NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Samo se na Srbe puca

Ustanem, odem na posao, oko pet se vratim kući i više ne izlazim. Tako izgleda moj radni dan

      Valentina Čukić (24), novinarka Radio Kontakta iz Prištine, u koju su krajem juna nepoznate osobe ispalile rafal, dva meseca kasnije oseća se “sasvim dobro i kao da se ništa nije dogodilo”. I dalje radi kao novinar, ali u redakciji Radio Kontakta u Kosovskoj Mitrovici.
       Valentina je rođena u Prištini. Studirala je prava, a po izmeštanju fakulteta počela da radi kao novinar. Roditelji i sestra su joj u Srbiji, ona je Prištinu napustila posle bombardovanja, a zatim se, mesec dana kasnije, vratila.
       U glavnoj prištinskoj ulici, 20. juna oko osam uveče tri naorušane osobe pucale su u nju i njenog pratioca LJubu Topalovića, koji je ranjen u obe noge (oporavio se). Valentina je pogođena u stomak, izvađena joj je slezina i skraćena creva.
       - Primetili smo da nas prate, ali u tom trenutku nisam mislila da nešto može da se dogodi. Bio je još uvek dan, bili smo u glavnoj ulici, a i prošlo je već godinu dana i nekako nisam očekivala... Pucali su nam u leđa sa pet metara razdaljine, ispalili rafal i pobegli.
      
       Da li su čuli da govorite na srpskom?
       - Ne, nismo razgovarali, pretpostavljam da su znali ko sam i znali su da sam Srpkinja. U Prištini danas nije potrebno ništa više da bi te ubili. LJudi sa ulice su počeli da trče ka nama i da viču “Škije”, što je pogrdni naziv za Srbe, i oni su znali da se samo na Srbe puca.
       Jedan Albanac mi je prišao, počeo da me vuče i da mi na engleskom objašnjava da treba da idem u bolnicu, otrgla sam se. Pokušali smo da zaustavimo neka kola, prošlo je i vozilo OEBS-a, ali nisu stali.
      
       Da li je Albanac koji je hteo da vas odvede u bolnicu bio poznanik?
       - Ne, a i hteo je da me odvede u Prištinsku bolnicu. Reći ću samo da u toj bolnici nema Srba. Osim toga, sve i da je stvarno hteo da mi pomogne, ne verujem da bi to smeo pred tolikom masom. Od 200 ljudi koji su pritrčali, verovatno je bar sto naoružano.
       Bila sam strašno uplašena. Imala sam tri metka u stomaku i jedan u nozi, nisam bila baš za trčanje... Prešli smo ulicu i zaustavili kola OEBS-a. Tražili smo da nas vodi u Rusku bolnicu, ali je Nemac koji je bio u kolima rekao da ja neću izdržati do ruske i da mora da me vodi u najbližu bolnicu. Tek tada sam shvatila da mi je život u opasnosti. Albanac koji je bio vozač, kasnije je pričao po gradu da je morao da nas odveze jer smo mu stavili pištolj na čelo. Čak je i on morao da se opravdava.
      
       Kakav ste tretman imali u Britanskoj bolnici?
       - Odličan. Doktor Ralf Daund i major Kris Šanel su mi bukvalno spasli život. Pošto sam imala unutrašnje krvarenje, pripremali su me pola sata za operaciju, morala sam da ostanem u svesnom stanju, a Albanka koja je prevodilac, držala me je za ruku i razgovarala sa mnom da bih ostala budna. Bila sam tamo nedelju dana, a onda sam prešla na VMA u Beograd. Trebalo je da jednu noć prespavam u Niškoj bolnici, ali sam tamo bila samo tri sata. Doktor koji me je primio, kada je čuo da hoću otpusnu listu, počeo je da urla na mene da sam razmažena, da je trebalo i da ostanem u Engleskoj bolnici, da na VMA mogu samo ako mi je tata general inače neće moći i da sam, što se njega tiče, potpuno zdrava, mogu da hodam i treba da mu budem zahvalna što me je uopšte primio jer mu to nije dužnost. Posle svega što sam prošla, to mi je bilo previše, odmah sam napustila bolnicu i privatnim kolima došla u Beograd. Posle je na VMA sve bilo u redu.
      
       Kako sada gledate na sve što se dogodilo?
       - Uvek ima loših ljudi i kod Albanaca i kod Srba. U Prištini ima mnogo onih kojima je sve uništeno i hoće na nekome da iskale bes. Naročito oni koji su se tek doselili, koji pre nisu ni živeli u gradu. Uostalom, čim sam pristala da živim tamo, preuzela sam rizik, uvek sam znala da nešto može da se desi. Moja sreća je da sam preživela.
      
       Posle bombardovanja napustili ste Prištinu. Šta vas je nateralo da se posle mesec dana, ipak, vratite?
       - Ne znam, da kažem da nemam gde, lagala bih. Možda inat, možda bih se osećala poraženom da sam zauvek otišla, možda zato što je Priština moja kuća, tu sam odrasla, to su moje ulice, to je moj grad.
       U prvom trenutku mi je bilo strašno, nisam mogla da shvatim da više ne smem ni da govorim na srpskom, da moram da skinem krst, da sam stalno u opasnosti. Plakala sam dva dana, a onda sam se navikla. Pomoglo mi je i to što sam radila. Vodila sam informativno-političku emsiju na Radio Kontaktu, a i emisiju domaće muzike i ljudi su se javljali i tražali neke pesme, ali nisu smeli da kažu svoja imena. Značilo mi je to što znam da nas slušaju.
      
       Kako izgleda jedan dan srpkog novinara u Prištini?
       - Ustanem, odem na posao, oko pet se vratim kući i više ne izlazim. Pratila sam srpske enklave tako da nisam imala problema kada idem na teren, a po gradu sam se kretala bez pratnje, kao i drugi srpski novinari. Bilo je dosta obećanja da će nam pružiti zaštitu i pratnju, ali od toga ništa nije bilo. Nas smatraju srpskim radiom iako u stvari ima najmanje Srba, rade i Albanci i Turci i Bošnjaci i imamo program na svim jezicima, ali tamo je tako da ako je samo portir Srbin, redakcija je proglašena za srpsku.
      
       Odrasli ste u Prištini, kako se prema vama ponašaju Albanci koji vas znaju?
       - U prodavnici u kojoj sam kupovala od kada znam za sebe rekli su mi da imaju problema zbog mene i da je bolje da kupujem negde drugde. Posle sam išla u prodavnice u kojima me ne znaju i govorila na engleskom. Neke komšije mi se jave, neke okrenu glavu, neke kažu da se plaše i da ne smeju da mi se jave ni da pomognu. Dok smo im čuvali stanove, bilo je u redu, ali sada je drugo vreme.
      
       Ostajete i dalje na Kosovu?
       - Sada sam u Kosovskoj Mitrovici, a to je u odnosu na Prištinu Srbija. Radim i dalje za Radio Kontakt i ostaću dole do poslednjeg trenutka dokle budem mogla.
      
       IVANA JANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu