Kad 1. januara 2002. godine jedinstvena evropska valuta evro zameni nacionalne valute dvanaest zemalja članica, za mnoge građane Srbije nastaće problem kako da zamene svoju gotovinsku ušteđevinu, mahom u nemačkim markama. Sa dve milijarde maraka gotovine, koliko se procenjuje da ima u Srbiji, napunilo bi se petnaest kamiona

      Tri puta se srpska vlast pobrinula da narod ostane bez svoje ušteđevine. Četvrti put lako se može dogoditi da se za to, sasvim nehotično, "pobrine" Evropska unija. Zato je, upozoravaju upravo strani ekonomisti u nezvaničnom razgovoru za naš list, sada pravi trenutak da se na tu opasnost obrati pažnja i blagovremeno sačuva preostala ušteđevina.
       O čemu je reč? Od 1. januara 2002. godine, u dvanaest zemalja Evrope prestaju da važe nacionalne valute i zajedničko sredstvo plaćanja postaje evro. Građani ovih, ali i ostalih evropskih zemalja, lako će svoj novac prebaciti u evro, pogotovu što se tamo novčanice ne drže u gotovini po kućama, nego normalno u bankama. Tako će taj novac biti automatski zamenjen novom valutom. Šta, međutim, da rade građani Srbije, koji "posluju" po sasvim drugim pravilima i koji od svih svetskih valuta obožavaju samo nemačku marku?
      
       Računica
       Pođimo od realne procene da u legendarnim čarapama, slamaricama, ali i sefovima banaka za kojima vlada neviđena potražnja, pa ih se teže dokopati nego dobiti premiju u nagradnoj igri, ima oko dve milijarde maraka. Ovo je tri puta manje od preteranih procena državnih zvaničnika - direktorka Beogradske banke Borka Vučić izjavila je, na primer, da građani Srbije drže po kućama oko šest milijardi maraka ušteđevine, pa samo treba smisliti način kako da država taj novac "aktivira".
       Dakle, ako od 10 miliona stanovnika Srbije ima tri miliona porodica, i ako, primera radi, trećina od njih, dakle milion, ima devize, to znači da svaka od tih milion porodica u Srbiji poseduje u proseku po dve hiljade maraka ušteđevine. Ovde, naravno, nije uračunata stara štednja u bankama, niti je uzeto u obzir onih desetak (neki ekonomisti procenjuju i stotinak) hiljada porodica iz vrha establišmenta, koji su sigurno prištedeli nešto veće sume i drže ih na sigurnijim mestima nego što su ovdašnji sefovi.
       Kako je kod nas najpopularnija novčanica od sto maraka, izračunato je da bi se, kad bi se one poređale jedna na drugu, dobio stub visok šest kilometara. Kad bi se, pak, ove dve milijarde maraka stavile u kamione, napunilo bi se petnaest kamiona papirnatim novčanicama.
       Zato je o ovom problemu, upozoravaju naši sagovornici, potrebno misliti blagovremeno, a ne u poslednji čas, kad zamena novčanica za štediše iz Srbije može biti ozbiljan, možda i nepremostiv problem. Kako evro neće postojati u formi novčanica sve do januara 2002. godine, a ni Evropska centralna banka (koja će zameniti centralne banke zemalja članica) neće Srbiji isporučivati šlepere gotovine za zamenu postojećih maraka, pametno bi bilo ušteđevinu blagovremeno zameniti za druge valute. I tu, međutim, postoji problem. Na našem takozvanom crnom tržištu sada osim maraka, uglavnom cirkulišu švajcarski franci, ali u daleko manjim količinama. Ako eliminišemo engleske funte, kojih ovde gotovo da i nema, ostaju još američki dolari. Ali, sa ovom valutom treba biti vrlo oprezan, jer postoji velika mogućnost da se dobije falsifikat - opšte je poznato da su lažne novčanice od sto dolara, poreklom iz Rusije, svojevremeno preplavile ne samo naše tržište.
      
