Noću u Kosovskoj Mitrovici sve radi, čak i nedeljom, i da nije, recimo, marokanskih vojnika koji piju pivo, čovek bi pomislio da je na Budvanskoj rivijeri

      Dok je novinaru NIN-a pisala račun za kupljene filmove, Lola Negovanović potanko je objasnila zašto ni zimus, kada danima nije bilo struje, čak ni vode, kada je policijski čas počinjao u šest sati, nije napustila Kosovsku Mitrovicu. NJen inat bio je veći i od straha da bi Albanci ipak mogli da pređu most na Ibru i zauzmu i severni deo grada. Isto su mislili i njen suprug Momčilo i deca.
       “Dovoljno je što su nam uzeli radnju kod mosta. Sada nemam razloga da idem kad nam radnja radi - zbog stranaca”, kaže Lola i dodaje: “Ko zna da li bismo tamo gore u Srbiji imali da jedemo. Ovde je ipak lakše, svi nas znaju, naši smo.”
       “Kakav crni Internet? Pola grada nema nikakvu telefonsku liniju. Šta će nama Internet kafe”, čudi se Pera koji na tezgi ispred autobuske stanice prodaje za pet dinara stripove “Zlatne serije” i polupopunjene ukrštenice s početka devedesetih godina. Novine od juče, uključujući i “Politiku” koja se deli besplatno, prodaje za dinar.
       “Imam za pivo i meni je to dosta”, kaže Pera koji je uveren da se ne preziva Vasić kao što mu piše u ličnoj karti, već nekako drugačije. “Da sam Vasić sigurno bih imao i ženu, a to sigurno ne bih zaboravio”, objašnjava on.
      
       Urbana gerila
       Jedina “slobodna teritorija” u Kosovskoj Mitrovici gde se može čuti tvrdi rok i ostala dobra muzika jeste kafić “Crna dama”. Tu se okupljaju mlađi koji sebe nazivaju urbanom gerilom. Oni ne mare mnogo ni za predstojeće izbore, što one u Srbiji i Crnoj Gori, što za one koje je raspisao Kušner.
       “Kakve to veze ima sa mnom. Za koga ja da glasam, za Miloševića neću, ove ostale ne znam, a i ne tiče me se ko će tamo gore da bude glavni”, kaže Nemanja Murtganić zaključujući: “Krajnje je vreme da i vi tamo gore počnete da se ubijate, da osetite na svojoj koži kako je nama bilo.”
       To što njihovi roditelji već punih nedelju dana štrajkuju ispred pogona “Trepče” u Zvečanu, “urbanu gerilu” iz “Crne dame” takođe ne zanima.
       “Bilo je samo pitanje vremena kad bi je uzeli”, kaže Nemanja. Kada se ne bi bojao uticaja koji ima Oliver Ivanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća Kosovske Mitrovice, na njegove drugare i rođake, Nemanja bi dodao da je Kušner uradio šta je hteo, po ko zna koji put, i da sada ne vredi mnogo demonstrirati i buniti se jer je to gotova stvar.
       Ovako, upitan zar nije zabrinut što Unmik uz pomoć Kfora zauzima jedan od značajnijih industrijskih postrojenja u koridoru Mitrovica-Zvečan-Leposavić, koji je od strateškog značaja za opstanak Kosovske Mitrovice, Nemanja sa samouverenošću svojstvenom njegovim nepunim dvadeset godina kaže: “Da vidim kako će Šiptari proći pored nas u Mitrovici. Neka probaju ako smeju, ali ne smeju. Znaju da bi ih bilo manje za nekoliko hiljada.”
       Ko bi se i sa kakvim gubicima izvukao iz takve situacije teško je pretpostaviti. Međutim, Nemanja koji je potpuno uveren u snagu oružja i borbeni duh svojih sugrađana, radije priča kako se proveo na Crnogorskom primorju a na pitanje odakle mu novac da ide na more, odgovara: “Snašao sam se, kao i svi ostali.” O kakvoj vrsti snalaženja je reč, Nemanja nije pojasnio, ali se dalo naslutiti da je to, u najboljem slučaju, bila neka polulegalna “šema” riskantnija od sitnog šverca benzina.
       Među onima koji nisu otišli na more je i Vanja M. zvani Vampir, ali ne zato što je, kako sam kaže, “poslednja beda u gradu”, već zato što je neko morao da ostane u gradu. Ovaj dvadesetdvogodišnji veteran sa velikog mosta kaže da mu je pomalo dosadno otkako su se Albanci smirili s druge strane mosta.
       “Granatirali su nas dva, tri puta, ali to nije ništa. Sada je sve mirno i sada kuliramo”, kaže Vanja koji je 20. februara sa svojim drugom Đorđem Petrovićem na smenu dežurao motreći preko snajperskog nišana na krovove zgrada i albanske zastave u južnom delu Mitrovice.
       “Đorđe je morao da ode. Smetao je našima”, kaže Vanja.
       To što je Đorđe bio devetnesti čovek koji je živeo u obijenom i opljačkanom albanskom stanu prekoputa Pošte nije smetalo “našima”. Dugo niko nije dirao Đorđa otkako je došao iz Holandije jer je, radeći za britansku humanitarnu organizaciju Oxfam, često znao da “nabaci” posao “našima” koji su mu na kraju zamerili to što je, bez ikakvih vidljivih razloga, došao u Kosovsku Mitrovicu onda kada im je bilo najteže. “Zaboravili su sve one dobre stvari koje je Đorđe učinio za njih i odjednom su počeli da se pitaju za koga Đorđe radi. Otišao je da ne bi bio proteran kao pas”, kaže Vanja.
      
