Izdavačka kuća “RENDE” u ediciji “Ledolomac” objaviće polovinom septembra knjigu Vladimira Arsenijevića “MEKSIKO”. LJubaznošću autora i izdavača NIN u ovom broju objavljuje drugi od ukupno tri dela iz Arsenijevićevog dnevnika napisanog u Meksiku gde se autor trenutno nalazi

      Tokom tih prvih ratnih dana, orahovačke ulice bile su potpuno puste. LJudi su krišom preskakali ograde i tarabe kako bi porazgovarali i razmenili informacije, a nove vesti najlakše su se saznavale od orahovačkih Srba, koji su bili u mogućnosti da se više kreću. Kako je bilo jasno da se nova ofanziva na Orahovac priprema, pojedini među Njima prijateljski su upozoravali svoje komšije albanske nacionalnosti da bi najbolje bilo ako bi se svi muški, barem privremeno, sklonili iz grada, ali da je to nemoguće bilo je jasno i jednima i drugima, pošto je grad već bio opkoljen sa svih strana. Veče pred napad, sve srpske porodice tiho su označile svoje kuće okačivši na ulazna vrata bele papire sa ćirilicom ispisanim imenima i prezimenima domaćina.
       Te noći, Dževdet se u sebi pripremio da umre. Utrnuvši iznutra, oprostio se, neprimetno, od Vjolce i dece. Kad smo razgovarali o tome, upitao sam ga zašto nije pokušao da se negde sakrije, na šta se samo gorko nasmejao, ispričavši mi kratku priču o Albancu koji je otišao kod komšije Srbina, s molbom da ga ovaj nekako zaštiti, ali je bio ljubazno odbijen. “Teška su vremena”, objasnio mu je Njegov komšija, “možda bi najbolje bilo da noćas svi ostanemo u svojim kućama.”
       IspuNjeni strahom, uvereni da će ta noć biti strašnija od bilo čega kroz šta su do tada prošli, žitelji Orahovca su se zabarikadirali u sopstvenim domovima čim je oružana akcija otpočela, oglasivši se najpre potmulim eksplozijama po rubovima grada. Eksplozije su se, međutim, okončale već nakon pola sata, posle čega je zavladala čudna vrsta tišine. Ispostavilo se kasnije, po svemu što Dževdet zna o tom događaju, da su srpski meštani izašli ispred hotela Park kako bi zaustavili napadače u nameri da naprave pustoš u Orahovcu.
       Sledećih nekoliko dana u gradu je ponovo vladao mir, mada neuverljiviji nego ikada pre. Albanski telefoni, sa izuzetkom dva ili tri, isključeni su još od prvog dana NATO-bombardovaNja. Zarobljenima u okupiranom Orahovcu, Dževdetu i Vjolci se Meksiko tih dana činio samo kao daleki san. Kratko zatišje pred ogromnu buru koja se pripremala iskoristili su da se zaštite koliko su god mogli. Vjolca je s decom, stoga, prešla da spava u sasvim drugi deo grada, dok je Dževdet ostao sam kod kuće. Ne gubeći vreme, spakovao je svoje dragocenosti - sve kNjige, rukopise, pisma, ploče, diskove i fotografije - i sakrio ih u već godinama nekorišćenu septičku jamu, koja se nalazila u dvorištu Njihove kuće, a kad god bi čuo, ili barem slutio, da nailazi patrola, zavlačio se i sam u to skrovište, i dugo boravio tu, okružen predmetima koji su činili Njegov život, koji su mu davali smisao i moć, kao da je već sahraNjen, poput faraona ili mitskog heroja. “Ja sam tada već bio mrtav čovek”, rekao mi je. “Mrtav. A znao sam da ni kuću više nemam. čta mi je ostalo da čuvam? Čak i da sam uteknem, tako mrtav, za kuću sam znao da uteći ne može.” Jedino čega se sa zadovoljstvom priseća kada govori o tom periodu jeste dan kada je od Bese saznao da se Fadilj izvukao s Kosova i da se nalazi u Tetovu, u Makedoniji. Pa i da svi mi drugi izginemo, razmišljao je, ušuškavajući se u svom tamnom skrovištu, barem će, eto, on ostati u životu.
       Prošlo je možda nedelju dana takvog čudnog polupostojaNja, kada je Dževdet primio poruku da beži iz grada kako zna i ume, i to istog časa - prijateljima Njegove porodice informaciju o novom talasu nasilja prema albanskom stanovništvu koji se pripremao, preneo je direktno predsednik orahovačke opštine.
