U svetu danas živi milijardu i 350 miliona Kineza, od kojih oko sto miliona izvan NR Kine. Ali, zahvaljujući tesnim ekonomskim vezama sa maticom, oni daju približno četvrtinu nacionalnog dohotka Kine. U Pekingu na njih gledaju ne kao na "patriote i rodoljupce" već kao na dragocene poslovne partnere kojima izlaze u susret i daju im značajne povlastice

      (Od stalnog dopisnika NIN iz Pekinga)
       Među svetskim "globalnim plemenima" - narodima koji su zadržali transnacionalne veze, visoki stepen ekonomske povezanosti i privrženost zajedničkim kulturnim vrednostima i jeziku - Kinezi su ne samo najmnogobrojniji, već i najmoćniji.
       Što se tiče brojnosti, njih ima jedan i po puta više nego pripadnika "indijskog plemena" i četiri puta više nego anglosaksonskog ili arapskog. Oko milijardu i 350 miliona Kineza živi danas u NR Kini, na Tajvanu, Singapuru i u 139 drugih zemalja sveta.
       Ukupno oko sto miliona Kineza živi izvan granica matice zemlje - NR Kine. Oni, međutim, ostvaruju oko hiljadu milijardi vrednosti nacionalnog dohotka godišnje, približno koliko se stvara i u Narodnoj Republici Kini. Zajedno - oko dva triliona dolara !
       Kinezi su odlazili iz svoje domovine u tri velika emigraciona talasa, od kojih je ovaj poslednji vezan za Deng Sjaopinga i njegovo vreme reformi u Kini. Tokom dve decenije (1979-1999) što legalno, što ilegalno, iz Kine je otišlo nešto više od milion ljudi.
      
       Novi prostor za biznis
       Većina njih nije otišla ni iz političkih niti iz ideoloških motiva. Među njima je tek mali broj ekonomski, socijalno ili politički ugrožen. Većina je, u stvari, tražila svoje novo mesto pod "tržišnim suncem". U novu sredinu uključivali su se najčešće kao sitni trgovci, prodajući robu proizvodenu u NR Kini. Oni su, kao i njihovi prethodnici, zadržali svoj jezik, kulturne tradicije i običaje i svoju stalnu vezu sa rođacima, prijateljima i partnerima u bivšoj domovini. Tako su u periodu otvaranja, pod Dengom, postali i pravi "mostovi" za ekonomsku saradnju sa Kinom.
       Napuštajući NR Kinu, većina od milion Kineza koji su poslednjih dvadeset godina otišli u druge zemlje, posvetila se biznisu. Neki među njima stekli su zavidno bogatstvo, ali nastavili su da žive skromno klanjajući se samo jednom kultu: kultu teškog rada i mukotrpne zarade. Oni su, međutim, kasnije za sobom doveli svoje rođake i prijatelje, šireći tako svoj poslovni svet, uticaj i bogatstvo.
       Novi kineski emigranti, u samoj Kini zovu ih "prekomorski Kinezi", osećaju ponos za uspehe svoje domovine i nemaju nameru da se odreknu svog etničkog i kulturnog identiteta u novoj sredini. U stvari, to u najvećoj meri zavisi od uslova u kojima Kinezi žive: u zemljama tolerancije Kinezi se mnogo teže odriču svojih navika i običaja, dok u sredinama koje su manje prijateljske nastoje da se prilagode, žrtvujući ponešto od svog "konfučijanskog" načina života. (Prava asimilacija Kineza sa drugim nacijama veoma je retka: Kinez, u stvari, uvek ostaje Kinez.)
       Iz Pekinga se na njih gleda kao na sunarodnike koji žive u inostranstvu privremeno, iako su tamo već više generacija. Ali, na njih se još više gleda kao na veoma korisne poslovne partnere. NR Kina ne priznaje instituciju "dvojnog državljanstva" pa su njihovi sunarodnici iz sveta "strani državljani sa kineskim karakteristikama".
       Čak i u najtežim vremenima NR Kina je održavala prisnu vezu sa svojom dijasporom. Bilo je, istina, i slučajeva da su ih koristili u političke svrhe; na primer, u vreme Kulturne revolucije, kada su Kinezi u jugoistočnoj Aziji bili proglašavani za "Maovu petu kolonu". Ali, ta vremena su prošla.
       Danas se Kinezi u svetu ne ubrajaju u neki rezervni, politički ešelon. Čak se o njima veoma malo govori kao o "patriotama" ili "rodoljubima". U Kini je poslednje dve decenija održano na hiljade raznih susreta, seminara i poslovnih konferencija sa Kinezima iz dijaspore. To nisu bili politički skupovi, već konkretni razgovori o konkretnim ekonomskim pogodnostima koje matica zemlja nudi .
       Po ocenama Pekinga, Kinezi iz sveta učestvovali su sa oko 60 odsto u ukupnim stranim ulaganjima u NR Kini, tokom poslednjih dvadeset godina. Zapadni eksperti procenjuju da je njihovo učešće još veće i da se kreće između 70 i 80 odsto od oko 360 milijardi stranih investicija u Kini. U svakom slučaju reč je o izuzetnom doprinosu "međunarodnog kineskog kapitala".
      
