Kada bi neko u Vašingtonu imao Miloševićev hazarderski duh rekao bi posle fer izbora - nema sankcija, a ocenu izbora prepustio srpskoj opoziciji

      Predizborna kampanja u Jugoslaviji još nije ni počela kako treba, a američka spoljna politika već je postala pitanje broj jedan trke za predsednika Jugoslavije. To je utoliko upadljivije što u Americi, gde takođe na jesen biraju predsednika, američka spoljna politika ne igra ama baš nikakvu ulogu u i te kako zahuktaloj kampanji. Demokratski kandidat Al Gor za budućeg potpredsednika izabrao je čoveka o kome i Amerika i svet misle kao o vrlo pobožnom ortodoksnom Jevrejinu; ni primetio nije da je Jozef Liberman žestoki kritičar spoljne politike sadašnje američke administracije, što je u nekoliko navrata dokazao podmećući joj zakonodavne klipove u Kongresu. Republikanski kandidat DŽordž Buš pak deluje kao čovek koji poslednjih godina nije imao vremena da prati spoljnopolitičke stranice dnevne štampe. NJegovo nepoznavanje stranih imena i naziva ušlo je u anegdote: kosovske Albance, čiji je gorljivi zaštitnik, nazvao je u jednoj televizijskoj debati “kosovijancima”. Verovatno ih je neprikladno zvati “kosovarima,” ali oni to tako vole i u Americi je to odomaćeno.
       Nasuprot tome, sadašnji predsednik Jugoslavije vodi predizbornu kampanju kao da mu 24.septembra glavni protivkandidat neće biti Vojislav Koštunica, već lično Bil Klinton. I vešt je u tome. Evo, onima koji su ga bombardovali ni imena nije javno izgovorio već godinu dana. Izražava se isključivo u univerzalnim kategorijama, brinu ga planetarni problemi, seizmički raspored ideoloških blokova. Kad govori o “novom fašizmu”, svi znamo na koga misli, ali on sam se ne baca poimenično blatom na svetske velikodostojnike koje je sebi izabrao za glavne domaće političke protivnike. Ostavio je Goranu Matiću i Nikoli Šainoviću da ih pobliže i preciznije otkriju. NJegov je protivnik Klinton, a to što Klinton ovde ima domaćih sluga i lakeja, što će reći izdajnika, splet je žalosnih okolnosti i nesavršenosti ljudske prirode. On prema njima gaji najdublji prezir, ali ima važnija posla. Sa Bilom Klintonom.
      
       Vize
       Ova taktika može delovati nesuvislo, ali nije. Koga može da pobedi nepopularni vođa za čije je vlasti država došla na rub propasti a narod na ivicu bede? Samo onoga koga zemlja mrzi više od mrskog režima. Bil Klinton, Amerika i NATO, koji u domaćoj političkoj podsvesti čine jedno, jedini su politički protivnici koje Slobodan Milošević i danas može sa lakoćom da savlada, levom rukom, čak i ako mu desnu zavežu iza leđa. Čak i danas, kada mu je od nekadašnje plebiscitarne podrške ostalo nekih dvadesetak procenata stanovništva koji predstavljaju donju granicu njegove popularnosti i koji bi za njega po svoj prilici nastavili da glasaju i iz podzemnih skloništa. Slobodan Milošević može da dobije ove izbore ako kritična masa stanovništva, prvo, mrzi Miloševićeve protivnike više nego što ih sam Milošević baca u očaj i, drugo, ako veruje da je glas protiv Miloševića glas za NATO.
       Ta Miloševićeva taktika igranja na američku kartu - 1996.godine išao je na postdejtonske izbore sa Holbrukovom podrškom kao američki čovek, a 2000. ide kao vođa “ostatka sveta” protiv Amerike - mogla bi se isplatiti već za koji dan. U američkoj ambasadi u Budimpešti već nedeljama na viziranje čekaju pasoši najviših jugoslovenskih državnih rukovodilaca (izuzimajući, naravno, one sa haške liste). Jugoslovenska vlada, sa saveznim premijerom Momirom Bulatovićem na čelu, sprema se u NJujork na milenijumsko zasedanje Generalne skupštine UN na nivou šefova država i vlada. Pre toga, u SAD zaseda Interparlamentarna unija, čije se međunarodno vođstvo i prošle godine, odmah posle bombardovanja, izborilo za vize jugoslovenskim funkcionerima sa liste onih kojima je Evropska unija zabranila ulazak u zemlje EU (upalilo je to što je predsedavajući pretio da će otkazati zasedanje IPU ako Jugosloveni ne budu mogli na njega da dođu, tvrde naši diplomatski izvori).
      
