Izdavačka kuća Rende u ediciji "Ledolomac" objaviće polovinom septembra knjigu Vladimira Arsenijevića MEKSIKO. LJubaznošću autora i izdavača, čitaocima NIN-a u ovom i sledećem broju nudimo delove iz ovog dnevnika napisanog u Meksiku gde se Vladimir Arsenijević trenutno nalazi

      Nije jednostavno živeti pod opsadom. Ali Mi smo još odavno navikli na svašta. Da li uopšte postoji nešto što do sada nismo preživeli? Godinama već sve oko Nas tutnji, pa je prirodno što smo naučili kako da stegnemo zube. Pri svakom novom udaru zaljuljamo se - neki od Nas, istina, popadaju - ali većina spremno ponovo hvata ravnotežu. Nove navike se brzo stiču. Protresemo glavom i guramo dalje. Umemo i da se začaurimo, ako je potrebno. Ponašamo se kao da se ništa ne događa. Ne zanimaju nas detalji. Znamo da živimo posledice jedne vrhunski neodgovorne, destruktivne vlasti, ali znamo i da ništa na ovom svetu nije večno. Već smo mnogo toga preturili preko glave da bismo bili baš toliko naivni.
       Videli smo strašne događaje kako nailaze poput tajfuna. Gledali smo ih i kako odlaze, nakon što protutnje po nama. Svi oni međurepublički antagonizmi s kraja osamdesetih godina, grozna, nacionalistička retorika, veliki ekonomski potresi, uspostavljanje politike mržnje i inata, raspad stare domovine početkom devedesetih, izveden eksplozivnije nego što je to iko mogao da pretpostavi kroz tri uzastopna rata, u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, od kojih je svaki bio samo još gori, brutalniji i dugotrajniji od prethodnog, cepanje svih odnosa koji su sa građanima tih republika ranije postojali, dve galopirajuće hiperinflacije, ekonomske, političke, vojne i kulturne sankcije, raskid dobrih veza koje su do tada postojale sa civilizovanim delom čovečanstva, slobodna vladavina Bespoštednih i Neotesanih u zemlji odsečenoj od sveta, smrt demokratske opozicije, smrt slobodnog univerziteta, smrt nezavisnih medija - eto kako mi guramo kroz godine, eto po čemu ih pamtimo: odvratni događaji se nižu, popunjavajući olako čitavu jednu deceniju.
       Do te mere smo navikli na to kontinuirano propadanje da nas čak i ne iznenađuje previše to što nas sada bombarduje čitav NATO. Konvencija postojanja ovde, na Balkanu, u Srbiji, u Beogradu, takva je da u svakom trenutku treba računati na bilo šta. U ovom svetu pravila (izuzev jednog) praktično ne postoje, sve mogućnosti su uvek otvorene, a one najcrnje među njima - i to je to jedno pravilo - najlakše se ispunjavaju.
       Pa onda bi čitaocu trebalo da bude lako da razume zašto kažem da ima nesporne logike u činjenici da nas, eto, sada, posle svega kroz šta smo u poslednjih dvanaest godina prošli, bombarduje niko drugo do čitav NATO, sa svojom zastrašujućom silom hladnoratovskog dinosaurusa, i to tako neselektivno i besno, kao da smo svi zajedno učestvovali u onim neslavnim pregovorima uz opijanje po evropskim dvorcima koji su prethodili vojnoj akciji, a ne samo grupa ovdašnjih "tvrdih" pregovarača.
