Ravnogorska ideja je u proteklih deset godina bila jedan od stubova opozicije, ali je njeno eksponiranje teralo neopredeljene i umereno nezadovoljne birače u zagrljaj levičara

      Možda Vojislav Mihailović ne pripada redu najpoznatijih političara u Srbiji, ali njegovog dedu zna svaki građanin ove zemlje, bez obzira na to da li je na hodočašća išao u Kumrovec ili na Ravnu goru, izjašnjavao za crvene ili one druge, voleo kralja ili druga Tita. Većina se, ipak, sa Čičom ili đeneralom upoznavala u romansiranim partizanskim epopejama, Bulajićevim filmovima i partijskim kursevima, na kojima je ponavljano da su svi jugoslovenski narodi imali svoje zlikovce, ali su, ravnomerno i bratski, davali najbolje sinove u borbi za novi, humaniji svet.
       Gradonačelnik Beograda i kandidat Srpskog pokreta obnove Vojislav Mihailović za predsednika Jugoslavije počeo je kampanju na Oplencu, trudeći se da ne otvara srpske kutije iz prošlosti i da progovori koju reč o modernoj i prosperitetnoj i otvorenoj državi. “Bogami, liči”, uzbuđeno je komentarisala proseda žena kojoj su otac i stariji brat u onom ratu bili na pogrešnoj strani, dok je posmatrala unuka komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini kako izlazi iz crkve Svetog Đorđa. “On je jedini čovek koji će pravim srpskim rodoljubima dati mesto koje zaslužuju, skinuti ljagu koju su na nas bacili crveni nesoji. Zato ću da budem za Vuka dok sam živa, jer su nam ti antihristi toliko zla naneli i jer ni danas ne znam gde su mi otac i brat sahranjeni i ko ih je ubio”, objašnjava Stanica Mijalković iz Užica, zašto je došla da vidi unuka komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini.
      
       Usamljena kokarda
       Iako su prvog dana kampanje posećivana mesta, u kojima su muškarci sredinom 1941. pustili brade iz žalosti za izgubljenom otadžbinom, govornici i njihovi slušaoci potrudili su se da pobegnu od prošlosti. Potomci ravnogoraca govorili su o tržišnoj ekonomiji, saradnji sa razvijenim zapadnim zemljama, dobu Interneta i ubrzanog tehnološkog razvoja, dok je kod okupljenih simpatizera, pored šešira sa hipodroma, rej-ban naočara i mobilnih telefona, primećena samo jedna četnička kokarda. Potisnute istorijske frustracije izbile su tek na kraju večere u manastiru Blagoveštenje, kada je oko 200 poklonika Čičinog lika i dela, koji su se prethodno rashlađivali prepekom i grejali pričama o opozicionim raskolima, složno i gotovo jednoglasno zapevalo “Sprem’te se, sprem’te, četnici, silna će borba da bude”. Stariji seljak je iskapio čašicu ljute, dok mu je niz obraze silazilo nešto što, izgleda, nisu bile kapi znoja.
       Problem u kandidovanju Dražinog unuka je u tome što se tako otvara tegobna istorijska rasprava, uglavnom opterećena “jedinim istinama” iz komunističkih biblija. Lider SPO-a Vuk Drašković izjavio je da Mihailović potiče iz “jedne od najslavnijih srpskih porodica i u sebi nosi dramu srpsko-srpskih sukoba i podela pre pola veka, ali i lekovitu lepotu izmirenja”, ali je deo javnosti u toj kandidaturi video novo vraćanje u prošlost i guranja svih neopredeljenih glasača u zagrljaj rumenoj koaliciji.
       “Jeftinom propagandom, SPO je pretvoren u ravnogorsku stranku, što nije tačno. Mi jesmo konzervativna stranka, vezana za Crkvu, tradiciju, nacionalnu ideju, zbog čega imamo pravo da tvrdimo da smo narodna stranka. Razlog zbog kojeg nas obeleževaju kao ravnogorsku leži u našoj neprestanoj težnji ka nacionalnom pomirenju, jer ne možemo da idemo u budućnost raspolućeni i izdeljeni”, kaže za NIN istoričar i član Predsedništva Srpskog pokreta obnove Tomislav Jeremić.
      
