Nedavno je u Madridu održan sastanak predstavnika više zemalja i OUN pod nazivom "Plan olumbija" na kome se raspravljalo o problemu droge i njegovom rešavanju u ovoj južnoameričkoj zemlji. Tim povodom, "El PAIS" je objavio intervju sa italijanskim sudijom Pinom Arlaćijem, jednim od najpoznatijih svetskih stručnjaka u borbi protiv droge, mafije i organizovanog kriminala. Ovo je izvod iz tog intrvjua

      Poznat kao sociolog mafije, ovog italijanskog sudiju, starog četrdeset osam godina, početkom osamdesetih, italijanski parlament je naimenovao članom Antimafijske komisije i on je u tome pronašao posao svog života. Zajedno sa sudijama Falkoneom i Borsalinom (obojicu je nekoliko godina kasnije ubila mafija) doprineo je da država zada konačan udarac Koza nostri. Živi u Beču, radi za OUN i kaže da se ne boji iako je, dok je živeo u Italiji, pukom slučajnošću izbegao atentat.
      
       Vaša strategija u borbi protiv mafije imala je uspeha. Koje je prvo pravilo koje ste naučili u toj borbi?
       - Na prvom mestu je to da nema nepobedivog neprijatelja. Kada sam počeo da radim, osamdesetih godina, svi su mislili da je mafija ne samo militantna i violentna sila već i sila kulture koja se nalazi u glavama ljudi i da je veoma teško promeniti njihov men talitet. Moj problem je bio u tome da uverim Italijane da je mafija istorijski događaj i da treba da ima i svoj kraj, kao i ostali istorijski događaji. Svi su mislili da je to nemoguće. Za deset proteklih godina, situacija se potpuno promenila. Danas, kada govorim sa Italijanima, moj problem je u tome da ih uverim da mafija i dalje postoji.
      
       Mafija, dakle, nije kontrolisala Italiju?
       - Nikada nisam verovao da mafija kontroliše Italiju niti da je njena ekonomija jača od legalne. U radu sam se uvek oslanjao na realnost i podatke. I oni su mi pokazali da kriminalno tržište u Italiji ne predstavlja 40 odsto od bruto proizvoda već četiri odsto. Bilo je preterivanja i cifre su se množile sa deset. Govorilo se da je Verona italijanski Bangkok, da ima desetine hiljada narkomana... Istražio sam slučaj i ustanovio da su brojke pomnožene sa hiljadu. Verona je bila deset puta manje tržište nego što su to svi u gradu verovali: političari, gradonačelnik, sudije...
      
       Odakle onda potiče ta lažna slika o mafiji?
       - Deo je kolektivne imaginacije. Svetu se sviđa da ovako misli, medijima takođe. Mnogo je veći naslov u novinama kada se kaže da mafija okreće sto milijardi dolara. Kako mediji imaju sve veći uticaj na politiku i snage reda, posledica toga je da se ovi usredsređuju samo na neki određeni problem i određenu situaciju. I to je zatvoreni krug jer tako obe strane pojačavaju jedna drugu. Taj krug sam hteo da razbijem.
      
       Potući velike internacionalne kartele izgleda mnogo teže nego potući italijansku mafiju, zar ne?
       - Teže je bilo protiv mafije zato što je delovala u razvijenoj zemlji i imala rafiniranu i kompleksnu kontrolu politike. Nije moguće poređenje između mreža sicilijanske mafije, njenih kontakata sa političarima i vladom Italije i, na primer, kolumbijske ili aktuelne albanske mafije... Na svim izborima, od 1947. naovamo, u proseku je bilo između 30 i 50 odsto sicilijanskih političara izabranih u parlament koji su bili ili članovi Koza nostre ili sa njom imali tesne veze.
      
       Morali ste da napustite Italiju?
       - Ne. Dobio sam poziv od Kofija Anana ali sam mu rekao da ja ne želim da radim za OUN kao običan birokrata. Želim da budem deo velikih reformi i promene u organizaciji UN.
      
       Ali u Italiji ste bili u opasnosti?
       - I još sam. Mafija ne zaboravlja niti oprašta... Ali ubija po specijalnom kodeksu, što joj daje prednost nad drugim kriminalnim organizacijama: retko ubija članove porodica onih koji su njena prava meta. To nam dozvoljava da u miru radimo. Pretnja članovima porodica je neizdrživa. Kolumbijska ili azijske mafije rade drugačije. To su kriminalne organizacije izuzetne brutalnosti.
      
       Ruska mafija?
       - Javno mnjenje ih zove mafijom ali malo je kriminalnih grupa u Rusiji koje liče na italijanske ili kineske. Osamdeset odsto je malih grupa sa tendencijom da primene nasilje, ali radijus njihovih akcija retko prelazi granice gradskog kvarta ili regiona. Nemaju internu koheziju i dovoljan je samo jedan dobro organizovan udarac vlasti da se sruše. Nemaju kulturu ćutanja ni kulturu grupe. Pre su gangsteri nego mafijaši.
      
       Jednom ste rekli da vam je dovoljno deset godina da bi se zauvek završilo sa drogom. Koliko je još ostalo do isteka tog roka?
       - Kao što nikada nisam verovao da je mafija snaga sposobna da se suprotstavi demokratskoj državi, takođe verujem da je takva država, ako upotrebi samo malo svoje snage unutar postojećih zakona, sposobna da savlada bilo kakav organizovan kriminal. Osnovno je - hteti. Mafijaši, svi zajedno, nisu jači od nas. To su sitne osobe. Velike samo unutar velike strukture, kao osobe su bedni. Ali, imaju famu...
      
       Želite da kažete da je osnovno oružje umanjiti važnost neprijatelja?
       - Svesti sve na pravu meru. U Avganistanu, godišnja faktura tržišta droge ne prelazi dve stotine miliona dolara. Na svom izvoru, droga ja samo potočić. Kada stigne do nas, okean. Na izvoru, vredi kao deset kilometara autoputa neke razvijene zemlje. Da sam verovao da neprijatelj ima one dimenzije kakve celom svetu izgledaju, nikada se ne bih upustio u borbu sa njim. Kada sam se uverio da mafijaši nisu ni blizu onome što se o njima piše po novinama, odlučio sam da se borim. Isto je i sa drogom. Sva njena proizvodnja u Avganistanu potiče sa 91 hiljade hektara a to je samo dva odsto obradivih površina. Nije trećina Avganistana... Kilo opijuma u Avganistanu košta 40-50 dolara. A da bi se proizvelo kilo heroina, potrebno je deset kilograma opijuma. Prema tome, u Avganistanu, kilogram heroina košta 400-500 dolara a u bilo kom velikom evropskom gradu, kilogram heroina, na veliko, košta oko sto pedeset hiljada dolara. U toj razlici leži dobit organizovanog kriminala. Seljak koji proizvodi opijum zarađuje veoma malo. I moguće je uništiti proizvodnju opijuma. Zato i smatram da je dovoljno pet stotina miliona dolara godišnje pa da se sve promeni. Predsednik Svetske banke Volfenson se iznenadio kad je ovo čuo. Mislio je da je u pitanju mnogo više novca. I on je mislio da je trećina Kolumbije pod kokom... Taj novac je neophodno investirati u globalne projekte razvoja jer se ne radi samo o prestanku uzgajanja koke. Potrebno je podići nivo života - izgradnja puteva, škola, bolnica, kanala za navodnjavanje - kako bi seljaci shvatili da i od legalne poizvodnje njihove porodice mogu dobro da žive. I da utrostruče zarade od uzgajanja koke, kad se razbole umiru lako jer nema bolnica niti puteva da odu do najbliže. NJihove vlade ne grade puteve, jer su one u rukama mafije. Čak i kad ti seljaci zarade hiljadu dolara, njihova deca ne idu u škole niti sebi grade bolju budućnost već kupe motor i potroše novac po bordelima, dve stvari koje jedino i dolaze do njih. Svaki put kada smo ulagali kritičnu masu novca, i to dobro, imali smo velikog uspeha. Uništili smo proizvodnju droge u Pakistanu koji je bio svetski lider u tome... Zatim Tajland, Liban i Turska. Ali o tome se malo zna i to je ono što me najviše boli u mom poslu. Pre dvadeset godina, bilo je razloga za pesimizam ali danas ne. Siguran sam da će za deset godina uzgajanje zabranjenog bilja prestati.
      
       Vaša kancelarija u Beču bavi se i finansijskim kriminalom. Da li je i on preuveličan?
       - Da. Računamo da je od ukupnog svetskog proizvoda svega oko tri do pet odsto kriminalnog porekla. U pranju novca, u čitavom svetu, svega oko dva odsto je kriminalnog porekla. To je vrlo malo u procentima ali u apsolutnim iznosima to je ogromna količina. Problem je u tome gde svoju koruptivnu moć upotrebljava ovakav novac. Za ubistvo nekog predsednika, za ucenu neke vlade, za destabilizaciju određene zemlje, nisu neophodne visoke cifre. U najvećem broju zemalja, za ovako nešto potrebno je svega nekoliko stotina miliona dolara. Način delovanja kriminalnih grupa, nasilje, korupcija, to ih čini snažnim a ne velike količine novca. NJihova snaga je u tome što parališu neprijatelja jer imaju svoje saradnike svuda: u nacionalnom parlamentu, u regionalnom, u lokalnoj upravi.
      
       Korupcija je doprinela da građani sve manje veruju u političare?
       - LJudi danas više ne prihvataju korupciju. Ono što se u Italiji dogodilo sa operacijom "čiste ruke" bilo je deset godina ispred onoga što se danas događa svuda u svetu. LJudi smatraju da je korupcija neprihvatljiva jednako kao i siromaštvo. Siromaštvo je najveći problem sveta i danas znamo da je u neposrednoj vezi sa korupcijom. I taj podatak su najzad shvatili i u važnim svetskim organizacijama kao što je, na primer, Svetska banka. NJen predsednik Volfenson insistira na tome da je neophodno savladati korupciju ako se želi učešće u razvoju najsiromašnijih zemalja i to u istoj srazmeri kao i siromaštvo. Siromašna i korumpirana zemlja se ne može razviti. Nikada.
      
       Verujete li da lideri međunarodnog tržišta žele da uspostave zajednička pravila, vladavinu zakona, jednaka za sve?
       - To je veliki izazov koji je pred nama.
      
       Čini se da je za kupovinu dijamanata iz Sijera Leonea po niskoj ceni dobro zato što je tamo rat...
       - Naravno. To je ono što sam i rekao: radi se o borbi koju smo započeli protiv jednog tržišta, protiv kriminalnih društava, načinjenih od ljudi koje interesuje nestabilnost kako bi iz nje izvukli korist.
      
       Na primer: Svetska organizacija za trgovinu (OMC) nije kriminalno udruženje. Ali njena pravila su samo ona koja idu u korist trgovine, ne ona koja zahtevaju i poštovanje ljudskih prava, vladavinu zakona onako kao što vi mislite.
       - I OMC počinje da shvata da neregulisana globalizacija može da nanese veliku štetu. Poslu posebno. Ako se ne zaustave negativni aspekti globalizacije, prvi koji će stradati biće legalne transakcije. Ako ne budemo imali zajednički regulativni okvir, nećemo imati ni razvoj ni globalizaciju potom. Globalizacija je proces na koji treba da utičemo a ne samo da se njemu prilagodimo. Neke aspekte globalizacije treba sačuvati, kao što je naučna i tehnološka revolucija, revolucija u komunikacijama. A neke druge je neophodno zaustaviti. Efekti ovih drugih mogu biti pogubni na tržištu rada.
      
       Vi ste izneli i sledeći podatak: na svetu danas ima oko dve stotine miliona robova i između njih, oko milion devojaka sa Istoka koje se prostituišu na Zapadu.
       - To je tema koju sam izneo pred OUN. O tome se pre nije govorilo. Ja sam to ipak izneo uprkos otporu mnogih funkcionera OUN.
      
       Zašto nisu želeli da se o tome govori?
       - Zato što niko ne želi da učini ništa protiv ovoga. Ne smatraju to važnim.
      
       Zaista?
       - Po mom sudu, prema broju oštećenih osoba, reč je o najvećem kršenju ljudskih prava koje postoji. Savremeno robovanje ima vrlo razrađene forme. Jedna je robovanje zbog dugova, fenomen raširen u Aziji. Ekonomsko robovanje, žena, dece, radnika koji su primorani na rad u ponižavajućim uslovima, to je robovanje i nije isto kao eksploatacija. Eksploatacija upotrebljava osobu ali ne povređuje njen dignitet. Robovanje je eksploatacija plus ograničenje lične slobode i, prema tome, povređuje dignitet ljudskog bića. Druga varijanta je seksualno robovanje koje pogađa žene i decu. Računajući sve ove oblike, broj oštećenih osoba iznosi dve stotine miliona. To je podatak Anti-Slaverdž International. To je danas naš najveći problem.
      
       Možemo posumnjati u vašu želju da se savlada siromaštvo, jer siromaštvo jednih znači bogatstvo drugih. To znamo i vi i ja.
       - Da, znam. Siromaštvo sprečava razvoj tržišta, potrošnju. Siromaštvo znači nasilje, nestabilnost, degradaciju životne sredine i, prema tome, zahteva ogromne troškove da bi se ovi problemi rešili... Veliki cilj - nestanak siromaštva - i dalje je najveća utopija istorije. Ali pre desetak godina niko nije mislio da je tako nešto moguće. Danas počinjemo da govorimo: potrebno je investirati toliko i toliko miliona tokom toliko godina...
      
       Gledajući ono što se danas dešava, jednom ste rekli da bi Al Kapone danas ličio na dečaka koji igra klikere. Ko bi danas bio ekvivalent Al Kaponeu?
       - Rekao bih, neki politički autoritet. Postoje gangsterske države, gangsterski politički autoriteti. Ali danas se mnogo bolje maskiraju nego pre i naizgled su jednaki sa drugima. Neprozirni su spolja i zato ih je teže prepoznati i pobediti.
      
       Prevod iz "El paisa":
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