       Budući da se Vjolca u tom času nalazila u sasvim drugom kraju grada, gde je otišla kako bi pomogla pri porođaju jedne žene, odlučan da barem decu izbavi iz tog pakla kako zna i ume, Dževdet je poslao rođaku da dovede Lorika i Genta a potom, ne gubeći ni trenutak, s Njima pošao u bekstvo. Međutim, čim su izašli na ulicu, sve mu je u trenutku postalo sasvim jasno. Ista “poverljiva” informacija već je očito stigla do velikog broja Albanaca u gradu, i širila se dalje kao plamen. Sve duža formacija autobusa, putničkih automobila i traktora kretala se ka izlazu iz grada. Približivši se puzećoj koloni, Dževdet je uspeo da smesti decu u nečija kola, a sam je seo u najbliži kamion. Pomerili su se otprilike desetak metara od tačke s koje su krenuli ali ni milimetar dalje, jer je konvoj bio presečen i zaustavljen nakon što su se samo dva autobusa krcata “slučajnim turistima” provukla iz grada. Dževdet se, tako, s Lorikom i Gentom, još jednom vratio u Orahovac, odakle uistinu nikada nisu ni uspeli da izađu.
       Od tog dana, iz predostrožnosti, više nije spavao kod kuće, čak ni u septičkoj jami. Umesto toga, preselio se u kuću svog brata od strica, Hašima, zajedno s drugim svojim rođakom, Dinom, i Njegovom porodicom, koji su strahovali da dalje borave u svojoj kući na periferiji grada. Međutim, kada je, nakon samo nekoliko dana, i kod Hašima postalo toliko nebezbedno da ni on sam nije imao nameru više tu da ostane, nemajući kud, Dževdet je naumio da se ponovo vrati sopstvenoj kući.
       Pošavši tamo zaobilaznim puteljcima, i dalje u društvu Dina i Njegovih, koji nisu imali bolju opciju izuzev da ga prate, na samom putu zatekli su bivšeg Dževdetovog učitelja iz osnovne škole, Avdiju, Hašimovog prvog komšiju. Pozdravivši se, zastali su da porazgovaraju. Obraćajući se Dževdetu glasom jednako sporim i autoritativnim kao nekada, Avdija se činio poput duha iz davnog, gotovo zaboravljenog života. Interesovalo ga je gde se to Dževdet sa svojim pratiocima zaputio, i zašto šeta izlažući se riziku sada kada je to verovatno opasnije nego ikada pre. Kad mu je Dževdet najiskrenije odgovorio da se iz Hašimove kuće, gde je do tada boravio, vraća u svoju, pošto više nema gde da se krije, Avdija se naglo namrštio. Ozbiljan i odlučan, izjavio je da to ne dolazi u obzir. Dževdet ga je na to pogledao s nerazumevaNjem. “Može”, dodao je Avdija, “da boravi tu, kod mene”.
      
       “Ali šta ću sa Dinom?”, upitao je Dževdet. Avdija je na to pogledao najpre ka Dževdetovom rođaku, potom u pravcu svoje žene koja mu je uzvratila osmehom, i tako je već sve bilo rešeno. Od tada, Dževdet, Din i Njegova porodica boravili su u domu Avdije i Njegove dobre supruge, gde je takođe živela Šajka, Njihova jedina kćerka, sa svojim mužem, Afrimom.
       Dževdet i ja smo se puno smejali dok smo razgovarali o Avdijinom liku. Taj sitni sedamdesetogodišNjak, već dugo u penziji, radio je u lokalnom penzionerskom klubu, ali to mu nije oduzelo ni trunku osećaNja samovažnosti koji je negovao praktično čitavog života. I dalje je, čak i kad bi govorio o najobičnijim stvarima, sopstvene reči izgovarao s takvom količinom značaja i patosa da se činilo kao da čitavom svetu, koji je oko Njega zujao nepravedno brzo, predaje uvek istih nekoliko lekcija. Ali, iako naizgled ukočen u učiteljskoj ulozi, on je istovremeno umeo da se pokaže neobično živ, brz i snalažljiv, kada bi okolnosti to od Njega zahtevale. NJegova briga za dobrobit ljudi koji su ga okruživali bila je ogromna, gotovo herojska, ali čovek nije mogao a da ne primeti kako je Njegova zainteresovanost za sopstvenu dobrobit svakako još unekoliko snažnija.