       Deca i unuci
       U već monotonoj priči o podeljenosti navode se primeri visokih i veoma angažovanih levičara, čiji su očevi bili lojalni Draži i kralju Petru, ali i komunističke dece, koja su se pre desetak godina setila da se valja boriti protiv totalitarizma. Deca Draže Mihailovića, osim sina Vojislava koji je poginuo na Zelengori sa kokardom na glavi, opredelila su se za partizanski pokret, a njihova deca su se vratila idejama za koje se borio đeneral Mihailović.
       Funkcioneri SPO-a navode da je tokom Drugog svetskog rata skoro 90 odsto Srba na direktan ili indirektan način bilo povezano sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini, ali je tačno i da je ogroman broj ljudi bio povezan sa Titovim pokretom jer su pragmatične porodice često namerno slale jednog sina u partizane, a drugog u četnike. Problem je što su sinovi posle nekoliko meseci voleli kralja Petra ili Tita više od sopstvene porodice i neki ozbiljni istoričari veruju da se tu nalazi temelj današnjih sukoba i podela.
       Osnovni stav zvanične istoriografije, prema kojem su četnici služili okupatorima i klali svakog slobodoljubivog čoveka, ne slaže se sa činjenicom da su se sve vreme rata ravnogorci neumorno borili protiv sopstvenih gazda i uglavnom oskudevali u municiji, odeći i hrani. Zvuči prilično čudno kada se kaže da se jugoslovensko Ministarstvo vojske, mornarice i vazduhoplovstva nalazilo u drvenoj kolibi, u jednoj od planinskih zabiti. Pomak u istorijskim naukama načinjen je otkrićem da je pokret istovremeno primao naređenja iz Berlina i Londona, služio Nemcima i imao niz savezničkih izaslanika u Glavnom štabu.
      
      
       Istorijska revizija
       Sva je prilika da će u nekim novim istorijskim udžbenicima biti upisano da su četnici na jesen 1941. godine oslobodili prve gradove u Srbiji (Loznica, Požega..), da je veliki broj ravnogoraca poginuo u borbama sa Nemcima i da su okupatori u znak zahvalnosti zbog saradnje smestili porodicu đenerala Mihailovića u logor u Jajincima. Istoričar i visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije Predrag Protić smatra da ravnogorska ideja pripada prošlosti, ali da je pre njenog odlaska u prošlost neophodno izvršiti istorijsku reviziju. “Nema sumnje da je ravnogorski pokret uspeo da sačuva nacionalnu i demokratsku ideju u izrazito teškim uslovima i imao ulogu kakvu su imali srpski sveštenici pod turskom vladavinom.”
       Iako do sada nije napravljeno nijedno ozbiljnije istraživanje o ravnogorcima, moglo bi se pretpostaviti da između 15 i 20 odsto glasača pozitivno ocenjuje taj pokret, dok je neuporedivo više onih koji veruju zvaničnoj verziji velikog rata, uključujući i znatan broj velikih boraca protiv komunizma koji, ipak, neobično cene komunističku istoriju.
       Istoričari, koji nisu ispali iz DŽugašvilijevog šinjela, kažu da je ravnogorski štab imao na raspologanju 100 000 aktivnih boraca, dok je broj onih koji su čekali pogodan trenutak (savezničko iskrcavanje na Jadranu) bio znatno veći. U Srbiji je četnički pokret bio dominantan sve do 1944. godine, kada su u Srbiju krupnim koracima zakoračili partizani, a zatim i Crvena armija. Od tada je, ipak, prošlo izvesno vreme. Titov režim je uspeo da inkasira ogromnu pomoć nakon što je rekao “ne” drugu Staljinu i većina građana imala je priliku da, zahvaljujući zapadnim kreditima, živi znatno bolje nego što je radila. Značajna većina građana je verovala da je socijalističko samoupravljanje najbolji mogući sistem sve dok su sa mrskog Zapada stizale pare, ali je pre desetak godina počela da pita da li je baš tako.
      
