat ipak ušla i kao da se tek sada, više od godinu dana posle svega, postepeno budi svest da država koja ima više od 60 miliona stanovnika ne bi smela da pristane na bilo čiji diktat.
      
       Brojke i slova
       Koliko je haranga na Srbe, pred i u vreme bombardovanja, bila silna najbolje svedoče tekstovi koji su u medijima počeli da se pojavljuju ovog proleća, a koji analiziraju rad zapadnih novinara uoči i u toku agresije NATO-a. U tekstu "Kosovo: nepodnošljiva lakoća informacija", objavljenom u časopisu "Rasprava", Elizabet Levi, sistematično citirajući pisanje vodećih zapadnih listova, čitaoce provodi kroz lavirint brojki korišćenih prilikom izveštavanja zapadnih medija o događajima na Kosovu i Metohiji. Uglas su američki, britanski, nemački i francuski mediji uoči bombardovanja pisali o
       500 000 albanskih žrtava na Kosmetu. Za vreme rata mediji su napravili "malu" korekciju, pa su se usaglasili na 100 000 žrtava, ali je po ulasku trupa NATO-a trupa na Kosmet ponovo valjalo vršiti korekciju pa su se tu našli na 10 000. Bernar Kušner je na jednoj od prvih konferencija za novinare po dolasku u Prištinu izjavio da je stradalo 11 000 Albanaca. Elizabet Levi ovoj licitaciji suprotstavlja brojku od 2 108 leševa, koliko ih je iskopao tim patologa Ujedinjenih nacija, i to na 195 lokacija. Zaključak: ovaj podatak ukazuje da je ratnih zločina svakako bilo, ali ne i genocida, a pitanje je da li bi javnosti zemalja koje su učestvovale u napadu na Jugoslaviju lako prihvatile tu akciju da nije bilo pomenute igre brojkama.
       Elizabet Levi je rat provela u Beogradu izveštavajući za svoj matični list "Marijan", inače medij pod uticajem opozicione desnice.
       Slične analize se često mogu naći i u časopisu "Mond diplomatik", koji uređuje ekipa otcepljena od "Monda". I oni su, izgleda, "svoju šolju čaja" potražili u drugačijem pristupu "srpskom pitanju". U tekstu "Hronika najavljenog genocida", koji su potpisali Serž Halimi i Dominik Vidal, analiziraju se kvalifikacije koje su koristili i državnici i novinari u medijskoj pripremi bombardovanja. Tekst nas podseća da su Bil Klinton, Joška Fišer, Lionel Žospen i ostali pominjali: "rasistički genocid", "istinu težu od onoga što možemo zamisliti", "humanitarnu intervenciju u ime slobode i pravde"... A kolege novinari su puštali peru na volju pominjući "novu Šindlerovu listu", "genocid poput onog nad Jevrejima", "nedostatak gasnih komora u Srbiji"...
       Kraj teksta razjašnjava pojam "natoizacija informacija". Sve to, međutim, spada u pravo opozicionara na ekstravaganciju, dok medijima pod uticajem vladajuće desnice, iz čijih redova je predsednik Širak, poput "Monda", ili onima pod uticajem vladajuće umerene levice, iz čijih redova je premijer Žospen, poput "Liberasiona", na kraj pameti ne pada da objašnjavaju svoje ratno pisanje i izveštavanje. Ipak, ekstravagancija je u Francuskoj oduvek bila na ceni. Tako se, uostalom, tamo i kreira moda. A ni vlast nije nepromenljiva.
      