       Godzila, prirodno, ne gleda mnogo gde gazi. Tako i NATO, od prvog dana svoje akcije, udara i levo i desno. Bombarduje ciljeve u Crnoj Gori, gde se reformska prozapadna vlada već dugo bori da uspostavi vladavinu razuma i uhvati korak sa demokratskim zemljama, bombarduje Vojvodinu gde, u relativnom miru, jedni pored drugih, kroz sve ove teške godine iskušenja, žive Srbi, Mađari, Slovaci, Rumuni, Hrvati i pripadnici mnogih drugih naroda, bombarduje Beograd, tradicionalno opozicion i buntovan, centar najvećeg otpora režimu (valjda se neko seća, ako ničega drugog, barem velikog, stodnevnog protesta iz zime 1996-97) i konačno - kao najveći apsurd od svih apsurda - bombarduje Kosovo, većinski naseljeno upravo albanskim stanovništvom koje NATO prvenstveno nastoji da zaštiti ovom rogobatnom, besmislenom intervencijom, cinično nazvanom "Plemeniti anđeo". U ime čega sve to, zanima me samo, i u čiju korist? Koliko je meni poznato, u ovoj zemlji postoji jedna osoba kojoj sve ovo savršeno odgovara, ali vam ovom prilikom neću odati njeno ime. To ćete morati da zaključite sami.
       A kada sve što je ovde ikada iole vredelo bude podrobno izbombardovano i srušeno, među ruševine će, umesto generala koji su trenutno na delu, ponovo stići politički predstavnici zapadnih sila, da pregovaraju sa istim "tvrdim" pregovaračima sa kojima su i ranije imali posla. Kao da se ništa nije desilo, ponovo će se rukovati, pozirati pred kamerama, i davati izjave o ishodu pregovora pred gomilama novinara i fotoreportera.
       Da živimo u bolnom, pogibeljnom apsurdu - u to više nema nimalo sumnje. Niko, ali baš niko, to vrlo dobro znamo, ni zemlja u kojoj smo rođeni da postojimo, ni svet kojem bi trebalo da pripadamo, nije Naš prijatelj. Pa pošto niko ne vodi računa o Nama, preostalo nam je samo jedno: da vodimo računa sami o sebi. Proleće je tu, uostalom, i ljudi nemaju vremena za duga jadikovanja. Preko dana, bez obzira na uvek prisutnu mogućnost vazdušnog napada, ulice su pune. Ne obazirući se na bombardovanje, moji sugrađani traže način da se opuste: piju kafu u gradskim baštama, izvode decu u parkove, obilaze knjižare, odlaze u bioskope ili pozorišta na specijalno organizovane matinee, umesto večernjih projekcija i predstava. Ulice su pune mladih jer škole ne rade. LJudi su pažljiviji jedni prema drugima nego ranije. Ima u tome i osećaja zajedništva pred ogromnim neprijateljem, ali mislim da tu ipak prvenstveno proleće čini svoje. Ono nas balansira i spašava. Proleće je, mi to sada veoma dobro znamo, jače i od bombardovanja.
       Koncerti protiv NATO-agresije, koji se svakog dana u podne održavaju na Trgu Republike, masovni su, ali ja ih ne posećujem. Nije mi potrebna kolektivna katarza sa ksenofobičnim prizvukom. Umem da se sam izborim sa sopstvenim strahovima. Izbegavam i noćne odlaske u podrume i skloništa tokom vazdušnih napada. Umesto toga, nastojim da uredim svoj maleni paraživot. Deca mi pomažu u tom svesrdnom nastojanju da sačuvam normalnost. Za vreme redovnih vazdušnih napada u osam sati uveče, moj devetogodišnji sin glasno sluša svoj omiljeni bend - Sepulturu, četvorogodišnja kćerka se mota oko mene u kuhinji dok spremam večeru, ponekad zajedno gledamo film na televiziji, ponekad im odsviram nešto na gitari, ponekad pročitamo priču pred spavanje. Kasnu noć dočekujem za kompjuterom, sa šoljom ohlađene kafe na radnom stolu. Bavim se svojim uobičajenim aktivnostima: pišem, učestvujem u kompjuterskom reli-šampionatu, meškoljim se u svom virtualnom "ford eskortu", onda ponovo pišem, i tako unedogled. Činim to i kada avioni nadleću brdo na kojem živim, i kada se detonacije oglašavaju svuda unaokolo. Nebo gori, a opet: kroz prozor vidim kako neko mirno šeta ulicom ne obazirući se na opasnost, čuje se pas kako laje u susednom dvorištu, moja deca mirno spavaju. Živimo normalno bez obzira na sve - ništa nas ne može zaustaviti.
