NAZIV: Starostavnik
AUTOR: Dragomir BrajkoviĆ
IZDAVAČ: Unireks, Beograd 1999.

      Bogdan A. Popović
      
       Uzroke stanju pesnikovog duha, tako vidljivom u novoj zbirci, mogućno je pronaći u njegovoj kosovskoj rukoveti (Vatra u rukama, treće dopunjeno izdanje, 1999). Reč je o pesmama u kojima Brajković, oslonjen na izraz, formu pa i na citirane stihove velikih prethodnika od Jefimije do Pope, peva zajedničku temu: Kosova nas "sustopice prate". O pesmama, dakle, u kojima se istorijski usud naroda pokušava transponovati uz pomoć viševekovnog, kolektivnog pesničkog iskustva...Starostavnik je, dočim, individualizacija kolektivnog iskustva na više ravni. Moglo bi se, uslovno, reći i da epsku optiku smenjuje lirika. Neposredna veza sa temom kosovske rukoveti postoji, ali je njen izraz bitno drugačiji. Kosovo je, i sada, sve što mu ime podrazumeva, najvećma je ipak "razbrajanka i međa/iza koje se,/mlade godine,/vedrim nebesima/u dane tmaste/setno osmehuju" ("Kameno polje").
       Nove pesme su - kako autor veli - "snimci davnih sećanja", utisci i saznanja stečeni u mladosti i u zavičaju. A osnovno poetičko pitanje je hoće li ih pesma, koja u nedoba nastaje, potvrditi ili će ih učiniti "još nerazgovetnijim". Na proveri su, drugim rečima, moći poezije: mogu li drevne reči pesme ("Starostavnik"), one što posvedočuju pamćenje i trajanje, stvaralački artikulisati i nadvladati sveopšti mrak i beznađe? Odgovori na ovo pitanje su dvojaki i dvojakošću se, ako hoćemo i protivurečnošću, kroz pesme iskazuju. Dabome, vreme današnje, od koga se pesnik brani pokušajem obnavljanja harmonične slike sveta, najvećma je prizorima pustoši obilato: gde su nekad bila staništa, "Ni kuće ni kućišta,/samo se gomila strah"...na prostranstvima nekad plodnih oranica "seme već dugo,/u brazdu ne pada"...groblja su u mahovinu zarasla, a "sa izvaljenih krstača" dopiru prekorni i glasovi opomene. U svemu, "boja prolaznosti" dominira krajolikom zamračujući vidike i lirskom subjektu: "Tako ćeš i ti, iz svoga doba,/u neko, tavnije, zakoračiti".
       Protivtežu obeshrabrujućim prizorima iz stvarnosti Brajković traži i nalazi u prirodi. U ambijentu koji još može da ponudi dokaze vitalnosti. Oni pokreću lirsku meditaciju koja rezultira pesmama simboličkog naboja ("LJutik u kamenjaru", "Legenda o koprivi", "Usamljeno drvo", "Slovo o maslini"), ili pak, onima u kojima pesnik promišlja datosti što određuju čovekov položaj u vremenu i prostoru) "Iskopani pehar", "Stope u kamenu", "Svevideće oko", "Vekovi u kišnoj kapi"). Ove su kraće pesme, u isti mah, najkvalitetniji deo zbirke. Znatno sugestivniji i uverljiviji no, recimo, dvadesetodelna poema "Slike iz pisane jele" u kojoj se istovetni akcenti i rešenja ponavljaju češće no što je prihvatljivo.
       Dragomir Brajković je, bez sumnje, osobena pesnička pojava. Izraziti zavičajni pesnik čijem je biću podjednako bliska tzv. sumatraistička težnja za duhovnim i inim stranstvovanjem. Bez folklornih i mitsko-istorijskih modela njegovo je pevanje nezamislivo, mada, neretko u njemu preovlađuje stvarnosni "materijal". Kako god bilo, njegove zbirke pogoduju interesovanjima (rekli bismo, i mentalnom sklopu) šireg čitalačkog kruga koliko i stručnim merilima članova mnogobrojnih žirija: objavio je devet zbirki pesama, većinom u nekoliko izdanja; jedanaest puta su nagrađivane, poneka dvama-trima priznanjima. Očigledno, problem komunikacije se za Brajkovićeve knjige dosad nije postavljao... Nema razloga da se bilo šta drugačije dogodi ni posle najnovije, desete po redu.