       Filozofi i čarobnjaci
       Šašava priča o pomodarstvu vaskolikog francuskog naroda zapravo i nije bez utemeljenja. Za razliku od srpskih prilika, tamo su javne ličnosti na ceni. Naročito glumci, filozofi pa i novinari, i to je dobro. Nije dobro, međutim, to što filozofi, da bi očuvali popularnost, moraju grčevito da se bore za društveni angažman. U drugoj polovini osamdesetih godina postojala je u Parizu formulacija "mladi filozof u beloj košulji koji se mota oko Danila Kiša" i odnosila se na Bernara Anrija Levija. Pokojni Danilo Kiš mu je pomogao oko knjige zaboravljajući na mudrost vezanu za opasnost od nadnošenja nad tuđim ponorima, iako ju je sam Kiš napisao u pripoveci "Priča o majstoru i učeniku". Početkom devedesetih, u vreme raspada SFRJ, kada je Kiš već bio mrtav, filozofska družina među kojima i najpoznatiji Finkelkroft, Gliksman i Levi, latila se podizanja vlastitog rejtinga. Finkelkroft je prigrlio Hrvate, Gliksman je bio tu negde, a Leviju su zapali Srbi. Trebalo je da na poziv Matije Bećkovića i Dobrice Ćosića dođe u Beograd i preuzme "srpsku stvar". Međutim, veče pred put u Beograd dobio je informaciju da je to "fuj" društvo za njega, da su to nacionalisti, fašisti... i rešio da prođe tako što će prema domaćinima biti hladan, a zapravo pohoditi predstavnike "građanske" opozicije u Srbiji. Na aerodromu su bila dva odbora za doček, ali je "filozof u beloj košulji" pored onih koji su ga zvanično pozvali prošao bez pozdrava.
       Kako je Finkelkroft imao emisiju na televiziji i čvrsto u rukama držao "hrvatsku stvar", našem nesuđenom Leviju je bilo potrebno nešto krupnije od srpske "građanske" opozicije. Nekako u to vreme počeo je rat u Bosni, pa mu je to došlo kao poručeno. Preuzeo je "muslimansku stvar" pod multietničkom, multikonfesionalnom, multikulturalnom i uopšte multišminkom. Teško je verovati da je to učinio za novac, jer treba znati da je njegov otac vlasnik velike drvne industrije u Francuskoj, a mladi Levi je često umeo da pravi društvo ocu dok ovaj helikopterom nadgleda seču šuma i proizvodnju. Svejedno, horski sa ostalim filozofima iz tog kruga učinio je da Srbi postanu aut. Zvanični Beograd se na brzinu snašao i angažovao Danijela Šifera, koji u Francuskoj nije filozof u modi, koji radi za novac, po Srbiji rastura brakove, preuzima žene.
       One prve, "filozofe u belim košuljama" u Parizu možete i danas videti u nekada Sartru omiljenoj kafani "Dva čarobnjaka" ili odmah pored u "Flori" kako jedu neke travuljine. U Francuskoj javne ličnosti moraju da vode računa o liniji. Ipak, kad čujete kako se izgovara naziv nekada Sartru omiljene kafane: Le de mago (Les deux magots) i vidite filozofe, sve se učini jasnije.
      
      
       Iskrivljeno ogledalo
       Francuski novinari koji pišu o našim krajevima danas se dele na one koji mogu dobiti jugoslovensku vizu i na one za koje je to misaona imenica. Liniju razgraničenja prave naši davaoci viza, a to znači da nećemo skoro ovde videti novinara iz francuskog medija koji je pod uticajem vladajućih stranaka. Samo još da pobedi opozicija, i to ne samo u Francuskoj nego i u SAD, Britaniji, Nemačkoj, Rusiji... pa će da nam svane.
       Rekoh već da su novinari u Francuskoj na ceni, što podrazumeva i za naše prilike nezamislive uslove za rad. Potpisnik ovih redova lično se uverio da u vodećim francuskim redakcijama urednici spoljnih rubrika i novinari-specijalisti za srpsko pitanje imaju zavidnu količinu informacija, čak i malo poznate detalje. Ipak, na kraju razgovora bi se ritnuli i prosuli mleko pitanjima tipa: "Može li gradonačelnik Niša ili Čačka da postane lider u Srbiji" ili "Kako to da ga do sada niste smenili na izborima?".
       Slika koju francuska javnost trenutno stiče o Srbima i Srbiji prošarana je ispadima opozicionih glasila i zbunjenošću režimskih medija. To je mnogo bolja situacija od one horske povike na nas, kad je dobar Srbin bio samo onaj koji se bode nožem u grudi, pa ako preživi onda može da prođe.Toj igri iskrivljenog ogledala svoj doprinos daju i "našijenci" u Francuskoj, kojima je ta dreka izazvala tako mučan osećaj da su im opštenarodna veselja po srpskim trgovima za bombardovanja i odbrane mostova delovali kao vrhunac prkosa, a zabrana srpskih demonstracija u Parizu kao kulminacija represije. Kad kažem "našijenci" mislim na one koji govore ovim ali i sličnim jezicima (hrvatski, bosanski...)
      
       Opasna natoizacija
       Uprkos svemu, jasno je da po staroj izreci kuca ne laje zbog sela već sebe radi, tako da ni ona horska dreka ni ova trenutna prošaranost ne dolaze slučajno. U ovoj zemlji u kojoj se nekome na ulici obratite na, recimo, engleskom, dobićete tačan odgovor, ali na francuskom (razumeju ali nerado govore) teško se vari bezuslovno klimanje glavom i ulazak u sve avanture NATO-a. Verovatno među 19 članica tog pakta ima priličan broj i takvih zemalja, ali je utisak da Francuska nikako ne bi htela da bude jedna od njih. Zato se u poslednje vreme sve češće okupljaju oni koji sebe smatraju pravim sledbenicima De Gola, a koji predsednika Širaka ne smatraju svojim političkim istomišljenikom.
       S druge strane, Francuzi su ipak dovoljno veliki narod da im na kraj pameti ne padaju carstva nebeska. Od tih tema zanimaju ih uglavnom vazdušni prostori i zone leta. Uostalom, zar bi pravili onakvo vino i onakve sireve da im nije do ovozemaljskog života? Pre dvadesetak dana u Parizu je obeležena stota godišnjica od ulaska prvih putnika u pariski metro i time podsetili da su metroom već tada ušli u dvadeseti vek. Mi smo i za dvadeset prvi odabrali tramvaj.
      
       ALEKSANDAR VASIĆ