Od početka su moderne olimpijske igre bile predmet interesovanja političara. Ali "veliki majstori" Hitler i Gebels doveli su to 1936. do "savršenstva". Iako je posle Drugog svetskog rata bilo olimpijada gde su političari naočigled sveta odigrali "odlučujuće utakmice", berlinska olimpijada ostaje do danas simbol takvih događanja

      U Barseloni, 1931. godine, Međunarodni olimpijski komitet doneo je odluku da se XI olimpijske igre održe u Berlinu. Ali, posle 1933. godine odnos svetskog javnog mnjenja prema Nemačkoj i njenoj politici počinje da se menja. Čak je traženo premeštanje olimpijade u neku drugu zemlju. Olimpijski komitet SAD je s malom razlikom u glasovima ipak odlučio da se učestvuje; u francuskom olimpijskom komitetu je bilo komešanja; Španci su stigli u Berlin, ali su se brzo vratili zbog rata. Sličan pokret pojavio se i u našoj zemlji. Oko stotinu najistaknutijih sportista iz Beograda potpisalo je rezoluciju u kojoj se tražio bojkot ovih igara. "Olimpijada je u opasnosti da izgubi svoje tradicionalno značenje."
       I sam MOK se u nekoliko mahova sukobio sa nemačkim vlastima, posebno kada su nacisti nastojali da smene predsednika nemačkog olimpijskog komiteta Teodora Levalda. Konačno, predsednik MOK-a Baje-Latur otišao je novembra 1935. na sastanak sa Hitlerom. Posle razgovora on saopštava kolegama: "Imam čast da vas upoznam da su me razgovori sa nemačkim kancelarom i istraživanja koja sam preduzeo uverili da ništa ne stoji na putu da se XI olimpijske igre u Berlinu i Garmišpartenkirhenu sprovedu u delo. Uslovi koje olimpijski pravilnik postavlja su od strane nemačkog olimpijskog komiteta ispoštovani. 'Pokret za bojkot' ni od jednog našeg kolege neće biti podržan. On je politički pokret, zasnovan na neosnovanim tvrdnjama čiju netačnost bih lako mogao da opovrgnem."
      
       STADION: Nacisti su pokušali da "ispoštuju" olimpijsku povelju kako bi im olimpijske igre pružile sjajnu priliku da "zadive svet uspesima Trećeg rajha". U tu svrhu objavljen je Gebelsov apel Nemcima pred olimpijadu: "Stotine hiljada stranih gostiju treba da budu dostojno primljeni i da osete sjajan primer nemačke gostoljubivosti. Ubeđen sam da će svaki Nemac nastojati da stranim posetiocima koji će svi biti pod pokroviteljstvom nemačkog Rajha, u najvećoj meri izađe u susret. Za slučaj da im bude potrebna neka pomoć, treba im priteći bilo savetom, bilo delom.
       Nemci su posebnu pažnju posvetili organizaciji. Vajmarska republika je insistirala na tome da nemački olimpijski komitet obezbedi sredstva za finansiranje OI iz nevladinih izvora. Ali, posle 1933. Hitler je dao Komitetu blanko ček. Novac nije bio problem. Ogromna sredstva su uložena u izgradnju sportskih objekata. Pre toga pristupilo se rušenju betonskih građevina sagrađenih za proslavu VI olimpijskih igra 1916. koje nisu održane zbog rata. Tako je na ruševinama starog Olimpijskog stadiona izgrađen novi u blizini dvorca Šarlotenburg, koji je mogao da primi više od sto hiljada gledalaca i bio najveći u to vreme. Ipak, kad god ga je Hitler posetio tokom izgradnje, govorio je glavnom arhitekti Verneru Marhu, da je "još uvek mali".
      
