Strindberg je svoje umetničko stvaralaštvo poistovetio, autobiografskim metodom, sa sopstvenim životom. U jednom intervjuu je rekao: “Moja ličnost? Šta će vam to? Imate moja dela!”

      Značajni datumi u istoriji literature povod su za prisećanja i nova kritička vrednovanja. To je slučaj i sa Augustom Strindbergom, nacionalnim spomenikom Švedske i njenom “kulturnom ikonom”. Proslavljeni dramski pisac rođen je pre 150 godina a priznanje i popularnost stekao je prvenstveno kao autor scenskih dela (“Otac”, “Gospođica Julija”, “Crvena soba”, “Lutkina kuća”). No, manje su poznata i priznata njegova prozna ostvarenja, zbirke priča i romani.
       Povodom te godišnjice upravo je objavljena njegova ispovedna proza. I jedan “fotoalbum” sa autorovim komentarima. Kako sam pisac veli, upoznajemo se “...Sa fotografijama groznog ženomrsca Augusta Strindberga u 18 realnih situacija.” A na fotosima prikazan je autor: na spavanju, za radnim stolom, sa gitarom, decom, kako zaliva cveće. Na tim fotosima vidimo i Strindberga sa cigaretom u ustima, u paradnom odelu, u ratobornoj pozi pred jednom šupom: “Izađi, škrabalo, pa da se bijemo!”
      
       Kćeri, ne udaj se za književnika
       U znak sećanja na 150-godišnji jubilej Strindbergovog rođenja objavljeno je i izdanje koje sem pomenutog fotoalbuma sadrži i osam pripovedaka, jedan roman i desetak Strindbergovih pisama, kao i intervjua i izvoda iz njegovih dela. Taj omaž na 800 stranica pruža nam zanimljiv uvid u prozno stvaralaštvo i nesvakidašnju ličnost maga svetske dramaturgije i preteče drame apsurda.
       O proznom stvaralaštvu i svom spisateljstvu sam Strindberg je 1884. u jednom pismu iz Švajcarske (a pisao ih je od svoje osme godine i ukupno ih ima 11 hiljada) zapisao: “To je pokušaj da stvorim neki smisleni poredak u svom starom pacovskom staništu duše, u kojem sam ovlaš nagomilao: parčad hrišćanstva, krpež paganske idolopokloničke umetnosti, iverje pesimizma, trunje sveopšteg preziranja sveta.”
       Ovakva ispovedna pražnjenja ukazuju s kakvom detinjasto iskrenom, srčanom spoznajom duševne krize Strindberg transparentno demonstrira svoje nadrealističko odbacivanje realnosti.
       Strindberg je podložan maniji gonjenja. Taj “klasični prognanik”, u Australiji (gde je neko vreme živeo sa drugom ženom), Parizu, Berlinu ili Švajcarskoj, stoji kraj prozora i “posmatra pantomimu ulice”. Pokušava da odgonetne govor tela prolaznika. Istovremeno, veoma brižljivo beleži šta “progovaraju psi, gavrani, doboši i kaljače”. Jer, Strindberg je presenzibilni auditivni tip: njemu buka, čak i šumovi u hotelskim sobama, stvaraju u ušima paklenu galamu.
       Osiromašen i usamljen (iako se tri puta ženio), Strindberg eksperimentiše u jednom pariskom hotelu nastojeći da od ugljenika stvori - zlato. Zbog neuspeha tih alhemijskih pokušaja pati ne samo psihički. Naime, u eksperimentima je zadobio krvave rane po rukama. U bolnici “Sen Luj” prvi put mu se pružila prilika da vidi fotografiju svoje kćerke iz drugog braka. I tom malom, dotad nepoznatom detetu, savetuje: “Ako se ikad budeš udavala (nadam se da nećeš), nemoj da se udaješ za književnika. Odaberi izdavača! Tada ćeš neprekidno imati kraj sebe svoje roditelje. A možda, u nekom kutku, i tog spisatelja!”
      
       Nesrećna iskustva sa ženama
       Strindberg, u stvari, nije bio ženomrzac ni “skandalozni antifeminist”. Međutim, sticajem okolnosti sva tri njegova braka završila su se - razlazom. Neki su to duhovito obrazlagali sledećim komentarom: sve tri žene bile su pripadnice visokog aristokratskog društva. Stoga i paraziti, nevični kućnim poslovima i tetošenju supruga.
       U svojim dramama Strindberg je zapravo prikazivao borbu između muškaraca i žena. A napisao je i pamflet o “Porodici kao policijskoj instituciji”. U tom izuzetno duhovitom spisu Strindberg se ne protivi emancipaciji žena. On, međutim, pripadnike oba pola poziva na bunt protiv muške tiranije u “izvitoperenom društvu”.
       Iako mistik i ponekad devijantan, Strindberg, “enfant terrible” švedske literature je, uz Bergmana, najpoznatiji švedski umetnik. Ekstremno je “švedski” i po načinu samoispoljavanja. Hipersenzibilnom oštrinom upuštao se i u neka psihijatrijska razmatranja. Svojim delima pružao je autentičnu sliku života i nagoveštaje o promenama u ljudskoj svesti.
       Strindberg je svoje umetničko stvaralaštvo poistovetio, autobiografskim metodom, sa sopstvenim životom. U jednom intervjuu je rekao: “Moja ličnost? Šta će vam to? Imate moja dela!”
      
       ANDRIJA GROSBERGER