       Tapija
       Američka spoljna politika ima mogućnost izbora: može da vizira te pasoše, od kojih su gotovo svi na listi onih kojima je zabranjen ulazak u SAD, i da na taj način RTS pruži priliku da celog izbornog meseca počinje večernje dnevnike susretima jugoslovenskih zvaničnika sa funkcionerima ostalih država. Tako je bilo prošlog septembra, kada je Živadin Jovanović sličnim poslom boravio u NJujorku i uspešno kreirao “iluziju”, što bi rekli Amerikanci, da Jugoslavija nije u svetu izolovana kako bi to Amerikanci voleli. Takva Jovanovićeva delatnost biće korisna predizborna agitacija SPS-u i Miloševiću.
       Amerikanci, opet, mogu da odbiju vize i još k tome stave u pogon “plan Holbruk”. Američki ambasador u UN, naime, još u junu je “obećao” da će iz svetske zajednice u septembru isterati i SRJ i zastavu sa petokrakom koja se još vije pred zdanjem UN. To nije neizvodljivo, ali za to će biti potrebna većina glasova u Generalnoj skupštini UN (SFRJ se “raspala” i sadašnja Jugoslavija zvanično za UN “ne postoji” - da postoji, za izbacivanje bi trebala dvotrećinska većina). No, ta američka strategija savršeno će se uklopiti u Miloševićevu izbornu strategiju - sam stoji protiv bezumne i nepravedne sile, siledžijski i osvetoljubivo nastrojene.
       Šta god Amerikanci uradili, Miloševiću može valjati. To je valjda najkraća definicija balkanske politike jedine preostale velesile, i ujedno Gordijev čvor predizborne kampanje Vojislava Koštunice, jedinog Miloševićevog ozbiljnog protivkandidata. Koštunica je izuzetno neugodan protivnik za Miloševića jer ga, ni uz najbolju volju, nije moguće predstaviti kao kandidata NATO-a, čak ni uz sav dosovski bagaž koji on neminovno vuče za sobom (Demokratska opozicija Srbije). Valjda se zbog toga u ovoj fazi kampanje Milošević odlučio da ga ignoriše za razliku od radikala Vojislava Šešelja. Koštuničina nevolja je u tome što on ne može da ignoriše poteze američke spoljne politike. On mora da vodi kampanju istovremeno i protiv Miloševića i protiv čeličnog američkog zagrljaja. Zasad to čini tako dobro da se Nikoli Šainoviću i nehotice prošle nedelje oteo javni kompliment Koštuničinoj oštroj kritici administracije SAD povodom otvaranja američke kancelarije u Budimpešti, tobož u korist DOS-a. To zvuči kao nešto što sam ja mogao reći, kazao je otprilike Šainović, kao da veli: To je naš zabran. Mi smo uzeli tapiju na antiamerikanizam. Patriotizam je naš jedini preostali politički monopol, a ja sam njegov čuvar.
       Amerikanci su, uzgred rečeno, veoma meko i pomirljivo odgovorili na Koštuničin napad (flagrantno mešanje u unutrašnje stvari naše zemlje; Koštunica im nije priznao ni smokvin list dobrih namera), da bi zatim doživeli da se i neki od njihovih redovnih klijenata na srpskoj opozicionoj sceni povedu za Koštunicom i obrecnu na američku spoljnu politiku . Tako nešto nije viđeno u predizbornoj kampanji hrvatske opozicije, na primer, iako je Dražen Budiša pomno pazio da ga preterano ne identifikuju sa američkim pritiscima na hrvatsku politiku.
      