       Panika
       Preostaje, na kraju, mogućnost da vlasnik deviza ode u inostranstvo (na primer u Austriju) i zameni svoju ušteđevinu za evro. To je, pak, vrlo skupo i ne isplati se ići za male sume. Kad, recimo, pred samu zamenu u evro ovde nastupi panika, pa se više ljudi udruži i pošalje svog delegata sa velikom količinom novca, na izlazu iz zemlje dočekaće ga naši carinici pitanjem gde je pošao sa tolikom gotovinom u koferu. Ako nema (a nema) uredne papire, novac mu može biti oduzet.
       Ukoliko o ovoj temi ne počne da se misli i govori na vreme, upozoravaju naši sagovornici, kad ljudi u poslednji čas shvate šta se događa, svi će želeti da se reše maraka po svaku cenu, pa se može očekivati da njihova vrednost vrtoglavo padne. Pojedine naše banke, kako se može saznati, planiraju da ovaj novac zamenjuju uz proviziju, ali je pitanje da li će Evropska centralna banka, s obzirom da smo pod sankcijama pa ne postoji normalan platni promet, prihvatiti ovolike količine maraka iz Srbije.
       Zato vlasnici devizne ušteđevine treba na vreme da vide šta će sa svojim novcem da rade. Ukoliko žele da, na primer, odu u Mađarsku i tamo otvore devizne račune (pa da im ušteđevina automatski bude preračunata u evro), treba imati u vidu da prema našim zakonima fizičkim licima nije dozvoljeno posedovanje računa u stranim zemljama. Nije mnogo razborito ni pouzdati se u državu "koja to mora nekako da sredi". Ko kaže da našoj državi ova prilika neće dobro doći da uspostavi kontrolu nad crnim deviznim tržištem, koje sada ipak ne kontroliše potpuno.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ
      
      

Ko zakasni - platiće        Kada 1. januara 2002. u dvanaest (a možda dotad i više) zemalja Evropske unije u opticaj kao platežno sredstvo i sredstvo za sve finansijske transakcije i depozite, bude puštena jedinstvena valuta evro, a nacionalne valute - marke, franci, lire, guldeni i druge - budu mahom u roku od dve nedelje povučeni iz opticaja, svi donosioci bivših nacionalnih valuta koje su se "pretopile" u evro, moći će u roku od nekoliko godina da ih zamene za evro samo u centralnim nacionalnim bankama. O tome koliki će biti taj rok, odlučiće svaka zemlja pojedinačno.        Takva je praksa i sada, u slučaju da se stare novčanice menjaju za nove u svim zemljama EU. U razdoblju između 1. januara i kraja februara 2002. godine veoma je poželjno snabdeti se evrima, jer od 1. marta te godine nacionalne valute devet zemalja, iskazane u evru, izgubiće svoju "zakonsku vrednost". Ostale tri zemlje odlučile su da to bude 31. januara 2002. u Nemačkoj, 28. januara u Holandiji i 9. februara u Irskoj. Dotad u opticaj mora biti ubačeno 14,5 milijardi novčanica evra i najmanje 50 milijardi od konačnih 80 milijardi kovanica evropskog novca.        Zvaničnici u Evropskoj komisiji, u kabinetu komesara Pedra Solbesa, nadležnog za ekonomsko-finansijska pitanja, rekli su Beti da se velike količine nemačkih maraka i drugih evropskih valuta nalaze u zemljama Evrope i sveta i da zato zasad i ne postoji nikakav poseban plan ili mehanizam da se u Srbiji i na prostoru bivše Jugoslavije u evro zamene nemačke marke i sve druge valute dvanaest zemalja Evropske unije koje čine jedinstvenu evropsku valutu evro. Isto kao i građani Evropske unije, i pojedinci, firme i banke drugih zemalja u svetu imaju mogućnost da kroz plaćanja i druge transakcije, ili posle toga direktno u bankama EU, sredstva u nacionalnim valutama zamene za evropsku jedinstvenu valutu.        Na pitanje kako će građani Srbije, ako na snazi ostanu finansijske sankcije Evropske unije prema vlastima u SRJ, u prve dve-tri nedelje januara 2002. godine moći da promene prvenstveno nemačke marke koje su u Jugoslaviji praktično paralelno sredstvo plaćanja, zvaničnici u Evropskoj komisiji kažu da će i to biti razmatrano kad se bude raspravljalo kako će se nemačke marke zameniti u onim delovima bivše Jugoslavije gde su i zvanično "uporedna" valuta. Ali, uveravaju "rešenje će se naći", a novac bar nominalno neće propasti jer će i kasnije moći da bude promenjen u centralnim bankama zemalja EU iako, istina, uz neke dodatne "posebne uslove" - drugim rečima, onoga ko zakasni, to će nešto i koštati.               DRAGAN BLAGOJEVIĆ        (BETA)