       * * *
       Naravno, postoji i daleko mračnija strana našeg života pod opsadom. Uprkos prividnoj ležernosti koju grad emituje svih ovih dana, teške posledice se uveliko osećaju. Psihoza je strahovita, a emocije kolektivne i ogromne. Osećaj ugroženosti od strane nevidljivog, mnogo puta snažnijeg napadača, pomaže mnogima da olako zaborave šta je sve dovelo do napada "fašističkih NATO-hordi", kako je NATO obično nazivan u ovdašnjim medijima koji se, otkako je rat počeo, valjda po nekakvoj instrukciji odozgo, naprosto razmeću pridevima. Suočen sa ogromnim spoljnim agresorom, sačinjenim od zemalja koje je tako apsurdno imati za neprijatelje - valjda niko i nikada nije mogao da pretpostavi da ćemo biti u ratu sa državama čijim smo se prirodnim saveznicima smatrali, poput Francuske, recimo, a pogotovo ne sa onima sa kojima nemamo baš nikakve odnose, pa time ni sporne, poput Holandije (!) ili Kanade (!!!) - Beograd, inače tradicionalno gostoljubiv, sada pokazuje i svoje daleko negostoljubivije lice. Ambasade zemalja koje učestvuju u agresiji na Jugoslaviju demolirane su i ispisane nepristojnim porukama, kulturni centri Nemačke, Francuske, Velike Britanije i SAD takođe, kao i zgrade u kojima su bile smeštene strane fondacije poput Fonda za otvoreno društvo. Orkestrirana akcija demoliranja išla je tako daleko da su kukasti krstovi iscrtani i na fasadi Omladinskog otvorenog kluba u Beogradu - okupljalištu beogradskih tinejdžera - samo zato što je sponzor tog kluba bio upravo prokaženi Fond za otvoreno društvo, a uništena je i većina Mekdonaldsovih restorana. Takođe pouzdano znam za slučaj odličnog beogradskog pekara albanske nacionalnosti čija je pekara potpuno demolirana pre nekoliko dana.
       Snaga koju je NATO, svojim nepromišljenim postupkom, darovao Slobodanu Miloševiću neizmerna je, i strahovanja svih koji su navikli da u ovoj zemlji slobodno iskazuju svoje mišljenje potpuno su opravdana. Osećaj poraženosti zbog ovakvog razvoja događaja kod velikog dela slobodomislećih intelektualaca, pisaca i umetnika može se meriti još samo sa strahom i zabrinutošću koje osećaju dok razmišljaju o mogućim posledicama po sopstvenu sigurnost. Opozicione partije liberalnog opredeljenja ovde više gotovo i da ne postoje, nezavisni mediji su potpuno ukinuti, Univerzitet, kao veliki centar otpora nerazumnoj politici S. Miloševića, potpuno je ugušen. U Beogradu, kao i na Kosovu, sprovodi se sistematska represija i ljudi se, prirodno, plaše osvete. Moja prijateljica naglas je kritikovala grupu ljudi koji su bacali kamenje na već potpuno demolirani izlog Američkog kulturnog centra u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. U tren oka nekoliko prolaznika se na to okrenulo protiv nje, pa je morala da se strateški povlači sa poprišta sukoba koji nije imala nameru da izazove. Ovo su okolnosti kada reči kao što su "strani plaćenik", "izdajnik" ili "petokolonaš" lako izbijaju na površinu, i postaju deo svakodnevnog vokabulara.
       * * *
       A ljudi gube bitku za bitkom sa najrazličitijim vrstama iskušenja, i njihova normalnost lagano popušta.
       "Trebalo bi ih streljati", kaže mi, preko telefona, moja sestra, razmišljajući naglas o sudbini tri zarobljena američka vojnika, čije su slike i video-snimak obišli svet.
       "Ti nisi normalna", odgovaram joj, ali - ne vredi, to shvatam već trenutak kasnije: sve je ionako otišlo do đavola. Uostalom, moja sestra nije krvoločna - ona je samo potpuno zbunjena.