      
       Glavni izvor stranih investicija
       Politika privlačenja kineskog kapitala iz sveta počela je odmah po dolasku Deng Sjaopinga na vlast i sa početkom reforme. Nije se, međutim, radilo samo o kapitalu već i pomoći u organizovanju proizvodnje, prodaji robe i uspostavljanju veza sa poslovnim partnerima u svetu. Kineski biznismeni su bili prvo, najbolje i najsigurnije uporište.
       Država je još 1979. godine donela odluku da kineskim emigrantima vrati nacionalizovana sredstva i finansijski kapital, pod uslovom da se vrate u zemlju, osnuju zajedničke firme sa domaćim partnerima i da ulažu ta sredstva na teritoriji NR Kine. U vladi je osnovana posebna kancelarija koja se bavi "prekomorskim Kinezima" i saradnjom s njima, a tako je i na svim nižim nivoima, uključujući i lokalne.
       Doneseno je stotine uredaba u kojima se insistira na povoljnijim uslovima za ekonomsku saradnju sa Kinezima iz inostranstva. Oni jednostavnije i brže dobijaju dozvole za osnivanje svojih firmi, plaćaju manji porez i, po nekim obavezama, izjednačavaju se sa domaćim fabrikama.
       Početkom 1990. godine donesen je Zakon o zaštiti investicija "stranih Kineza" i njihovih porodica koje su se vratile u NR Kinu. Olakšan je transfer profita u inostranstvo i reinvestiranja u zemlji.
       Država je posebnim merama uticala na finansijsku sferu, pa je gotovo sasvim ukinuto ograničenje za prebacivanje novca iz inostranstva u Kinu.
       Ne zna se tačno koliko je kineskog kapitala prebačeno u inostranstvo tokom poslednjih dvadeset godina. Procene se kreću od 30 do 50 milijardi dolara, iako neki eksperti pominju čak sto milijardi dolara. Kineska vlada je povukla pragmatičan korak sa ciljem da se bar deo tih sredstava vrati u zemlju.
       Znalo se, naravno, pri tom da će ovaj kanal poslužiti i za "pranje novca" pojedinih kineskih klanova, kao i za one koji su svojevremeno iz same Kine nelegalno prebacili deo sredstava u inostranstvo. Pragmatični Kinezi su polazili od toga da se silom taj "odbegli kapital" ionako ne može vratiti, pa da je zato bolje stvoriti formalne uslove da se on ipak na neki način vrati i ponovo investira u zemlji.
       Prošla godina je proglašena za "Godinu brige za preduzeća koja su osnivali prekomorski Kinezi". Briga da se dalje razviju i neguju ekonomski odnosi sa Kinezima iz sveta dobila je nacionalni prioritet. Nije dozvoljen apatičan i nezainteresovan odnos prema dijaspori. Vlasti su kaznile na stotine lokalnih moćnika koji su se oglušili o inicijative kineskih biznismena iz sveta. Gotovo je nezamislivo da se na neku konkretnu inicijativu ne odgovori sa zvaničnog mesta.
      
       Najveći deo poslovnih veza ide preko lokalnih nivoa. Mnogi srezovi i gradovi ustupili su svoj dragocen prostor za izgradnju porodičnih kuća za Kineze koji se vraćaju u zemlju. Država obezbeđuje infrastrukturu, čak i najbolja mesta za grobove, jer među povratnicima ima dosta starih ljudi. S obzirom na kinesku tradiciju ovo poslednje je pravi psihološki pogodak.
       Sve u svemu, lojalnost prema domovini donosi Kinezima u inostranstvu društvene i ekonomske dividende koje nisu za potcenjivanje.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ
      
      

Bogati Kinezi Najviše Kineza ima u jugoistočnoj Aziji (preko 45 miliona). Gotovo svi se bave trgovinom i u mnogim zemljama dominiraju direktno, ili iz senke, ekonomskim i finansijskim tokovima.        U Indoneziji, na primer, Kinezi čine svega četiri odsto stanovništva ali kontrolišu oko 80 odsto nacionalne privrede. Među deset najbogatijih građana ove države, osam su kineskog porekla.        Antikineski pogromi u Indoneziji i drugim susednim zemljama često su inspirisani velikim kineskim bogatstvom, iako su kineski emigranti bili prinuđeni da se bave trgovinom. NJima je, naime, zabranjivano da se zapošljavaju u državnoj službi, da služe u armiji ili policiji ili da se bave političkim radom. Biznis je za njih ostao jedini izlaz a tako je i danas.