       Njegovi strahovi umeli su povremeno da se pokažu kapriciozni i čipkasti, kao kod nekakve manekenke ili grofice. PosledNjih godinu dana, recimo, uz sve užase koji su se na Kosovu odvijali, jedan od Njegovih najstrašnijih životnih problema bila je nerazjašNjena, misteriozna bolest od koje je bolovao, i koja je strašno mučila jedan od prstiju na Njegovoj nozi. Zbog toga je - insistirajući da je spavaNje u ležećem položaju katastrofalno za razvoj Njegovog “staNja” - razvio naviku da spava sedeći u fotelji, prekriven preko glave i ramena debelim ćebetom, pa je Dževdetu ponekad delovao kao bista zaslužnog građanina koja je već postavljena na nameNjeno mesto na trgu ili u parku mada, namrštena pod Džakom kojim su je privremeno prekrili, još uvek čeka na sopstveni veliki trenutak: svečanu inauguraciju.
       Toliko nam je bio simpatičan Avdijin lik da smo Dževdet i ja nastavili da se smejemo govoreći o Njemu čak i kada smo prešli na teme koje već ni po čemu nisu bile smešne. Na primer, kikotali smo se nad čiNjenicom da je Avdija, iako toliko krut i tako teško “bolestan”, uspevao bez prevelikih posledica čitave sate bez prekida da provede šćućuren u maloj rupi u zidu iza šporeta svaki put kada je postojala bilo kakva opasnost da će policija doći po Njega, dok je u gorNjem Džepu košulje uvek nosio višestruko presavijeni papir: nekakvu besmislenu diplomu ili zahvalnicu koju mu je izdao penzionerski klub u kojem je radio. Darujući joj značaj i moć koji joj svakako ne pripadaju, čuvao ju je kao posledNji adut kojim će sebi pokušati da spasi život kada jednom budu došli da ga odvedu, kada budu pomakli šporet i pronašli ga šćućurenog u Njegovoj rupici. Smejali smo se, ali više zaista ničeg smešnog u tome nije bilo.
       Negde u to vreme, usred tog pakla kome kao da nije bilo kraja, proradila je, sasvim apsurdno kako i priliči, autobuska linija Orahovac-Prizren. Ćamila, Dževdetova majka, svesna kakve sve mogućnosti ta čiNjenica otvara, odlučila je da pođe do Prizrena, kako bi tamo posetila svoje kćerke, Dritu i Besu, kupila Dževdetu normalne cigarete (platiće ih 80 DEM za boks, samo da ne gleda svog sina kako istresa kesice čaja i uvija ih novinskom hartijom što je, kako su dani najžešćeg rata odmicali, postajala sve češća pojava u Orahovcu), i usput vidi kako stvari stoje s kontrolnim punktovima. Iako su je odgovarali od takve avanture, ona je tvrdila - mora se reći: s punim pravom - da je prilika da će, kao stara žena, naleteti na probleme, daleko najmaNja. Kada se napokon, dva dana kasnije, vratila u Orahovac, delovala je sveže i raspoloženo. Nosila je cigarete i sjajne vesti. Ohrabrena tim uspešnim commuting-om Dževdetove majke, Vjolca je odlučila da i sama pokuša da s decom nekako stigne do Prizrena, odakle će, uz nešto sreće, uspeti da se prebaci i do Albanije. Otputovali su navrat-nanos, istog dana kad je odluka donesena, jedva uspevši da se oproste kako treba, i od tog trenutka pa sve do časa kad je sam deportovan iz Orahovca i s Kosova, te kada ih je napokon pronašao u Albaniji, Dževdet nije znao ništa o Njima, čak ni da li su živi ili mrtvi. Naprosto su nestali. Besa, koja ih je čekala u Prizrenu gde je trebalo da borave nekoliko dana pre nego što nastave dalje, bila je strahovito zabrinuta što se Vjolca i deca nikada nisu ni pojavili.
       Ono što se zapravo dogodilo bilo je to da je Vjolca, pri samom dolasku u taj grad, nameravala da se javi Besi s prvog telefona, ali je istog trenutka na jednom od perona opazila autobus koji se upravo spremao da pođe ka albanskoj granici. Ne dopuštajući sebi ni trenutak nedoumice, uletela je s decom u već krcato vozilo, i nekih napornih sat vremena potom, našli su se na Drugoj strani, u Albaniji, odakle - Vjolca je to shvatila tek stigavši tamo - nije postojao ama baš nikakav način da se telefonom dobije bilo koji broj na Kosovu.
