NASLOV: "Patriota", SAD, 2000.
REŽIJA: Ronald Emerih
SCENARIO: Robert Rodat
ULOGE: Mel Gibson, Hit Ledžer, DŽoeli RiČardson, DŽejson Ajzaks, Kris Kuper, Čeki Kario

      Vuk Pavlović
       Jeretička sumnja u neuništivost Mela Gibsona je definitivno opovrgnuta u "Patrioti", spektakularnom ratnom bućkurišu (budžet - 120 miliona dolara) u režiji Ronalda Emeriha ("Dan nezavisnosti", "Godzila", "Zvezdana kapija", "Univerzalni vojnik"), a po scenariju Roberta Rodata ("Spasavanje redova Rajana").
       Priča filma započinje 1776. godine u Južnoj Karolini. Glavni junak Bendžamin Martin (Gibson) farmer je, udovac sa sedmoro dece. Po izbijanju rata između Amerike i Engleske, on iako je ratni veteran (kapetan) odlučuje da ostane sa porodicom na svojoj plantaži. Ali, kada rat dođe u njegovo dvorište, a surovi Englezi mu ubiju mlađeg sina, Bendžamin se zajedno sa starijim Gabrijelom (Hit Ledžer) priključuje borbi, osniva miliciju, gerilsku paravojnu formaciju sastavljenu od lokalnog stanovništva. Pod njegovim vođstvom gerilci nanose niz poraza Englezima i igraju presudnu ulogu sve do konačne pobede u Ratu za nezavisnost.
       Neverovatna je količina nebuloza koje su scenarista Rodat i reditelj Emerih utrpali u "Patriotu" ne bi li nastavili trend koji dominira Holivudom poslednjih godina, a kojim Amerikanci ostatku sveta uporno nabijaju na nos svoju superiornost. Ovoga puta se otišlo do XVIII veka, da bi se prikazalo kako je već tada, u povoju, američka nacija bila najnaprednija, najpoštenija, najhrabrija, itd. Jedan od predvodnika takve gotovo fašističke ideologije je upravo Emerih, nemački gastarbajter na radu u Holivudu, čiji su navedeni filmovi sa sličnim šećerlemama, tipa "Armagedon", "Vazduhoplov broj jedan", "Konačna odluka" i ostalim nesuvislim spektaklima, najeklatantniji primer dokle je ta ideologija spremna da ide u naturanju sopstvene egocentričnosti. U "Patrioti" se, pri tom, bez ikakvih skrupula falsifikuje istorija, dok odsustvo realizma prevazilazi i ono iz Bulajićevih partizanskih epopeja. Emerihovo čedo vrvi od nelogičnosti, patetičnosti i predvidljivosti, a reč je o nepodnošljivom tročasovnom galimatijasu u kome je isprazna ratna priča o superheroju i junačkoj naciji loše smućkana sa kvazidramom o jednoj idiličnoj patriotskoj porodici, uz dve banalne ljubavne storije.
       Način na koji autori plasiraju izvrtanje realnosti bio bi smešan da nije tužan: Englezi su prikazani kao najcrnji okupatori kojima bi se podičio i sam nečastivi, domaći su sve naj-naj, u suprotnom smislu, glavni junak je neustrašivi vojnik i u svakom pogledu nepogrešiv čovek kakvog celuloidna traka još nije videla. Gibsonov lik ne samo što je preokrenuo tok rata i neposredno ga rešio u američku korist, već je pobio toliko Engleza koliko su Smoki i Bata zajedno sredili Nemaca. Povrh svega, autori se nisu obazirali na zakone dramaturgije, lutali su u vremenu i prostoru, povezivali scene i događaje van logike, i razorili inače tanušni tok radnje suvišnim sporednim pričicama, usled čega je čitav film otišao do đavola, a sve zarad raskošnih spektakularnih sekvenci - spomenika američkom patriotizmu.
       Potpisnik ovih redova se nagledao raznoraznih holivudskih stupidarija, ali ih "Patriota" sve prevazilazi, baš kao što je ulogom u njemu Mel Gibson poslao u penziju Stalonea, Švarcenegera i Van Dama, pokazavši kako se na platnu može biti i besmrtan (i to domoljubac)!