      
       Moje, a tvoje
       Ostali koji su napustili Kosovsku Mitrovicu učinili su to samo na kraće vreme, da bi se okupali, da bi posetili rodbinu u Srbiji. Ipak, bilo je i onih koji su u Kosovsku Mitrovicu došli da bi obišli svoje stanove. Velimir Stanisavljević koji je sa porodicom u junu otišao u Crnu Goru zatekao je u svom stanu porodicu Branković iz Uroševca.
       “Prvo nisu hteli da me puste da uđem u svoj stan, a onda su mi ispričali kako su napustili stan u Uroševcu”, kaže Stanisavljević i dodaje da su mu ponudili da zamene stanove: “Šta ja da radim sa njihovim stanom u Uroševcu, ja želim moj stan, a šta ću sa njim da radim to je moja volja. Ako hoću, mogu i da ga prodam.”
       Međutim, koliko 21. avgusta, Stanisavljević se uverio da od dogovora nema ništa. Brankovići su u pomoć pozvali svoje prijatelje i komšije Uroševčane koji su mu, kako sam Stanisavljević kaže, objasnili da se ne vraća i ne računa više na stan iz koga je dobrovoljno otišao. Da im kaže kako su i oni napustili svoje domove u Uroševcu, Stanisavljević nije ni pomišljao, odlučio je da se obrati Unmiku.
       “Sve su oni to stavili na papir i rekli mi da će me obavestiti kad se nešto novo dogodi. Taj policajac sa minđušom u uvetu reče da ima mnogo napuštenih stanova u kojima sada neko drugi živi”, kaže Stanisavljević.
       Na Uroševčane su ogorčeni starosedeoci u Kosovskoj Mitrovici zato što su se prvi “snašli” i zauzeli stanove Albanaca koji su pobegli iz severnog dela grada.
       “Kako su samo uspeli da nanjuše gde treba da ulete? I to pre svih naših koji su se kao i ja, ovde, u Mitrovici, rodili”, kaže Momčilo Negovanović, vlasnik fotografske radnje i dodaje: “Ja nikome nisam upao u stan. Moja porodica i ja živimo od onog što smo zaradili u radnji i dobro nam je. Posla ima, a ja mirno spavam.”
      
      
       Čuvari mosta
       Međutim, u Kosovskoj Mitrovici danju rade samo oni koji moraju. Sitni trgovci i šverceri, lekari, službenice u pošti i pripadnici Kfora koji su ujedno i najsvesniji u obavljanju svojih zadataka.
       Među njima najsavesniji su čuvari mosta kojima ni temperatura od 38 stepeni Celzijusa nije bila dovoljan izgovor da sednu u hlad topola i, kao svi ostali, malo dremnu. Narednik Pjer Žakom bio je toliko savestan da je od novinara NIN-a, koji je imao važeću akreditaciju Kfora tražio da izvadi film iz fotoaparata, jer je neovlašćeno fotografisao francuske vojnike na mostu.
       “Morate imati potvrdu francuskog PIO”, rekao je narednik i na molbu da film ne osvetli, kako ostale fotografije ne bi propale, dok se novinar ne vrati sa potvrdom, jednostavno je rekao: “Ne može. Nije po propisu.”
       Međutim, dobiti potvrdu nije bilo tako lako jer je trebalo otići u južni, albanski deo grada - bez pratnje, jer se narednik Žakom plašio da bi možda mogao da prekrši jedno od mnogobrojnih pravila službe. Trebalo je preći tih 500 metara, zatim proći kroz pijacu gde su se mogle kupiti i sveže bamije (po ceni od 25 maraka za kilogram), skrenuti desno i vratiti se.
       Posle upisivanja u zelenu knjigu, izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti, detaljnog pregledanja postojeće akreditacije i primedbe da nije trebalo pisati ćiriličnim, već latiničnim slovima, pukovnik Anri Ezavi zaključio je da je sve u redu i teatralnim pokretom leve ruke izvukao je iz džepa vizitkartu na kojoj je napisao: “Kontaktiran PIO, odobreno fotografisanje uz prethodnu autorizaciju.”
       Međutim, to nije bilo dovoljno za narednika Žakoma. Dok je radio-vezom razgovarao sa pukovnikom Ezavijem, novinar NIN-a je izgubio strpljenje, izvadio fotoaparat, na brzinu napravio nekoliko snimaka i otišao svojim putem.
      
