NAZIV: "Smisao idealizma"
UTOR: Pavle Florenski
IZDAVAČ: "Plato", Beograd 2000.

      Nenad Daković
      
       Još je Hegel insistirao na tome da je filozofija ili idealizam, ili nije filozofija. Ali, vremena su se promenila, tako da se ova jednačina može, ili mora, sasvim obrnuti, pa danas ona može da glasi: filozofija nije idealizam, ili nije filozofija. Taj, uslovno govoreći, novi lik filozofije, počiva na onome što se naziva "jezičkim obrtom u filozofiji", koji destabilizuje logocentričku predstavu sveta i korespondira sa virtuelnim procesima u realnosti koji trenutno kulminiraju u onome što se može nazvati filozofijom otkrića ljudskog genoma. Virtuelni svet nije svet idealizma, ili ezoterije, na kojoj još insistira Florenski, nego svet jezika, ili pisma, makar slova ovog "pisma" bila hemijska a ne grafička. Ezoterija, magija, ili mistika, skrajnute su na same njegove rubove, dok Pavle Florenski, iako istovremeno fizičar, matematičar i bogoslov, u vreme Ajnštajnove teorije relativiteta, koja mu je bila veoma dobro poznata, insistira upravo na ovim okultnim aspektima idealizma. To je ono što njegovo shvatanje idealizma, koje bi se možda moglo nazvati paganskim, ili narodnim, pošto sam Florenski govori o "opštečovečanskim korenima idealizma", ili o idealizmu kao o "stihiji filozofije", u ovom, kako veli, "širokom smislu reči" - njegovo shvatanje idealizma razlikuje od Hegelovog sistemskog shvatanja u kome je idealizam epilog same filozofije uma.
       Tako Platon iz čijih je ruku, kako piše Florenski, proizašla evropska filozofija, ne radi drugo nego "osluškuje nebeske pesme drugog sveta (ova veza zemaljskog i nebeskog sveta je sama osnova idealizma, ova usmerenost prema nadzemaljskom, ili transcedentnom je sama suština, ili smisao idealizma), ili ga, može biti, baš u tom trenutku obasjava nevidljivi blagoslov Buduće Reči. Ko zna?", veli Florenski. "Kako su drugi maleni u poređenju sa ovim vidovnjakom-filozofom, besprekornim društvenim delatnikom, osetljivim vaspitačem, nadahnutim pesnikom!", uzvikuje Florenski, koji, eto, vraća u život filozofe - vidovnjake, o kojima je još Kant ironično pisao povodom Svedenborga.
       I za Florenskog idealizam je, u osnovi "gledanje ideje" samo je razlika u odnosu na Hegelovo "pojmovno mišljenje" ogromna, jer Florenski insistira na ograničenosti nemačkog idealizma. Suština njegovog prigovora Kantu i nemačkom idealizmu, uopšte, sažima se u primedbi koja se odnosi na samu prirodu platonizma. "I u tom slučaju", piše Florenski, "nije li ispravnije razumeti platonizam ne kao određen, uvek sebi jednak sistem pojmova i sudova, nego kao neko duhovno ustremljenje, kao prst koji ukazuje od zemlje ka nebu, odozgo naviše?" "Mutatis mutandis", veli u ovoj značajnoj primedbi Florenski, "to isto se mora reći i za druge velike predstavnike filozofije - Kanta na primer - s tom razlikom što je tu kažiprst usmeren nekud u stranu - u transcendentalnu prazninu smrti".
       Jer, za Florenskog "idealizam znači da životu!" Međutim, ovo "da" ne postoji bez "venca katoličnosti", bez "atmosfere večnosti", kako ga naziva Fiorenski. Uostalom, u autoreferatu, on sam će svoj pogled na svet odrediti kao "dublji povratak" u XIV i XV vek "ruskog srednjovekovlja". Baš lepo!