       VATRA: Prvi put u istoriji olimpijskih igara modernog doba uveden je svečani prenos baklje od Olimpije do Berlina. Još je u maju 1934, na svečanoj sednici kojom je MOK u Atini proslavio četrdesetogodišnjicu obnavljanja igara, prihvaćen ovaj predlog: olimpijski plamen zapaljen u Olimpiji u Grčkoj bio bi štafetno prenesen u Berlin. Kroz sedam zemalja i više od tri hiljade kilometara baklju bi nosili trkači, sportisti, svaki po jedan kilometar. Put iz Grčke vodio je preko Bugarske, Jugoslavije, Mađarske, Austrije, Čehoslovačke i Nemačke do Berlina.
       Sam čin paljenja vatre u Zevsovom hramu pomoću optičkog instrumenta okrenutog prema suncu simbolično je pokazivao da je vatra berlinske olimpijade upaljena istim sunčevim zracima koji su u Olimpiji grejali atlete u davnoj prošlosti. Cilj je bio pokazati svetu kontinuitet i neraskidivu vezu između helenske kulture i nemačkog naroda. "Olimpija", film poznate nemačke režiserke Leni Rifenštal, sniman tokom OI, trebalo je da zadivi gledaoce kako antičkim starinama u uvodu, tako, odmah, kao svojevrsna paralela i fantastičnim dostignućima na OI u Berlinu.
       Tako je 20. jula, pošto je pročitan apel barona Pjera de Kubertena okupljenima u Olimpiji, prvi trkač krenuo prema severu. Kroz našu zemlju, na putu od Caribroda do Subotice, baklja je svuda bila oduševljeno pozdravljana. Na Oplencu se, iako je bilo dva sata posle ponoći, iskupila masa sveta. Predsednik opštine Topole primio je baklju i zapalio olimpijsku vatru na žrtveniku pred kraljevom zadužbinom, a potom je održan pomen pokojnom kralju. Toga jutra štafeta je stigla u Beograd. Na Terazijama, gde je podignuta svečana tribina i olimpijski žrtvenik, iskupilo se desetak hiljada građana, brojni novinari i foto-reporteri i svi najznačajniji ljudi iz jugoslovenskog sporta i sveta politike. Nisu izostali ni govori kojima se isticao značaj Beograda i doprinos duhu olimpizma, duhovne veze naše omladine sa mladima svih zemalja, o sportu i časti, o viteškim idealima i otadžbini.
       Organizacija prenosa baklje imala je neke propuste. Jedan od njih, koji je mogao da se završi skandalozno po ugled Jugoslavije, bio je pokušaj da se ugasi (po nekima, ukrade) olimpijska vatra. Za ovaj događaj nema potvrde u predratnoj beogradskoj štampi, ali se zasniva na usmenim kazivanjima mnogih. Radivoje Marković, sportski novinar i reporter, ispričao je svojevremeno da je inicijator tog pokušaja gašenja baklje bio skojevac, atletičar Dragoš Stevanović, i sam učesnik ove štafete. Međutim, Ivo Lola Ribar je intervenisao i sprečio da se to dogodi.
       Jedna tragikomična epizoda je obelodanjena po završetku igara. Beogradski atletičari, nosioci baklje, bili su prinuđeni da se preko štampe obrate odgovornim forumima. Prema planu nemačkog Olimpijskog komiteta, svaki trkač, nosilac baklje, dobijao bi zaštitnu dršku, inače umetnički izrađenu da ostane kao suvenir. Ali, naši organizatori dobijene drške nisu prosledili, pa ih za Beograd nije bilo dovoljno. Tako su atletičari trčali bez zaštitnih drški i skoro svi opekli ruke sem onih koji su trčali kroz sam centar, i radi publike bili pravilno opremljeni. Trkači su posle Olimpijade tražili obećane drške koje su, prema njihovim sumnjama, otišle u pogrešne ruke. Jugoslovenski olimpijski komitet prebacio je odgovornost na Savez sokola KJ, a ovi opet nisu učinili ništa konkretno.
       U Beču su svečanost iskoristili austrijski nacionalsocijalisti i organizovali manifestaciju protiv vlade, a za Hitlera. Engleska štampa donela je vest da je po završetku demonstracija bečka policija izvršila oko sto hapšenja.
      