      
      

Uđe jedan Vang, izađu dvojica Izvestan broj Kineza i dalje ilegalno odlazi u inostranstvo. Reč je o velikom biznisu u kome se vrte milioni dolara, a posledice su često tragične, poput nedavnog slučaja kada je u holandskoj hladnjači nastradalo stotinak Kineza.        U poslednje vreme policija je otkrila 1 300 slučajeva organizovanog prebacivanja ljudi u inostranstvo. Zadržano je 9 000 Kineza, a organizatori ("posečene su zmijske glave") dobili su dugogodišnje kazne zatvora.        Ali, postoje i drugi kanali kojima se služe spretni Kinezi. Posebno je interesantno prebacivanje Kineza u Rusiju.        Još u vreme Kulturne revolucije (1966-76) desetine hiljada Kineza je prebeglo u SSSR i tamo, posle određenog vremena, dobilo državljanstvo. Sada neki od njih, sa ruskim pasošem dolaze u posetu rođacima u Kini.        Neki Vang, na primer, prijavi ruskom konzulatu da je izgubio pasoš i dobije potvrdu kojom se može vratiti u Rusiju. Za to vreme on svoj pasoš daje rođaku, ili ga proda po ceni od 5 000 dolara, a novi vlasnik pasoša s njim bez problema prelazi granicu. Uostalom, koji bi strani graničar mogao da utvrdi da li je to baš taj Vang ili nije?        Tako, dođe jedan Vang, vraćaju se dvojica !

      
      

Četvrtina nacionalnog dohotka! Prema kineskim izvorima, ukupan bruto nacionalni dohodak zemlje iznosi oko hiljadu milijardi dolara (jedan trilion). Kinezi u Hongkongu, Singapuru i Tajvanu, kojih ima oko 35 miliona, proizvode približno 500 milijardi dolara, a Kinezi rasejani u 139 drugih zemalja sveta raspolažu sumom koja je približno jednaka (500 milijardi dolara).        Zvanični kineski podaci navode, takođe, da se oko 40 odsto nacionalnog dohotka ostvaruje u razmeni sa svetom. A taj procenat neprestano raste i uskoro će dostići polovinu.        U razmeni sa inostranstvom NR Kine, firme koje su osnovane na bazi stranog kapitala učestvuju sa 50 odsto, a među njima je gotovo 90 odsto zasnovano na "međunarodnom kineskom kapitalu".        Na taj način je izračunato da kineska dijaspora učestvuje u stvaranju nacionalnog bruto proizvoda NR Kine sa gotovo jednom četvrtinom što je ogroman procenat koji govori ne samo o snažnim vezama Pekinga sa dijasporom, već i o njenom uticaju na budući ekonomski i društveni razvoj Kine.        Čvrste ekonomske niti i obostrani interes ukazuju i na dugoročnost politike ekonomskog povezivanja Kine i njene dijaspore. Bez stranog kapitala, a posebno bez kapitala svojih bivših sunarodnika, sama Kina ne bi mogla da se razvija dosadašnjim, veoma brzim, tempom. NJeno privredno zaostajanje imalo bi katastrofalne posledice na unutrašnjem planu jer bi se zaoštrili socijalni problemi, a pre svega nezaposlenost.        S druge strane, ni naglo povlačenje stranog kapitala iz Kine nije jednostavno ni ekonomski korisno, jer se kapital "međunarodnih Kineza" ovde oplođava najbrže i po najvišoj stopi donosi profit. I sve to uz garanciju države koja u svojim deviznim rezervama već ima značajnu sumu od preko 150 milijardi dolara, čime se i garantuje sigurnost investicija.        Odnos zvaničnog Pekinga i kineske dijaspore u suštini je veoma pragmatičan i zato obostrano veoma koristan. Bez velikog busanja u patriotske grudi, bez ideologije i političkih proklamacija, Kinezi sa obe strane Velikog kineskog zida rade na istom zadatku: kako vlastiti život i život svoje porodice učiniti boljim, bogatijim i lepšim. A kad je zadovoljan pojedinac i njegova porodica, onda je i država.

      
      

SAD najprivlačnije Sjedinjene Američke Države su najprivlačnije mesto u koje Kinezi žele da odu. Zatim dolazi Australija, zemlje jugoistočne Azije, pa tek onda zapadna Evropa.        U Ameriku se poslednjih dvadeset godina uselilo oko 500 000 Kineza, ne računajući oko 200 000 studenata koji su posle tjenanmenskih događaja 1989. godine ostali u SAD.        Svojevremeno su u Mađarskoj bile ukinute vize za kineske građane, pa je u kratkom periodu oko 150 000 Kineza, a neki kažu još i više, došlo da živi u ovoj zemlji. Zli jezici su tvrdili da su Kinezi tražili status nacionalne manjine, što nije bila istina. Ali, Mađari su kasnije ipak morali ponovo da uvedu vize za Kineze.