Nigde u svetu ne postoji toliko umetničkih nagrada kao kod nas. Ako nisam ništa dobio u Žagubici, dobiću, vala, u Babušnici

      Znate li kako se dele crnogorska plemena? Na Kuče, Pipere, Bjelopavliće, Vasojeviće... Ne, nova podela je na "nokiu" i "erikson". Zagriženi, međutim, pitaju dalje: koji su Milovi, a koji Momirovi? Za njih je ovaj vic primenjen na mobilnim telefonima moguć jedino u svetlu političke podele svega i svačega. Uključiv i letošnje festivale u Budvi i Herceg Novom.
       Kada su u onoj Jugoslaviji Srbi napravili svoj filmski festival, jer su Arene po ključu odlazile narodima i narodnostima i tako izmicale boljima, bio je to još prostor u kome su nacionalne kinematografije mogle da se odmeravaju i u Puli i u Nišu. Kada su Dubrovačke letnje igre ostale u zidinama, zatvorene za jugoslovenske glumce, osmišljen je Grad teatar u Budvi. Reditelj Gorčin Stojanović će u prošlom broju NIN-a reći da su one, Igre, u odnosu na ono što se ovog leta događalo u Budvi, "provincijalne".
       Velika odmeravanja na nekadašnjem velikom prostoru pokrivali su i veliki ulozi i velike sujete - od nacionalnih do ličnih. Kada su se zemlje svele u pripadajuće granice, velike sujete u malim parohijama postale su još veće. Kulturne (ne)prilike u Srbiji i Hrvatskoj su, tako, sličnije no što bi to njihovi zaštitnici želeli, kulturne podele u Crnoj Gori adekvatne su onima u Srbiji. Zna se ko peva u Budvi, ko u Herceg Novom a ko u Zrenjaninu, ko režira za Grad teatar, a ko ne...
       Ako bi se ozbiljno razgovaralo, onda pitanje glasi: da li je normalno da u ovakvoj zemlji koja proizvede pet filmova za godinu dana (što je apsolutan uspeh) tih pet filmova konkurišu za nagrade na festivalima u Sopotu, Paliću, Vrnjačkoj Banji, Herceg Novom i Nišu? Naravno da nije, kao što istovremeno nije normalno da se u toj istoj zemlji na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu upisuju novi studenti filmske režije, na primer, dok četiri-pet generacija ne može da diplomira jer jednostavno nema mogućnosti da snimi ispitni igrani film. Nije normalno, kako reče nedavno Milena Dravić na stranicama ovog lista, da glumac dobije Sterijinu nagradu čija je vrednost 300 nemačkih maraka. Poznavaoci književnih zbivanja kažu da nigde u svetu ne postoji toliko književnih nagrada kao u nas, ali i da nigde u svetu one nisu tako mizerne u svom novčanom iznosu kao ovde. To svakako govori o našim naravima i našoj nezajažljivosti - ako nisam dobio u Babušnici, dobiću je, vala, u Žagubici. Gotovo da nema umrlog pisca čije ime nije dobila neka nagrada. Prestižne književne nagrade u Evropi predstavljaju pravi imetak, ali je njih ukupno manje nego u Srbiji, uverava nas glavni urednik jedne velike beogradske izdavačke kuće.
       Ovog leta u Moskvi predsednik Vladimir Putin je doneo ukaz kojim se međunarodni filmski festival u ruskoj prestonici proglašava državnim dobrom koje će se finansirati iz državne kase, jer je interes Rusije da to bude prestižni internacionalni događaj. Time je ujedno pokazao želju da se zaustavi kulturno rastakanje koje je poslednjih deset godina nagrizalo i ovu veliku naciju. Bogati sponzori i novokomponovani biznismeni su tako onemogućeni da svojim, brzo i sumnjivo zarađenim novcem, kreiraju nacionalnu kulturu jedne zemlje. Ruski predsednik je to učinio u prvoj godini svog mandata, što govori da mu kultura nije "pod razno".
       Država u kojoj živimo nije za poređenje sa velikim bratom. NJen predsednik još manje. (Možete li ga zamisliti da, kao Putin, otvori neku kulturnu smotru, ili sedi u sali sa publikom i gleda film?) Pitanje nacionalnog interesa Srbije, odnosno Jugoslavije, nikada u poslednjih 13 godina nije postavljeno kao činjenica, već stalno kao fraza koja se menjala u zavisnosti od toga šta su nam nametali susedi i međunarodni moćnici. Ako se to ima u vidu, jasno je da nijedan ministar kulture nije mogao da predloži predsedniku države da donese bilo kakav ukaz kojim bi pokazao da mu je stalo do neke nacionalne ili međunarodne kulturne manifestacije.
       Kad u jednom društvu nema odbrane velikih nacionalnih vrednosti već se sve svodi na partijske promocije onih na vlasti ili onih u opoziciji; kada se budvanska nagrada "Stefan Mitrov LJubiša" dodeli Ronaldu Harvudu, a neki lokalni "penovac" sitno šićareći i podmećući engleskom piscu pokušava da ga uvuče u lokalne budalaštine tipa "jesi li za Mila ili za Momira", kad na TV Palma radikali mogu da montiraju "dokazni materijal" protiv najveće jugoslovenske filmske glumice i da se niko ne izvini zbog laži o njoj... kad je moguće pljunuti po svemu i izbrisati svaku vrednost koja se nije uklopila u predizbornu kampanju - onda su devalvacija i inflacija u kulturi potpuno jasne.
       Teško je, naravno, i skoro nemoguće, da srpski ministar kulture pomaže srpsku kinematografiju, na primer, ako u budžetu za tu delatnost ima jedva pedesetak hiljada nemačkih maraka. Od toga je pola dao za snimanje "Nebeske udice". Teško je u tom vladinom sastavu objasniti da bi za Srbiju jedan film, ili jedna velika i moćna međunarodna kulturna manifestacija učinili više od pukih tlapnji pojedinih ministara koji potroše silne pare da bi kod Kineza, Iračana ili Indusa kucali na otvorena vrata.
       Pitanje vlasti je ovde samo prvi stepenik u promeni ponašanja i sistema vrednosti. A u tom pogledu ni hrvatska demokracija, ni crnogorska demokratija ni srpska autokratija nisu tako daleko jedna od druge. Bolje rečeno, baš su slični. Kažu da je Ivo Andrić posle rata, kada ga je nova bosanska vlast zvala da dođe i živi u Sarajevu, odgovorio: "Hvala, meni je dovoljno loše i ovde." Nobelovac je bi poznat po tome što nije gajio iluzije o vlasti čiji je visoki diplomatski činovnik i sam bio.
      
       RADMILA STANKOVIĆ