       PLES: U okviru XI olimpijskih igara, u posebnom programu, održana su takmičenja u pojedinim granama umetnosti. Naši predstavnici imali su najviše uspeha na takmičenju narodnih igara i samostalnih igrača (Tanznjeltspiele). Ova smotra se održavala u pozorištu "koje je u jednom trenutku iskrene demagogije berlinskom svetu, i to siromašnom svetu, podigao kajzer Vilhelm Drugi". Ovde su igrali Kanađani, Rumuni, Bugari, umetnici iz Italije, Indije, ali je štampa, a publika još više, bila jednoglasna da su Jugosloveni imali najviše uspeha.
       Mlada balerina iz Zagreba Mia Čorak-Slavenka bila je pravo otkrovenje. Izvela je čitav niz igara, a završila našim narodnim motivima. Nastup Maše Arsenjev, članice Narodnog pozorišta u Beogradu, bio je jedan od veselijih događaja. NJena poslednja igra sa puno arapskih uticaja, sastojala se u sledećem: "Držala je iza leđa ogromnu mačinu i krvoločno vitlala njome. Ispadosmo neki Abisinci koji igraju kokonješte." Ono što niko nije očekivao je pravi trijumf Matice kazališnih dobrovoljaca iz Zagreba. NJihova igra, muzika, raskošni kostimi podigli su publiku na noge koja je pevala zajedno sa orkestrom. "Jedno istrijansko kolo i jadikovku iz porobljene Istre, koju je igrala talentovana plesačica narodnih igara Nevenka Perko, publika nije dovoljno primetila, inače je moglo doći još i do političkih demonstracija." Dubok utisak, kako na publiku, tako i u štampi, ostavio je i Zagrebački balet. Među njima, naročito svestrana, gospođa Mercedes Pavelić pokazala je visok nivo umetničke igre.
       U poslednjim danima jula stigla je u Berlin većina sportskih reprezentacija, novinara, zvaničnika, turista. Uoči otvaranja olimpijade održana je konferencija za štampu pred hiljadu i dvesta novinara i radio-reportera. Za velikim okruglim stolom sedeli su ministar Gebels sa saradnicima i predstavnicima MOK-a. Posle pozdravnih govora šefa štampe dr Funka i predsednika MOK-a Bajc-Latura, reč je uzeo ministar Gebels. "Dotle sasvim mali, neprimetan... on se sasvim menja kada govori. Govor koji on govori dva puta je ubedljiviji nego taj isti govor napisan; to je čovek koji može sa malo reči da ljudima menja pamet. (Iz "Politike"). Ističe slobodu štampe u Nemačkoj a posebno poštovanje tuđeg uverenja i mišljenja. Završava željom da berlinska olimpijada bude zaista svetkovina mira.
      
      
       OTVARANJE: Sva dešavanja i život u Berlinu od 1. do 16. avgusta 1936. godine bila su potpuno posvećena olimpijskim igrama. Stadion, ali i druga sportska borilišta gotovo uvek su bili prepuni gledalaca.
       Već od podneva 1. avgusta 1936. publika je počela da ulazi na stadion. Spremalo se svečano otvaranje XI olimpijskih igara. Pred stadionom, na Majskom polju, okupljali su se sportisti iz pedeset dve zemlje (ukupno su učestvovala 4.844 takmičara). Dolazi i Grk Luis, pobednik u maratonskoj trci na olimpijskim igrama 1896. koga prate do firerove lože. U ruci nosi maslinovu grančicu. Tačno u 16 časova "kao pravi imperator pojavljuje se Hitler na velelepnim stepenicama berlinskog Koloseuma koji daleko nadmašuje amfiteatar rimskih cezara". Publika je na nogama, desne ruke su podignute. "Zig hajl" odjekuje stadionom. Firera prate članovi MOK-a, a muzika svira "Dojčland, Dojčland, iber ales" i "Horst Vesel lid". "Hitler, takođe, ne spušta ruku za sve vreme pevanja himne."
       Potom je sa visokog tornja odjeknulo olimpijsko zvono - zvonilo je tačno 60 sekundi. Time je najavljen defile nacionalnih reprezentacija.
       Jedno od važnih pitanja bilo je pitanje olimpijskog pozdrava prilikom defilea. Antički narodi pozdravljali su dizanjem desne ruke, pa su moderne olimpijske igre preuzele ovaj pozdrav. Ali, pošto je nacistički pozdrav vrlo sličan ovom, mnoge reprezentacije su bile u nedoumici. Zato se deo sportista odlučio za nacionalne pozdrave, a priređivači su štampali na programu da će svaka reprezentacija pozdravljati po običaju svoje zemlje. Ali, to nije bilo tačno. "Bugari su još među prvima (zahvaljujući azbučnom redu) izazvali urnebes oduševljenja pozdravljajući rukom." Isto je bilo i prilikom prolaska Austrijanaca, Italijana, a naročito gromoglasno su pozdravljeni Francuzi koji su sa podignutom desnom rukom prošli pored počasne lože. Opet, za razliku od njih, Amerikanci su pozdravili stavljanjem šešira na levu stranu grudi.
       "A, Joakim, nosilac zastave, izjavio je da američku zastavu ne bi spustio ni pred jednim zemaljskim kraljem." Poput njih, Britanci, Poljaci i drugi umirili su stadion. Jugoslovenski reprezentativci, u plavim bluzama s grbom na grudima i belim pantalonama pozdravili su pogledom nadesno pa se nekima na stadionu učinilo da naši i ne pozdravljaju. I tokom daljih takmičenja intenzitet podrške i tapšanja publike zavisio je od načina pozdrava. "Rečeno je bar sto puta kako je ova omladina na Olimpijadi vojska mira. Ali, ta omladina nije izvan svog vremena ni izvan svog prostora. Ona je samo izraz današnjeg sveta. I zato je toliko razbijena, toliko nesložna da se nije mogla dogovoriti ni u tome da salutira na jedan isti način. Jadna je to onda vojska, još jadnija vojska mira." ("Politika")
       Posle defilea čuo se govor Pjera de Kubertena snimljen na gramofonskoj ploči. "Smisao Olimpijskih igara nije pobeda nego učešće u njima, a cilj nije borba, nego viteštvo." Nakon dugog i pompeznog govora Levalda, u 17 časova i 16 minuta ustao je kancelar Rajha g. Hitler: "Objavljujem ovim da su XI olimpijske igre u Berlinu otvorene na slavu sporta i čast nacije." Zatim poslednji štafetni trkač ulazi na stadion i pali baklju na olimpijskom oltaru. Grk Luis predaje fireru maslinovu grančicu, a Nemac Izmajir izgovara zakletvu. Svečanost se završava pevanjem Hendlove "Aliluje".
      
       "OLIMPIJA": Otvaranje, kao i sva ostala događanja na olimpijskim igrama snimala je poznata režiserka Leni Rifenštal. Ukupno je 60 snimatelja pratilo uvodne svečanosti, a bilo je i raznih tehničkih pomagala kako bi snimci bili što bolji. U tu svrhu ispod trkačkih staza iskopane su posebne rupe kako bi se trkači mogli snimiti iz žablje perspektive. Tu su bile i šine po kojima će kliziti kamere da ih snimaju tokom trke. Pušten je i jedan balon snabdeven filmskom kamerom za snimanje događaja iz vazduha. S obzirom na to da je imala finansijsku ali i ličnu podršku Hitlera, izuzetnu ekipu, odrešene ruke da stvori film kakav želi, Leni Rifenštal je napregla sve svoje umetničke sposobnosti i kvalitete. "Olimpija" je bila radikalna promena u odnosu na sve prethodne filmove o sportu.
       Kasno te noći pala je odluka MOK-a da se sledeće olimpijske igre 1940. godine održe u Tokiju. Istog dana Hitler je u kancelariji Rajha primio članove MOK-a i saopštio im da će iskopavanja u Olimpiji biti obnovljena. Ona su započeta još 1875. godine sa budžetom od osamsto hiljada maraka a radili su mnogi nemački arheolozi i arhitekti. Ovo je bila prilika da se iskopavanja pod patronatom Trećeg rajha privedu kraju i pokaže koliki je doprinos Nemačke svetskoj kulturi.
      
       DŽESI: Već u prvim danima nadmetanja jedan atletičar fantastičnih fizičkih sposobnosti i vanserijskog talenta izdvojio se od ostalih. Bio je to Amerikanac DŽesi Ovens. NJegovi uspesi zasenili su čitavu svetsku javnost i odmah je postao glavna zvezda olimpijade. On je plenio ne samo sportskim podvizima već i svojim skromnim i ljubaznim držanjem i time izazvao još veće simpatije i divljenje.
       Svoju prvu veliku pobedu ostvario je u trci na sto metara. Nemci su žestoko bodrili svog trkača Borhmajera. Ovens je bio prvi ostvarivši olimpijski rekord 10,3 sekunde. Iza njega bio je, takođe Amerikanac, crnac Metkalf, a treći Holanđanin Osendarp. "Ne znam ni sam kako je to bilo", izjavio je kasnije Ovens. "Izgledalo mi je kao da imam krila. Preko stadiona sam prosto leteo." "Crna lokomotiva", kako su ga odmah prozvali, postigla je u polufinalnoj trci bolji rezultat (10,2) ali je on poništen zbog vetra koji je duvao takmičarima u leđa. "Ovaj rezultat takmičenja na sto metara kao jedne od najvažnijih disciplina olimpijade, nemačka publika, iako joj se sviđalo trčanje dvojice crnaca, nije dočekala sa naročitim oduševljenjem." ("Politika")
       Sledeći uspeh ostvario je u skoku udalj postigavši zapanjujućih 8,06 metara. NJegov glavni konkurent u ovoj disciplini bio je Nemac Luc Long koji je posle pete serije bio prvi sa preskočenih 7,87 m. Ipak, u poslednjem skoku Ovens, posle odličnog zaleta, preskače granicu od 8 m. Nemac Long je upravo svojim velikodušnim savetom pomogao DŽ. Ovensu da postigne ovaj rekord. Kao izuzetan atletičar, on je već sutradan ostvario nov olimpijski rekord u trci na dvesta metara - 20,7 i osvojio treću zlatnu medalju.
       Još jednom se Ovens našao na pobedničkom postolju. Kao prvi trkač američke štafete 4 h 100 m znatno je doprineo postizanju novog olimpijskog i svetskog rekorda u vremenu od 39,8 sekundi. Ovim je završena serija atletskih uspeha čoveka koji je definitivno bio u stanju da svakog dana obori poneki rekord. Novinari su tako pokazali živo interesovanje za Ovensa, intervjuisali ga, slikali, a on je uvek bio predusretljiv. I dopisnika našeg "Vremena" D. Ulagu primio je vrlo srdačno. "DŽesi Ovens, kome je bila namenjena moja poseta, pozvao me je jednim kraljevskim gestom da sednem na njegov krevet. Sa očevidnim zadovoljstvom je hvalio organizaciju berlinske Olimpijade."
       Dosta novinara se interesovalo šta DŽesi Ovens misli o granicama ljudskih mogućnosti. "Ja smatram da će se sa usavršavanjem metoda pri treningu, poboljšanjem trkačkih staza, dostići kroz izvesno vreme da se sto metara pretrči za 10 sekundi... Nauka treba da nam pomogne da do kraja iskoristimo ljudsku mašinu."
       Zanimljivo je reći da je DŽ. Ovens po završetku olimpijskih igara prešao u profesionalce "za neverovatno smešnu sumu". Ali ubrzo je napustio sport i bavio se raznim poslovima: trkao se protiv konja i jahača, takmičio se trčeći unazad, učestvovao u varijetetskim programima, dirigovao džez orkestrima.
      
      
       "INCIDENT": DŽesi Ovens je ostao još dugo poznat po jednoj neslavnoj epizodi iz Berlina. Naime, proširila se vest da je Hitler, koji je inače skoro svakog dana prisustvovao atletskim takmičenjima, odbio da čestita pobedu Ovensu. Da li zato što je ovaj crnac pa bi to bilo poniženje za jednog arijevca ili zato što je pobedio svog konkurenta Nemca, ili iz nekog trećeg razloga, nije značajno ukoliko bi ova priča bila istinita.
       Dva najuglednija beogradska lista "Politika" i "Vreme", koji su, inače, vrlo iscrpno izveštavali o događajima sa olimpijskih igara, ne pominju ovaj incident. Jedini članak koji možda, ima neke posredne veze, jeste tekst "Dejli heralda" od 6. avgusta koji prenose oba beogradska lista. Pobednik u skoku uvis američki crnac DŽonson i drugoplasirani, takođe crnac, Albriton trebalo je da prime čestitke od kancelara Rajha drugog dana olimpijskih igara. I upravo kada je bilo određeno da priđe crncima i preda im lovorove vence, vođa Rajha je napustio stadion. "NJegova okolina je objasnila da je Hitler morao da napusti stadion i da ranije ode samo da bi 'izbegao gurnjavu'. Možda je posredi bio veliki novinarski propust, pa je DŽonsonovo ime navedeno umesto Ovensovog (oni su, inače, bili drugari i delili sobu u olimpijskom selu) ili je ova epizoda poslužila samo kao povod za kasniju priču. S obzirom da je Ovens ipak bio mnogo popularniji od svog zemljaka, time bi efekat Hitlerovog nedostojnog postupka snažnije odjeknuo u svetskoj javnosti.
       Postoji verzija po kojoj je Hitler prestao da čestita svim pobednicima, a ne samo Ovensu. Desilo se da su prvi pobednici bili Nemci i Finci i njima je firer čestitao pobede. Ali, predsedniku MOK-a Baje Laturu nije se dopalo ovakvo favorizovanje, dok su Belgijanci optužili Hitlera za kršenje olimpijskog protokola, s obzirom na to da je bio samo gost, a ne zvanično lice. "Hitler se izvinio i nadalje samo privatno čestitao nemačkim pobednicima."
      
       HITLER: Ipak, ovakva situacija mogla se dobro iskoristiti za antihitlerovsku i antinacističku propagandu. Tome je doprineo i sam firer izjavljujući, jednom prilikom, svom bliskom saradniku Balduru fon Širahu: "Amerikanci treba da se stide što su dozvolili da im medalje osvajaju crnci. Ja se lično nikad ne bih rukovao sa jednim od njih." Kada je Širah predložio Hitleru da se slika sa DŽesijem Ovensom, misleći da to može dosta uticati na njegov imidž u svetu, Hitler je besno odbio. Slične izjave nalazimo i u knjizi A. Špera "Sećanja iz Trećeg rajha".
       "Ljudi čiji preci potiču iz džungle primitivni su i atletski razvijeniji nego civilizovani belci", govorio je Hitler sležući ramenima, "s njima se ne možemo upoređivati pa se prema tome moraju isključiti iz svih budućih igara i sportskih utakmica". Tako se desilo da su Nemci prokomentarisali vrlo zajedljivo i potcenjivački Ovensov običaj da uz potpis dodaje i tri titule: "Crnci su veoma osetljivi, detinjasti i dosta naivni, da ne kažemo glupi. Stoga je i Ovens, kao crnac, takav i sada se na taj način potpisuje što niko drugi ne čini, a naročito ne Nemac."
       I Gebelsov list "Der Angriff" je podsmešljivo pisao o Ovensu kao "crnom pomoćniku". Zato je Ministarstvo propagande, videvši da bi im rasistički ispadi još više okrnjili ugled, izričito naredilo da se crni atletičari ne smeju vređati.
       Najverovatnije iz političkih razloga, da bi se kompromitovao ugled nacističke Nemačke u inostranstvu, a naročito Hitlera, ime DŽesija Ovensa vezano je za tu sportsku aferu koja traje do naših dana. Svi kasniji pokušaji da se razreši ta fama nisu dali rezultat. Pogotovo posle rata, ali i decenijama kasnije kada je čitavo svetsko javno mnjenje bilo pod jakim utiskom nacističkog užasa. I sam DŽesi Ovens u dokumentarnoj seriji "Priča o DŽesiju Ovensu" kaže da mu je posle olimpijade sa više strana savetovano da ne demantuje tu famu o neostvarenom bliskom susretu sa Hitlerom. I danas, posle šezdeset godina od toga događaja nema, i pored brojnih svedočenja, snimaka, izveštaja, pouzdane verzije šta se to na stadionu zaista desilo. Ni "Politika" ni "Vreme" svojim izveštavanjem o Jedanaestim olimpijskim igrama u Berlinu nisu doprineli da se taj rašomon rasvetli.
      
       NAŠI: Što se tiče naše reprezentacije, ona je na OI brojala više od sto članova, nastupala u deset disciplina a predvodili su je F. Bučar, S. Đukić, S. Hadži, M. Dobrin, V. Janković i H. Macanović. I pored velikog broja takmičara, naši nisu postigli neke značajnije rezultate. Većina njih je ispala još u kvalifikacijama. Nešto veći uspeh imali su od atletičara Vane Ivanović koji se plasirao u polufinale na 110 metara sa preponama, plivač Draško Vilfan koji se našao, takođe, u polufinalu na sto metara slobodno i sto metara leđno. U veslanju, naš dvojac sa kormilarom splitskog "Gusara" ušao je u finale i stigao poslednji. Sokoli se u ekipnom takmičenju nisu baš sjajno pokazali - bili su šesti, a sokolice četvrte, mada se mora priznati da im i sudije nisu bile naklonjene. Najveći uspeh i jedinu medalju (srebrnu) osvojio je Leo Štukelj, sjajan gimnastičar, u vežbi na krugovima.
      
       MEDALJE: Šesnaestog avgusta 1936. na velikom olimpijskom stadionu, u prisustvu kancelara Rajha i oko 120 hiljada gledalaca, svečano su zatvorene XI olimpijske igre. Uz sviranje fanfara reprezentacije svih zemalja-učesnica stupile su na stadion i postrojile pred počasnom tribinom. Grof Baje-Latur, predsednik MOK-a, proglasio je da su igre završene. "Neka bi olimpijski plamen svetleo kroz sva pokoljenja za dobro jednog čovečanstva, koje uvek teži nečem višem, odvažnijem i čistijem." Potom je odsvirana jedna Betovenova kompozicija i spuštena olimpijska zastava. Takmičari su polako napuštali stadion, a gradonačelnik Berlina pozvao je omladinu sveta u Tokio na sledeće olimpijske igre 1940. godine.
       Olimpijske igre u Berlinu donele su nekoliko iznenađenja. Prvo od njih je Nemačka, koja je po broju medalja bila najuspešnija: 27 zlatnih, 22 srebrne i 27 bronzanih. Na nju se nije mnogo računalo s obzirom na to da je na prethodnim igrama u Los Anđelesu 1932. bila tek na sedmom mestu. I mada su svi mislili da je njena dužnost jedino dobra organizacija, "ona je kao iz neke zasede iskočila i postavila se na prvo mesto." Sistematski rad na unapređenju sporta doneo je rezultate. Druga nacija po plasmanu bile su SAD koje su pre početka takmičenja bile apsolutni favorit (23 zlatne, 17 srebrnih i 11 bronzanih medalja). Očekivalo se da će Japan pokušati da ih ugrozi u atletici i plivanju, ali i oni su podbacili. Mađari su ostvarili senzacionalan uspeh osvojivši treće mesto (10 zlatnih, 1 srebrna i 5 bronzanih medalja). Jugoslavija se našla na 24. mestu i mada je izgledalo da smo se obrukali, to je, ipak, bilo bolje nego na prethodnim igrama.
      
       VIDEO-TELEFON: Pored ogromnog interesovanja za sportska takmičenja i asove koji su privlačili najveću pažnju, naši novinari su se posvetili i onoj drugoj, svakodnevnoj strani života u Berlinu. U nizu napisa dočarali su noćni život velikog grada, mnoge tehničke novitete koje su domaćini sa ponosom pokazivali gostima, život prosečnog Nemca, zadirući i u aktuelna politička pitanja Nemačke.
       Kada bi se svakodnevna nadmetanja na terenima završila, sav svet bi odjednom preplavio berlinske ulice. Tu masu naroda trebalo je negde odvesti, ali i zabaviti. Zato su svi restorani, kafane, lokali bili prepuni, a fajronta nije bilo.
       Domaćini su se potrudili i da fasciniraju. Tako je u svim berlinskim poštama bilo moguće besplatno pratiti OI "na aparatima za televiziju". Objektiv aparata kretao se po stadionu i prenosio sliku događaja, ne baš uvek vidljivu, zbog vremenskih neprilika. Za sada su ovo bile samo probe, ali nameravano je da se ti aparati kasnije nađu u prodaji. Uz to, nemačka pošta otvorila je službu vidljivog telefona na liniji Berlin-Lajpcig. Tako je svako ko je želeo da razgovara sa nekim u Lajpcigu mogao da gleda svog sagovornika na malom ekranu.
      
       CENA: Olimpijske igre u Berlinu u pogledu sportskih rezultata biće zabeležene kao igre koje su od osnivanja bile najmasovnije i koje su donele najveći broj svetskih i olimpijskih rekorda. Što se tiče same organizacije, ona je bila besprekorna. U tim okvirima naša kandidatura za olimpijske igre 1948. delovala je potpuno nerealno.
       Na Olimpijadi u Berlinu oboren je rekord u broju posetilaca. Samo na velikom stadionu dnevna takmičenja pratilo je trista hiljada ljudi, a bilo je i drugih borilišta. Precizne nemačke statistike govore da je Berlin posetilo više od milion stranih gostiju. Po svedočenju "Der dojče folksvirta", oni su Nemačku koštali mnogo više nego što su u stranoj valuti doneli. "Stranci su upotrebljavali registar marke koje imaju pokriće u dugovima Nemačke inostranstvu..., ali nisu potrošili dovoljno da bi smanjili dug Trećeg rajha." Dosta turističkih kapaciteta je ostalo neiskorišćeno, pogotovo privatni smeštaj. Od ulaznica Nemačka je zaradila sedam i po miliona maraka dok su troškovi OI bili šest i po miliona. Kako su ogromna sredstva uložena u gradnju stadiona, olimpijskog sela i drugih objekata, jasno je da profita nije bilo.
      
       OCENA: U postolimpijskim danima štampa je objavila kako je naš reprezentativac Mikić doživeo olimpijadu. Ovo je od početka igara bilo prvo kritičko gledište jednog našeg učesnika. On otvoreno ističe kako u Berlinu nije vladao pravi olimpijski duh, duh bratstva među narodima, već su se Nemci maksimalno potrudili da afirmišu fašistički zanos svog naroda i pokažu svoju vojnu snagu. "Na svakom koraku smo sretali vojsku, motorizirane trupe, savršena sredstva za ubijanje ljudi i sve drugo što podseća na rat." Čak je i vodič našim sportistima pokušao da održi predavanje o nacionalsocijalizmu, a kada se u bioskopu prikazivao film u kojem Nemci ubijaju svoje neprijatelje, publika je morala zviždanjem da izrazi svoje negodovanje.
      
       NEVENA RADOVANOVIĆ