       Ostavši tako bez prave informacije o tome šta se s Njima dogodilo, pa i da li su ikada stigli tamo gde su krenuli, Dževdet je, živeći ponovo sam u Orahovcu, morao da se bori sa osećaNjem krivice i griže savesti što ih je pustio da odu tako, bez Njega. “Živeo sam s rupom u grudima”, priznao mi je. Ali, bilo mu je ujedno drago što su Njegovi najbliži pobegli odatle. I daNju i noću trajala su paljeNja albanskih kuća u gradu, dok su policija, paramilitarci ili možda vojska (najčešće je veoma teško bilo odrediti ko) redovno vršili najstrašnija zverstva po Orahovcu i okolini. Albanske prodavnice, još odavno zatvorene, u međuvremenu su potpuno poharane i uništene. Specijalci su često kupili sve muškarce koje bi prilikom racije zatekli, i vodili ih sa sobom: ponekad pravo na streljaNje, ponekad na kopaNje rovova, zakopavaNje leševa, šta god... Ubistva kojima su Albanci bili izloženi iz dana u dan postajala su sve okrutnija i sve masovnija. JurNjava na muške glave uzimala je sve više maha, a takođe su, sve češće, ginule žene, kao i deca. Tih dana, jedna žena je zapaljena u svojoj kući, kada je odbila da je napusti, bojeći se patrole. Ubijena je okrutno i druga mlada žena čiji se muž, nekad član OVK, nalazio u inostranstvu. Počele su da padaju, jedna za drugom, poput domina, bogatije, pristojnije i uglednije albanske porodice. Krug se uporno sužavao sve dok se, negde krajem aprila, policija konačno nije pojavila i na vratima Avdijine kuće.
       Tog dana, negde oko podneva, Šajka, Avdijina kćerka, uletela je u prostoriju u prizemlju gde su, u tom času, sedeli Dževdet i Din. Pokazavši im tiho rukom da se sakriju u regal iza kojeg su još ranije napravili sklonište upravo za ovakve prilike, bila je na putu da izađe kada je iznenada zastala, vratila se korak unazad, i šapatom im objasnila da je s terase videla trojicu teško naoružanih policajaca kako se kreću putem pravo prema Njihovom kraju. “I to peške”, dodala je potom, što je predstavljalo siguran znak da će policija proveravati barem nekoliko kuća: kada su dolazili po jednu određenu osobu uvek su, iz nekog razloga, to činili kolima.
       Avdija, koji se u tom času i sam pojavio na vratima, shvatio je šta se događa pa je, ni ne sačekavši bilo kakvo podrobnije objašNjeNje, otrčao do kuhiNje, gde se hitro zavukao u svoju rupu iza šporeta. Stigavši u kuhiNju za Njim, Šajka je spremno odgurala šporet uza zid što je više mogla. Potom je otrčala da pozove i obavesti svog muža, Afrima, kako bi se i on sakrio.
       U isto to vreme, Avdijina žena, koja se nalazila u dvorištu bez ikakvog znaNja o tome šta se unutra događa, bila je iznenađena kada su se vrata kapije najednom otvorila i kada je unutra brzo ušao Hašim, Njihov prvi komšija, koji već danima nije boravio u svojoj kući. Iako prijatno iznenađena što ga vidi, Avdijina supruga nije mogla da ne primeti da je Hašim zajapuren i zadihan, a kada ga je upitala kojim dobrom dolazi, on je uzvratio prilično unezverenim slegaNjem ramenima, promrmljavši sebi u bradu tek nekoliko nerazumljivih reči. Dogodilo se u stvari to da je Hašim tog dana, kako su inače činili mnogi Orahovčani, došao da obiđe sopstvenu kuću, a kada se spremao da se vrati nazad u sklonište, izlazeći na put i spremajući se da zabravi kapiju, ugledao je trojicu policajaca na otprilike pedesetak metara razdaljine kako se, odlučnim koracima, kreću ka Njemu. U naglom naletu panike, počeo je da beži. Policajcima to nije moglo da promakne, i dali su se u poteru za Njim. Kako je Avdijina kuća predstavljala prvo moguće sklonište, Hašim nije razmišljao ni trenutak, već je samo uleteo tu, i sada se, evo, trudio da prodiše pred zatečenom staricom. Već sledećeg trenutka začulo se bučno lupaNje po kapiji, praćeno pretećim uzvicima na srpskom jeziku.