       Desničarska zabluda
       Istoričar i jedan od autora knjige o đenaralu Mihailoviću Bojan Dimitrijević kaže da bi bilo neuputno graditi buduće političke projekte na nečemu što je staro pola veka i postalo deo srpske tradicije. “Ta ocena dobija na ubedljivosti nakon deset godina višestranačkog života, tokom kojih su i vladajuće i opozicione stranke preuzimale delove tog programa i potrudile se da kompromituju tu ideju.” Prema njegovim rečima, u političkom životu je “stvorena zabluda kako je četnički pokret ultradesničarski ili ekstremno nacionalistički projekat, iako bi se on, po svom programu i nama poznatim dokumentima, mogao da pozicionira između centra i levog centra. Reč je o mešavini demokratskog, zemljoradničkog i socijaldemokratskog pokreta.”
       Nešto pre novog početka višestranačkog sistema u Srba, nekoliko lidera opozicije (Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Mirko Jović) boravilo je u SAD, gde su dobili značajnu pomoć od srpskog patriotskog bloka i imali priliku da se uvere da ravnogorska ideja nije sahranjena na nepoznatom mestu, zajedno sa đeneralom Mihailovićem. U Knez Mihailovoj ulici su uskoro kasete sa četničkim šlagerima o dunji u fioci, planini Jelici i telefonskim žicama postale traženije od novih hitova Dragane Mirković ili Zorice Brunclik. Ubrzo je stvorena nova četnička ikonografija, uglavnom oslonjena na partizanske filmove i folklorno shvatanje Srbije. Zanesena predstavom o gibaničarima, koji ljušte rakiju i uznemiravaju časne žene, nova generacija antikomunista i buntovnika je u četnicima videla samo simbol otpora “crvenoj bandi”, ne zamarajući se ozbiljnim proučavanjem “učiteljice života”.
      
       Srpski paradoks
       Tako je ravnogorska ideja pretvorena u tipičan srpski paradoks: ona je poslužila kao opoziciona osovina Miloševićevom režimu, ali je njeno isticanje redovno teralo neopredeljene ili umereno nezadovoljne ljude od opozicije. Da nije bilo ravnogoraca i njihovih potomaka, sve velike opozicione akcije, od 9. marta do zimskih demonstracija, doživele bi fijasko, jer su oni, bez sumnje, pokazivali najviše hrabrosti i srčanosti kada bi se pred opozicionim kolonama pojavljivali plavi kordoni i kada je “trebalo biti kadar i na strašnom mestu postojati”. Vodeći bitku protiv sadašnjeg režima, većina vatrenih antikomunista je pokušavala da ispravi velike istorijske nepravde, zbog čega je Vuk postao nekrunisani gospodar trgova. Ali, kada je trebalo pobediti crvene protivnike na izborima, većina birača je bila uplašena agresivnim antikomunizmom, kao i pričama o crnim trojkama i ostalim ravnogorskim zlodelima.
       “Posmatrači će primetiti vrlo suptilan tajming naše kampanje jer na samom početku obilazimo Ravnu goru i Topolu, čime ćemo zakovati sigurnih 400 000 glasova, da bismo zatim počeli da osvajamo glasove onih koji su za demokratsko, građansko društvo” kaže Jeremić, koji ističe da je Vojislav Mihailović od svih predsedničkih kandidata “najmanje nacionalista i da jedini simbolizuje obnovu građanskog društva, koju su prekinuli komunisti”.
       Đeneral Mihailović je na suđenju odbio ponudu saveznika da svedoče o njegovoj navodnoj saradnji sa okupatorima. Posmatrači kažu da je bio slomljen i umoran čovek. “Mnogo sam hteo, mnogo započeo. Ali, vihor svetski... odneo je mene i moj rad”, rekao je đeneral na kraju završne reči, pre nego što je osuđen na smrt streljanjem, trajnim gubitkom političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskacijom celokupne imovine. Glavno pitanje za potomke ravnogoraca je da li će vihor svetski odneti njih i njihov rad.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