Ruska vojska je nesumnjivo najduže pod nasleđenom konspirativnom hipotekom, ali izgleda da nije kasnila sa informacijama o tragediji samo zbog toga. Maršali i generali još ne osećaju da je hladni rat prema Rusiji, kao vojnoj sili, prestao

      Mnoge tajne je podmornica "Kursk" odnela sa sobom na morsko dno, ali jednu nije mogla: samu tajnovitost sa kojom je javnost obaveštavana o velikoj nacionalnoj tragediji. Svi uzroci nesreće možda nikad neće moći da budu otkriveni, ali razlozi zbog kojih je ona zataškavana izgleda da će morati da budu podrobno objašnjeni, jer su postali test za vrednovanje demokratičnosti i otvorenosti Putinove vlasti.
       Zamajavanje javnosti je trajalo najmanje jednu nedelju, a oko nekih važnih detalja i punih dvanaest dana."Kursk" je bio izgubio radio-vezu sa komandom na kopnu i nalazio se (13. avgusta) na morskom dnu već ceo jedan dan, a komandant Severne flote je još tvrdio da su manevri bili uspešni. Kad je komanda Ratne mornarice potom saopštila da je "Kursk" izvršio "namerno i kontrolisano prizemljenje" i da se posada redovno snabdeva kiseonikom, tada su zapadne sile već znale da su dve jake eksplozije poslale
       podmornicu na dno poput kamena i da je malo verovatno da je iko preživeo.
       Ruska Ratna mornarica je nespretno i nepotrebno odbijala da saopšti imena članova posade (pa su novinari do njih došli podmitivši vojni izvor sa 660 dolara), kao što je odbijala ponuđenu spasilačku pomoć NATO-zemalja (sve do Putinovog izričitog naređenja). Tek sedmog dana vojni predstavnici za štampu su saopštili da je podmornica teško oštećena, ali da možda još ima živih. Dvanaestog dana, kad je predsednik Putin javno preuzeo na sebe krivicu za tragediju, stiglo je i zvanično priznanje da preživelih nema. Misterijom su i dalje obavijene pretpostavke o uzrocima nesreće, dok je Putin samo donekle razvejao uverenje u javnosti da bi spasavanje postradalih možda i uspelo da nije bilo preterane tajnovitosti vojnih vlasti i zataškavanja istine o nesreći.
       "Vojska je opsednuta samo jednom željom - da skine odgovornost sa sebe i svali je na nekog drugog", pisala je "Nezavisimaja gazeta". Taj drugi - Putin - preuzeo je odgovornost na sebe, iako sa zadrškom. I sam je bio izložen žestokoj kritici da se, osobito na početku, poneo u prevaziđenom sovjetskom stilu kao bezosećajni birokrata kome je više stalo do gubitka podmornice nego do gubitka ljudskih života.
       Ožalošćeni i ucveljeni ne biraju reči, osobito ako u velikoj nacionalnoj tragediji - a teško je zamisliti strašniju smrt od one koja je zadesila posadu "Kurska" - vide i prepunu gorku čašu sopstvenih životnih patnji i nedaća. U sadašnjim velikim lomovima, kroz koje prolazi ruski narod, unesrećena majka nije više nemo dostojanstvena, kako su nekad predstavljane majke vojnika palih za otadžbinu, nego je gnevna tužiteljka kojoj je neko tuđ i nemilosrdan - vlast, država, vojska, sila - umorio sina "u konzervi u kojoj je služio za sto maraka".
       Gorbačov je, pre jedne i po decenije, u ruski, a i međunarodni, politički rečnik uneo reč glasnost. Ona je značila otvorenost, odnosno spremnost vlasti da dopusti otvorene rasprave o političkim i društvenim pitanjima, kao i slobodniji protok informacija. Ta reč više nije u čestoj upotrebi, jer pripada sovjetskoj eri, a ne sadašnjoj demokratskijoj Rusiji, ali je upravo ona sada najviše opteretila Putina, kao što se u aprilu 1986, u vreme tragedije u Černobilju, bila najviše isprečila samom svom tvorcu, Gorbačovu.
       Iako je veoma popularisao glasnost, Gorbačov se u vreme havarije nuklearke u Černobilju iznenada preobratio u zatočenika konspirativne sovjetske prakse: vesti o katastrofi bile su oskudne, šture, zakasnele, poluistinite, konfuzne i protivrečne, baš kao i sadašnje o tragediji u Barencovom moru, a međunarodna pomoć je bila odbijena, iz podozrenja prema Zapadu. Potonuli "Kursk" je Putinov Černobil, takođe bez glasnosti, odnosno bez pune otvorenosti prema javnosti. Istina, Putin je naredio vojsci da prihvati ponuđenu stranu pomoć, iako sa zakašnjenjem. Tako je, ipak, skinuta jedna teška hipoteka - da je ksenofobija neka vrsta uvrežene ruske političke taktike u međunarodnim odnosima.
       Zakopčanost vlasti je svakako deo nasleđa, jer je Rusija više od sedam decenija živela u zatvorenom sistemu, zasnovanom na konspirativnosti. S jedne strane, ljudske žrtve su smatrane neizbežnim za ostvarenje velikih ciljeva, a, sa druge, svaka katastrofa koju bi prouzrokovao čovek doživljavana je kao velika sramota po državu i sistem.
       I ranije se događalo da se ruska glomazna vojna mašinerija, uz sve uspehe kojima je prepadala političke i ideološke protivnike, teško izblamira. Setimo se samo kako je 1987. godine Matijas Rust, jedan mladi nemački avanturista, avionom sleteo na moskovski Crveni trg, kad se verovalo da preko zatvorenih sovjetskih granica ni vrabac nezapaženo ne može da preleti. Ali, sa potapanjem "Kurska" kao da je sve odjednom bilo na probi: i elita ruskih oružanih snaga, i Rusija kao vojna sila, i demokratičnost i otvorenost društva, i Putinova sposobnost za brzo donošenje presudnih odluka.
       Bilo je, naravno, jasno da je vojska najduže pod nasleđenom konspirativnom hipotekom. Ali ona, kako izgleda, nije kasnila sa informacijama samo zbog toga, nego i iz uverenja da zapadne sile, i kad nude pomoć, ne skrivaju nameru da time ukažu na nove slabosti Rusije. Zapadna štampa čak to nije ni krila. Objašnjenje da je Ratna mornarica Rusije bila tajanstvena i nespretna samo zbog nasleđa iz starog sistema, a i zato što je želela da izbegne poniženje, nije netačno, ali je previše jednostavno. Potpunije objašnjenje moralo bi da uzme u obzir činjenicu da ruski maršali i generali slede nacionalnu politiku o pomirenju sa Zapadom, ali da još ne osećaju da je hladni rat prema Rusiji, kao vojnoj sili, prestao.