NASLOV: "Praške godine", Zapisi 1996-1999.
AUTOR: Danka Nikolić
IZDAVAČ: Nezavisna izdanja Slobodana Mašića

      Feliks Pašić
      
       Dok ispisuje hroniku praških kulturnih događaja, radoznala pogleda i otvorenih čula, Danka Nikolić neprestano pokušava da dokuči "duh naroda koji umesto oružja koristi ključeve" (zveckajući njima u slavu "plišane revolucije"). Otkriva ga katkada u nekom naoko uzgrednom detalju, a u svakom slučaju, u onome što je duh češke umetnosti. Da bi razumela Čehe, među koje ju je pre pet godina doveo splet nepredvidivih životnih okolnosti, nekadašnja novinarka Televizije Beograd, specijalizovana za film, ne bira zaobilazne staze: dušu Praga i njegovih ljudi pronalazi u izrazima njihove posebnosti, u "tipično češkom", bilo da se ovo manifestuje u literaturi, u muzici, na filmu, u pozorištu, u slikarstvu ili u arhitekturi, bilo da se prepoznaje u oblicima ponašanja, u mentalitetu, u odnosu prema istoriji.
       Kao tipično češka može se, recimo, uzeti afera oko smene glavnog dirigenta Češke filharmonije, koja toliko uzburka javnost da se u slučaj moraju uplesti predsednik vlade i šef države. Ili priča o mladom reditelju koji mišljenje o svom scenariju traži od predsednika Republike da bi, uz njegovu preporuku, snimio film koji se Česima neće dopasti, ali hoće predsedniku. S druge strane, ta ista priča dotiče ranjivu temu savremenog češkog društva: rasizam i ksenofobiju.
       Danka Nikolić pozabaviće se njome raznim povodima da bi pokazala kako Česi nisu baš ono što bi voleli da o njima drugi misle, dakle "nesvadljivi, neutralni, distancirani, uzdržani". Iza slikovitog opisa slavlja povodom trijumfa hokejaša na olimpijadi, kad su Česima popustile sve kočnice, sledi vest o sahrani mlade Romkinje koju su pretukli skinhedsi. Jedan pisac će, povodom bezočnih napada na autore filma "Kolja", a posle Oskara, otvoreno upozoriti na "zavidljivu, zlobnu češku uskogrudost".
       Izveštaji koje Danka Nikolić šalje iz Praga od januara 1996, pisani za novine, primer su novinarske jezgrovitosti, ali i široke obaveštenosti, lucidnih opservacija, majstorskog odabira i rasporeda podataka. Sabrani u knjizi, oni ne gube od zanimljivosti i svežine, naprotiv: u njima se još plastičnije uočava napor da se kockice kulturnih zbivanja sklope u živ, raznobojan mozaik, da se u tom mozaiku ogledaju i jedno duhovno podneblje i ljudi koji ga čine, da se slikovito dočara bogatstvo raznolikosti, da se prenese atmosfera događaja koji sustižu jedan drugi, da se sadašnjost i istorija dovedu u skladnu ravnotežu, da se, na kraju krajeva, osvetle i ona blistava i ona zatamnjena lica grada, da se Prag prikaže bez pozlata, u svome prirodnom ramu. Pri tom, Danka Nikolić nije u ulozi sudije niti ravnodušnog posmatrača. Ona dopušta da je ponesu i emocije, ali samo koliko da neki doživljaj podeli sa čitaocem. Čitalac je, uostalom, njeno uporedno, budno oko.