       Zbunjena je i moja prijateljica koja mi priča kako je čula da NATO planira da koristi bombe sa uranijumom u dejstvima nad Jugoslavijom. "Ali, nije to ništa", teši me odmah potom, "mislim: nije razorno. Samo poraste nivo radijacije..."
       Svako se brani kako zna i ume, ali niko tako dobro kao moji roditelji čija je racionalnost, čak i u ovakvim trenucima, tako ogromna da deluje naprosto iracionalno. Iako se njihovo dvorište samo žičanom ogradom graniči sa velikom kasarnom na Dedinju, oni nimalo ne brinu da će biti bombardovani.
       "Nemoj da zaboraviš da su ovde bolnice", objašnjava mi majka, iznoseći kolače posle nedeljnog ručka.
       "Pa i ambasade", dodaje otac, sipajući nam kafu,
       "osim toga - ovo ovde je garda. Pleh muzika, razumeš! Ko bi normalan na to trošio bombe?"
       Sležem ramenima pomirljivo. Ko zna, možda su zaista u pravu? Racionalnost, ma koliko iracionalna bila, na mene uvek deluje snažno. NJih dvoje su me, uostalom, vaspitali.
       Zaista: svako se brani kako zna i ume. Ali, od svih Nas, najviše mi je žao upravo onih koje mi je ujedno najteže da razumem, onih koji, od prvog dana bombardovanja, vreme provode po skloništima. Vrsta panike koja je okovala sve te moje sirote sugrađane koji nemaju snage da progutaju strah i odupru se, meni je, na sreću, sasvim nepoznata.
       "Potpuno je histeričan!", govori drhtavim glasom mlada majka u mikrofon prvog kanala državne televizije, žmirkajući zbog bleštavog reflektora koji joj je uperen pravo u oči kao da se nalazi na policijskom propitivanju. U rukama drži dete koje ne deluje baš nimalo histerično.
       "Kako se ponaša?", pita nevidljiva voditeljka, s patosom.
       "Nekada se smeje. Nekada plače", glasi odgovor mlade majke.
       Ali, nije li to nešto što deca uglavnom čine? Nekada se smeju. Nekada plaču. Uvek, pa i u skloništima, dok ih bombardujete.
       Mada nije tu problem u detetu.
       Što je najgore, nije ni u majci.
       * * *
       I, tako. Dani se nižu, jedan za drugim. Kao kule od karata, pod upornim, svakodnevnim naletima moćne avijacije, padaju fabrike, kasarne, kuće, mostovi, ljudi. Tokom prvih dana bombardovanja skinuo sam nekoliko pesama Vudija Gatrija, i otkrio da sam u stanju da ih ponavljam na gitari do besvesti za vreme vazdušnih napada ili u onim trenucima kada me zahvate jad i obeshrabrenost i melanholija, kada se davim u mutnom, rastegljivom očaju zbog svega što nam se događa, zbog te nepravde koja sada već dostiže kosmičke razmere. Čitam Bibliju, i Herodotovu Istoriju, po ko zna koji put. To me smiruje. Za prvih deset dana opsade plakao sam dva puta. Prvi put zaključan u kupatilu, iako se u stanu sa mnom, u tom trenutku, nalazio samo moj mačor. Drugi put pred svojom decom i pred svojom bivšom ženom. Čak i za mene, plačljivog kakav jesam, to je ipak suviše. Jasno vidim kako su svi moji oklopi već teško načeti.
       Ali verujem da se slično osećaju i mnogi drugi ovde. Iscrpljeni smo, eto u čemu je stvar - ne brinu nas ni strah, ni glad, ni smrt, već samo ovaj teški umor koji nam se uvukao u kosti. Nemamo još puno snage. Ne znamo koliko ćemo trajati, ne znamo šta smo još mogli da učinimo, ne znamo zašto nam se sve ovo događa, ne razumemo u čemu je naša greška, i pitamo se, sve ove godine, zna li iko uopšte za Nas?
       Da li je, zaista, ikome jasno da i Mi postojimo u ovoj propaloj zemlji koju je tako lako zasipati bombama?
       Mi, Normalni.
      
       - Nastaviće se -