Nekadašnji pripadnik mornarice SAD priseća se ličnog iskustva kad je zamalo nastradao u podmornici. Smrt u podmornici nije kao smrt u avionskoj nesreći. Nema brzog kraja. Imate dane pred sobom da razmišljate o svojoj sudbini

      Oplakao sam posadu “Kurska”. Oplakao sam je, jer znam kako je strašno umirati od gušenja u podmornici. Malo je trebalo da i ja umrem. Bilo je to pre 43 godine.
       Godine 1957. radio sam na sonaru američke podmornice “Gadžen” (Krkuša) koja je špijunirala Sovjete u Pacifičkom okeanu, u blizini njihove pomorske baze kod Vladivostoka. Dve nedelje bili smo u strogo tajnoj hladnoratovskoj misiji s nekoliko ukrcanih agenata, kad su nas Sovjeti uhvatili u svojim vodama. Podmornice kao što je “Gadžen” na dizel-električni pogon ne mogu automatski da se snabdevaju svežim vazduhom, i kad su se Rusi pojavili iznad nas bezuspešno smo pokušali da izbacimo nos na površinu. Oni su za to vreme neprestano bacali dubinske eksplozive i svojim radarom “kljucali” našu podmornicu. “Gadženu” je bilo potrebno 64 duga sata da bi se izvukao od davljenja u sovjetskom zagrljaju.
       U prvih 15 ili 20 sati nismo mnogo ni štedeli vazduh, jer smo verovali da ćemo ubrzo moći da ga ugrabimo. Ali čak i kad smo shvatili da smo prikovani za dubine, atmosfera je ostala nekako poslovna. Nije se razgovaralo ni o čemu drugom osim o zadatku koji smo izvršavali.
       Skoro sve vreme bio sam na svom mestu za sonarom, i gotovo svi su ostali mirni i usredsređeni na svoj posao, osim agenata koji su bili potpuno nepripremljeni za takvu avanturu.
       Kasnije smo već počeli da činimo sve da bismo prištedeli kiseonik. Ko nije imao šta da radi, ostajao je da leži. U tim danima velike napregnutosti, ja kao pušač koji ne može bez cigarete, jednostavno nisam mogao da je sačuvam upaljenu u uslovima kad u okruženju nije bilo dovoljno kiseonika. Kad sam uspevao da upalim poneku, imala je grozan ukus. Jer, i za pušače i za nepušače, svako udisanje značilo je ogroman napor da se udahne što više kiseonika. Osećao sam se kao da imam emfizem, proširenje plućnih mehurića. Kad nivo kiseonika padne a ugljen-monoksid počne da raste, jedino na šta se misli jeste da sledeći udah može biti i poslednji.
       Neki drugi koji su služili na podmornicama pričali su o strahovitim glavoboljama koje nastaju zbog nedostatka kiseonika, ali ja to nisam zapazio. Više sam mislio na disanje. Ta vrsta smrti nije kao smrt u avionskoj nesreći. Nema brzog kraja. Imate dane pred sobom da razmišljate o svojoj sudbini. Mislili smo da smo jaki i neprobojni za metke, ali ustajali vazduh i otežano disanje učinili su da i poslednji mlad i srčan submarinac oseti da je smrtan. Nismo sasvim izgubili nadu, ali ja sam mislio na svoju trudnu ženu u luci i shvatio sam da možda nikada neću videti svoje dete. Umreću, mislio sam. Da li sam spreman da to prihvatim?
       Na sreću, nisam morao da istražujem. Posle dva i po dana, krenuli smo u proboj. Sovjeti su pokušali da nas blokiraju, ali nisu uspeli. Ispalili smo nekoliko raketa i odmaglili što smo brže mogli.
       Kad sam čuo šum vazduha koji ispunjava naš dizel-motor, znao sam da će potrajati još samo nekoliko minuta pre nego što svež vazduh ispuni našu Krkušu. Dok smo brisali što dalje od sovjetskih brodova, udahnuo sam prvi put punim plućima. Osećaj koji nikad neću zaboraviti.