      
       Preokret
       Stejt department je na prvi Koštuničin prekor otišao u defanzivu, između ostalog i zbog toga što je odlazeća američka administracija već sasvim omalovažena u želji da se otarasi Slobodana Miloševića: kad bi kojim slučajem Vojislavu Koštunici u narednih nekoliko nedelja do izbora narasli rogovi, Amerikanci bi se valjda pravili da ih ne vide. U tom smislu Koštunica ima izvestan kredit: ako bi zapadnom svetu skinuo bedu sa vrata, uz Koštunicu bi verovatno i Srbi neko kraće vreme uživali u blagodetima zapadnjačke zahvalnosti. No, to samo po sebi nije dovoljno snažna motivacija za domaće rušenje režima. Tim pre što Amerikanci na ovom terenu imaju interese koji se ne sukobljavaju samo sa Miloševićevim već i sa dugoročnijim srpskim nacionalnim interesima, ma kako ih rastegljivo i pomirljivo tumačili.
       Dovoljno je setiti se da se politička sreća Slobodana Miloševića lane preokrenula, ne zbog nesloge u opozicionim redovima ni zbog izgradnje puteva i mostova, kako bi režim voleo da mislimo. Do prekretnice je došlo na potmuo način, u glavama ljudi, nakon što su bombardovani prizorima albanske surovosti i ravnodušnosti NATO-a prema ostacima srpskog naroda na Kosovu. Sada je gotovo već zaboravljeno da se u periodu neposredno posle bombardovanja državna propaganda u prvi mah upinjala da dokaže da je Kumanovski sporazum bio mudar državnički potez kojim je od jugoslovenskog suvereniteta i jugoslovenske teritorije spaseno što se spasti dalo. Državni funkcioneri u prvi mah su se slikali pred tenkovima NATO-a u Prištini i obećavali sigurnost Srbima, Turcima, Romima i ostalima koji ostanu na Kosovu pod zaštitom NATO-a. Tek kada je 14 seljaka u polju kod Gračka mučki pobijeno, Slobodan Milošević okrenuo je list, sazvao državno rukovodstvo i obavestio zemlju da su na Kosovo došli zlotvori koji nikom ne garantuju bezbednost.
       U međuvremenu je za Miloševića radila i revizija bombardovanja koju obavljaju nezavisni krugovi na Zapadu. Poslednja vest na tom planu glasi da uza sav trud, čitave armije patologa i islednika nisu uspele da, za više od godinu dana iskopavanja svake lokacije o kojoj su pripadnici OVK svojevremeno satelitskim telefonima javljali NATO-u, nađu tri hiljade žrtava koje bi se mogle pripisati represalijama srpskih snaga bezbednosti nad albanskim življem za vreme bombardovanja. Sadašnji šef NATO-a, svi se sećamo, u jeku bombardovanja Jugoslavije zapomagao je nad sudbinom stotine hiljada nestalih albanskih muškaraca i uzvikivao: Ja pitam Slobodana Miloševića, gde su albanski muškarci? Svaku laž i svaki cinizam lidera NATO-a Milošević je u međuvremenu uknjižio na svoj politički konto. U tome, ako ćemo pravo, ima i neke pravde. Birači na to nisu imuni.
      
       Hazard
       Amerikanci bi voleli da pomognu Vojislavu Koštunici, ako ništa drugo a ono zato jer su, kako je to Nenad Čanak savetovao svojim malobrojnim istomišljenicima, na trenutak zapušili nos. No kada bi neko u Stejt departmentu imao Miloševićev hazarderski duh i osmelio se da u Srbiji zaigra na sve ili ništa (umesto da nastavlja politiku bombi sa bezbedne udaljenosti), on ili ona bi javno obznanili sledeće: posle fer izbora ukidamo sve sankcije Jugoslaviji. Odluku o tome da li su izbori bili pošteni, prepuštamo srpskoj opoziciji.
       Sam Koštunica otvorio je kampanju političkim potezom koji predstavlja retko srećnu kombinaciju: spontan a lukav, iskren a politički isplativ. NJegovim simpatizerima ostaje da se nadaju da je njegov antiamerikanizam iznuđen a ne urođen, terapeutski a ne simptomatičan. Sa Amerikancima je u svetu isto kao sa Srbima na Balkanu: čovek može da proba sve protiv njih, ali ne može ništa da učini bez njih. NJegov izborni protivnik Slobodan Milošević najgrdnije se i najskuplje prevario upravo u proceni uloge koju će Amerika na kraju odigrati ovde. Naša je sudbina Evropa, ali Evropa počinje još tamo u Americi.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