       Partnerstvo
       Noću u Kosovskoj Mitrovici sve radi, čak i nedeljom, i da nije, recimo, marokanskih vojnika koji uživaju pijuckajući hladno “amstel” pivo, čovek bi pomislio da je na Budvanskoj rivijeri. Za istim stolom u “Bi bapu” mogu se videti aktivisti “Otpora” iz Zvečana, koje niko ne proganja, kako zajedno sede sa “obezbeđenjem” Olivera Ivanovića.
       Bašta poslastičarnice “Šara” svako veče puna je ljudi koji stojeći škrguću zubima iznad glava onih koji još nisu završavali svoju porciju sladoleda. Oni kojima je bitnije da u stomak strpaju nešto žestoko nego da budu viđeni, a takvih ima puno, zalaze u kafane kako bi slučajnom prolazniku objasnili šta bi oni uradili da su neka vlast.
       Pre nepunih šest meseci bilo je nezamislivo očekivati da Unmik policajci, oficiri, podoficiri i primerni vojnici Kfora mirno sede u kafićima i ćaskaju, jer su tada zazirali da se prošetaju glavnom ulicom u Mitrovici ukoliko ih nije bar četvorica. Sada se niko neće iznenaditi ako primeti, kao što se to dogodilo novinaru NIN-a u restoranu “No1”, da pripadnik Kfora s nevešto istetoviranim bodežom na desnoj podlaktici, između dva tanjira špageta bolonjez trguje sa dvojicom Srba.
       Posle nekoliko kratkih telefonskih razgovora, jedan od Srba je ustao od stola i otišao ka bolnici, drugi je za to vreme iz ruku vojnika primio tanji svežanj nemačkih maraka. Kada je novac uredno prebrojao, telefonirao je i otišao. Nekoliko minuta vojnik, koji nije imao na uniformi ništa što bi ukazivalo na njegovo ime, jedinicu ili čin, posedeo je sam. Muškarac koji je prvi otišao vratio se noseći u ruci nešto veličine čokolade od 100 grama umotane u novinski papir. Vojnik je na stolu razmotao papir i aluminijumsku foliju u koju je bila umotana smolasta tamnobraon masa veoma nalik hašišu.
       Niko nije pokušao ništa da kaže osim kelnerice Tanje koja je, vraćajući kusur novinaru NIN-a, diskretno rekla:
       “Molim vas, nemojte tako da buljite u tog gospodina. Moglo bi da mu bude neprijatno, a on je, znate, jako dobra mušterija.”
       Na pitanje vredi li taj bakšiš toliko, Tanja je naprćila nos i pomalo ljutito odgovorila: “Naravno.”
      
       LIDIJA KUJUNDŽIĆ
      
      

Srebro i zlato U nedelju 20. avgusta nije bilo nijednog radnika “Trepče” voljnog da na temperaturi od 37 stepeni Celzijusa protestuje ispred topionice olova u Zvečanu. Predstavnici civilne misije UN i vojnici Kfora ponadali su se da Srbi iz Zvečana i Kosovske Mitrovice neće više demonstrirati što je upravu nad pogonom “Trepče” preuzeo Bernar Kušner, specijalni predstavnik generalnog sekretara UN na Kosovu i Metohiji.        Međutim, isto veče mediji bliski vladajućem režimu preneli su vest da su vojnici Kfora iz “Trepče” izneli oko 900 kilograma srebra, dva kilograma zlata, kao i da su sefovi u kojima su čuvani dinari ispražnjeni.        Srbi iz Zvečana i Kosovske Mitrovice ponovo su se organizovali i demonstracije su nastavljene u ponedeljak 21. avgusta.        Predstavnici Kfora nisu se mnogo trudili da demantuju vest već su kratko saopštili da je u toku procena vrednosti nađenog srebra i zlata. Određeno “pojašnjenje” dao je Kušner rekavši da su upravo dinari iz “Trepče” namenjeni i deljeni kao jednokratna pomoć (od 1 250 dinara) radnicima “Trepče” koji su pre nedelju dana ostali bez posla kada su vojnici Kfora “osvojili” i zatvorili pogon “Trepče” u Zvečanu kako bi sprečili ekološku katastrofu.