NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Monetarni udar

Pitanje je da li je pretnja, upućena preko novina, o oduzimanju dozvole za rad (ili za platni promet sa inostranstvom, još nije jasno) samo probni balon i opomena onima koji bi da budu neposlušni

      Nije zdravo naći se na famoznoj “beloj listi” Evropske unije, utvrdili su svi čija su imena tamo osvanula. Zato neka preduzeća, kako domaća tako i strana u Jugoslaviji, pokušavaju da se sa nje, ako je ikako moguće, izbrišu. Pitanje je, sve i da uspeju, hoće li im to biti dovoljno da ih ovdašnja vlast amnestira. Primer jedine banke koja se našla na toj listi, “Sosiete ženeral jugoslav bank” mogao bi biti veoma poučan. Ovo je, inače, jedina banka u zemlji sa većinskim kapitalom neke velike i ugledne svetske banke, u ovom slučaju pariske “Sosiete ženeral”, jedne od najvećih u svetu.
       Najstariji list na Balkanu pouzdano je “u dobro obaveštenim krugovima centralne banke” saznao (i objavio) kako će “Sosiete ženeral”, koja u Beogradu legalno posluje tokom svih godina raspleta, uključujući i vreme najžešćih sankcija i hiperinflacije, izgubiti dozvolu za rad.
      
       Profit
       Detaljno ispitivanje rada ove banke, kaže list, započeto je “na osnovu indicija o značajnim nelegalnim poslovima kojima se bavila u proteklim mesecima”. Indicije, a i poseta inspektora Narodne banke, poklopili su se sa objavljivanjem njenog imena na “beloj listi”, što joj omogućava slobodno poslovanje sa zemljama Evropske unije.
       U novinskim razradama na zadatu temu, ovoj banci u greh se pripisuje to što se “nije bavila kreditiranjem privrede u zemlji u kojoj posluje, već najprofitabilnijim finansijskim transakcijama, transferima novca i provizijama”. Neko ko se u svetu iole razume u pravila bankarskog poslovanja, u šoku bi se pitao šta je tu čudno - banke su tamo i osnovane da bi se, između ostalog, bavile baš ovim inkriminisanim poslovima.
      
       Ovlašćenje
       Ali, onaj ko tako brzopleto zaključi, ne poznaje “specifičnosti” našeg bankarskog poslovanja - ovde banke poslednjih godina ne postoje da bi se bavile “najprofitabilnijim poslovima”, nego im je dodeljena uloga socijalnih ustanova - kada sa tog-i-tog političkog mesta stigne direktiva da se novac uplati tome-i-tome, direktor banke ne treba ništa da pita, nego samo da postupi po naređenju.
       Postoje indicije da je i “Sosiete ženeral” uspešno izbegavala ovakve aranžmane i još su, povrh svega, gotovo sve nevladine organizacije poslovale (pa dakle i primale novac) preko ove banke. To bi moglo biti objašnjenje greha nazvanog “transferi novca i provizije”. U samoj banci NIN-u je rečeno da oni uopšte nemaju nikakav komentar na napise u štampi - rade i dalje, iz čega treba zaključiti da im rad nije zabranjen. “Pouzdani izvori”, pomenuti na početku, nisu doduše najavili da će banka biti zatvorena, već da će joj biti oduzeto takozvano veliko ovlašćenje za platni promet sa inostranstvom. Ovo ovlašćenje i inače se ne dobija lako, a pogotovu kad se jednom izgubi - pored cenzusa od četiri miliona dolara, mora se od Narodne banke ponovo zatražiti dozvola. A kakva je verovatnoća da će je ona dati, kad je prethodno već oduzela - jedino ako banka pristane da napravi neki aranžman koji joj se, eventualno, zatraži zauzvrat.
       Već godinama je očigledno da ova banka nije dovoljno kooperativna, a osnovana je upravo sa drugačijim namerama - osnivači banke su, da podsetimo, pored francuske banke “Sosiete ženeral” još i Beogradska banka i “Bank franko jugoslav” iz Pariza, na čijem je čelu bio izumitelj Zajma za privredni preporod Srbije Miodrag Zečević. Kad je on u “svojoj” banci napravio šta je napravio (o tome su feljtoni pisani) i udaljen iz Francuske (pa postavljen za direktora Jubmes banke umesto Ivana Stambolića), “Sosiete ženeral” u Beogradu nimalo se nije solidarisala sa svojim (su)osnivačem, što nije moglo ostati nezapaženo. Nije se, doduše, javno solidarisala ni Borka Vučić, ali se zato, kako se saznalo, potrudila da se afera nekako pokrije.
      
       Istina
       Cela priča sa oduzimanjem dozvole za rad (ili zapravo “samo” velikog ovlašćenja za platni promet sa inostranstvom) možda je lansirana kao probni balon i opomena drugima koji bi da demonstriraju neposlušnost. Postoji i druga mogućnost, koja prvu ne isključuje, da se i Evropskoj uniji šalje jasan signal kako ovde neće rovariti preko “svojih” banaka. Spekulacije po medijima da su “finansijski stručnjaci iz EU želeli preko ove banke da uspostave potpunu kontrolu jugoslovenskih finansijskih tokova sa ovim evropskim tržištem” sasvim su, naravno, besmislene - pripadnici ovdašnje vlasti nisu toliki finansijski laici, pa da poveruju kako je to moguće.
       U sasvim retkim javnim istupima proteklih godina, direktor “Sosiete ženeral jugoslav bank” Dragiša Lekić (formalno zamenik direktora, pošto je direktor Francuz) upozoravao je da enormno visoke kamate naša privreda ne može izdržati, da se time troši i budućnost, da ne treba odobravati nove kredite preduzećima koja ni stare nikad ne mogu vratiti. U eri Jezde i Dafine upozoravao je građane da svesno ulaze sa tim bankama u zajednički rizik i da sve to može pući kao prenaduvani balon. Bio je neprijatno iskren i prema državi - ona “ne treba da zarađuje novac u štampariji, nego da stvori ekonomski prostor sa što više uspešnih firmi, poreskih obveznika, a oni će onda sami voditi računa o svom poslovanju”. I još povrh svega, objašnjavao je da je uslov za ulazak u našu zemlju velikih svetskih banaka, da to prvo urade multinacionalne kompanije “kako bi međusobno poslovale”. Kao što se vidi, sve suprotno od doktrine i ponašanja ovdašnjeg rukovodstva.
       Možda nema nikakve veze sa temom, ali je zanimljivo pomenuti - Dragiša Lekić svira u rok grupi “Monetarni udar”, čiji je frontmen Mlađan Dinkić, izvršni direktor G-17 Plus.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu