("Jovan Dučić ili osvajanje sreće", NIN br. 2582-2585)

      Feljton Mila Gligorijevića o Jovanu Dučiću pojavio se u NIN-u u toku razgovora u Kemp Dejvidu gde je na uporno insistiranje SAD trebalo da se nađe prihvatljiva mirovna formula i za Izraelce i za Palestince. Preživele svedoke građanskog rata na prostorima nekadanje Jugoslavije ovaj feljton mogao bi podsetiti kako se u ono vreme u Londonu rešavala sudbina Kraljevine Jugoslavije, odnosno, kako se na legalnu kraljevsku vladu u izbeglištvu vršio pritisak sličan onom u Kemp Dejvidu.
       Kao što je poznato, Izraelci nisu ni ovog puta pokazali spremnost da uprkos izuzetno snažnom pritisku Amerikanaca prihvate njihov nacrt mirovnog sporazuma pa su tako pregovori, na žalost Bila Klintona, bili prekinuti. Za razliku od današnjeg Izraela, izbeglička vlada u Londonu, sa hrvatskim i slovenačkim ministrima, priklonila se Čerčilovom diktatu uglavnom zato da bi se očuvala celovitost ondašnje Jugoslavije više fikcije nego stvarnosti: Draža Mihailović je bio ražalovan; drugim rečima, Titu je bilo prepušteno da kroji buduće geografske karte Jugoslavije.
       Dučić, prema izvrsnom Gligorijevićevom feljtonu, preživljavao je dvostruku dramu: kao vrstan pesnik bio je opsednut danuncijevskom strašću za ženama, kao Srbin podozrevao je od hrvatskih političara a verovao u sposobnost svojih. Tek kada su Vrbasom i Savom zaplovili leševi zaklanih Srba iz Hrvatske i Bosne, konačno je raskinuo sa svojim poslednjim iluzijama: shvatio je da je ondašnja Jugoslavija bila zla kob srpskog naroda i da su Hrvati i Slovenci, poslušni građani nekadanje Austrougarske carevine, jedini od karađorđevićevske Jugoslavije imali opipljive koristi, dok je ova ista državna tvorevina za Srbe bila krajnje kobna.
       Posle toliko godina, kada su Srbi izgubili gotovo sve što su imali, postavlja se pitanje: da li je izbeglička vlada mogla da preokrene takav fatalni tok? I 1943. vlada u Londonu je raspolagala izvesnim adutima, uprkos tome što se Draža Mihailović, njen ministar vojske, suviše pasivno odnosio prema okupatoru: njegov ugled na Zapadu kao prvog ustanika u Evropi protiv Hitlerove Nemačke još nije splasnuo dok na Jalti još nisu bile konačno ucrtane interesne sfere saveznika. Međutim, jedna okolnost je bila protiv Srba: klasična nesloga među Srbima, članovima vlade, a spremnost hrvatskih ministara da se radije povinuju Čerčilovom diktatu, možda i zato što su u kapitulaciji pred britanskim premijerom i Titom videli šansu da se najzad čak i pod komunistima ostvari san o sopstvenoj državi.
       Dučić nije doživeo kraj rata, ali je shvatio da su Srbi krivicom svoje izbegličke vlade izgubili još jednu, možda najpresudniju bitku u istoriji. U već odbrojanim danima svog života pesnik je video ono što mnogi Srbi nisu videli: da je Jugoslavija potrajala još četvrt veka, zaključio je, ne bi više bilo ni Srpstva, ni dinastije, ni monarhije, ni pravoslavlja, ni države.
      
       MAKS ERENRAJH,
       Beograd