       Razumevši u mahu o čemu se radi, Avdijina žena odvukla je Hašima u unutrašNjost kuće. Šajka je, naprotiv, izletela u dvorište da otvori vrata policajcima. Ipak, oni nisu ušli unutra, kako je očekivala, već su oštrim glasovima zatražili da svi muškarci koji se nalaze u kući izađu napolje.
       Sakriveni sve to vreme u regalu, Dževdet i Din su nastojali da ne dišu, uznemireni tišinom koja je nastala, kada je, nakon nekoliko dugih minuta koliko su tu proveli, u sobu uleteo Afrim, i užurbano pokucao po drvenim vratima regala tako da je unutra sve odjekivalo. Kada su otvorili vrata, užurbanim glasom je stao da im objašNjava kako moraju da izađu odatle i predaju se, kako je sve to isuviše rizično, kako policija zna tačno ko se sve u kući nalazi, te kako je jedini način da ne postradaju taj da se svi zajedno pojave u dvorištu pred Njima.
       Nemajući kud, Dževdet i Din su zaista izašli iz regala. Pripravan da se napokon suoči sa smrću koja je već toliko dugo obigravala oko Njega, Dževdet je, kao hipnotisan, istog časa napustio prostoriju. Din, koji se najpre šapatom raspravljao sa Afrimom ne želeći da izađe pred patrolu, iskoristio je priliku da šmugne kroz stražNja vrata kuće i pobegne, što je Dževdetu, obuzetom samim sobom, potpuno promaklo. Kasnije će saznati da je Din trčao kao izbezumljen punih dva sata bez prestanka, zaustavivši se tek negde među vinogradima koji okružuju grad.
       Izašavši iz salona u prostranu dnevnu sobu, Dževdet je tada po prvi put ugledao svog brata od strica, Hašima, kako, bled i unezveren, cupka u mestu, stežući sopstveni kačket prstima bledim od užasa. Čak se ni ne začudivši pred Njegovom pojavom, prošao je pored Njega bez reči, prekoračio kratki prostor predsoblja, i približio se izlazu.
      
       (Kraj u sledećem broju)
      
      

Ko je Dževdet Bajraj Rođen je 1960. godine u Ponorcu, opština Mališevo. Svoju prvu zbirku poezije MATI OD KAMENA (Nënë prej guri) objavio je 1988. godine u izdaNju “Rilindje” iz Prištine. Godine 1993,”Fjala”, kNjiževni časopis iz Prištine, objavljuje Njegovu drugu zbirku poezije AMBLEM SMRTI (Emblemë vdekjes). Ta zbirka proglašena je za kNjigu godine od strane žirija Saveza pisaca Kosova. Iste godine, u okviru čišćeNja društvenih firmi i organizacija na Kosovu od zaposlenih albanske nacionalnosti, Bajraj dobija otkaz u Upravi javnih prihoda Orahovac. Godine 1996. u izdaNju izdavačke kuće Sabaium bb iz Prištine, pojavljuje se Njegova treća zbirka pod nazivom IZGUBLJENO PARČE RAJA (Copë e humbur e parajsës). Godine 1999, tokom ratnih operacija NATO-a na prostoru Jugoslavije, deportovan je iz Orahovca i sa Kosova. Od juna iste godine, sa porodicom živi i radi u Meksiko Sitiju. Njegova poezija prevođena je na španski i engleski jezik.               Ubistvo slobode        Zakovan za kafanskim stolom        Rakijom od grozda        Mislima kao ekserima        Čekao sam da noć prospe crna zrnca        Pa pošao kući        Sledećeg jutra rasanila me je        Pomisao na pucNjavu od prethodne večeri        Progledavši oterao sam muvu sa ženinog stomaka        Gde se hranila nektarom        PosledNjeg noćnog poljupca        Otvorio sam prozor        I spazio šest krpa prišivenih na Nebu        Ovaj će dan biti težak        Jer su slobodu ubili        Kako bi od Nje napravili cipele        Koje ćemo nositi na dan svoje smrti               Lepa i luda        U beloj spavaćici        Tik do prozora        Kao BogiNja ljubavi        Na renesansnom platnu        Kao muza poezije        Ona        Lepa i luda