Bivši predsednik Srbije govorio je u poslednje vreme da strahuje za svoj život

      Za Ivana Stambolića (64) može se reći da je bio sve drugo osim miran penzioner sa očima izvan politike. Mirnog penzionera ne otimaju na ovaj način, niti se on "sklanja sa pozornice jer se pretpostavlja da bi mogao biti akter i protivnik u nailazećim događajima", kako to reče blizak Stambolićev prijatelj, advokat Špiro Galović. I možda u ovoj formulaciji bivšeg sekretara Predsedništva CK SK Srbije ima najviše traga za odgovor na pitanje: zašto je nestao bivši predsednik Predsedništva Srbije, penzionisani direktor JUMBES banke na radu u jednoj privatnoj firmi?
       Četvrti sin, od ukupno petorice koje je izrodila Milunka Stambolić u braku sa Mišom Stambolićem (zvali su ih "Milunčini sinovi"), ima biografiju kojom se mogla praviti politička karijera - od radnika koji se školovao uz rad i diplomirao prava, do predsednika države. U vreme dok je bio predsednik srpske vlade voleo je da ćaska sa novinarima o svemu i svačemu, pa je tako, jednom prilikom, objašnjavao kako ga je pogodilo pismo prekora koje mu je iz Francuske uputio Danilo Kiš povodom neke političke ujdurme vlasti spram intelektualaca. Pogodilo ga je jer je sa Kišom proveo neke od najlepših noći. U piću i razgovoru, ludi i mladi. I kleo se da sa tim slučajem u to vreme nije imao ništa, da su o takvim stvarima odlučivali stariji i moćniji.
       I veoma brzo su Srbiju preuzeli u svoje ruke oni, mlađi - Ivan Stambolić, Slobodan Milošević i Dragiša-Buca Pavlović. To je trajalo do septembra 1987. a onda je došla Osma sednica. Ostalo je istorija.
       Najupečatljiviji i bez sumnje najtačniji utisak posle tog preloma na srpskoj političkoj sceni bio je porazan po Stambolića: ispao je naivan političar. Sve naknadne racionalizacije i mirjamovski opisi biografa nisu mogli da potisnu pragmatski imperativ da cilj ne bira sredstva. Teško je poverovati da i sestrić Petra Stambolića to nije znao. Očigledno nije bio krmanoš za taj novi politički kovitlac. Buđenje i događanje naroda koje je potom usledilo, obeležilo je deceniju u kojoj je Stambolić, na zalaganje tadašnjeg saveznog premijera Ante Markovića, proveo na mestu direktora JUMBES banke.
       Tek kada je sa ovog mesta formalno otišao u penziju, Ivan Stambolić je počeo da se pojavljuje u javnosti. Retko, ali uvek sa jasnim političkim porukama. Osuđivao je režim u Srbiji, branio se da "Miloševićev fenomen nikako nije moj proizvod, možda poluproizvod", priznao "nisam prepoznao na vreme ko je on"...Relevantnije od ovoga što je govorio, bilo je ono što je poslednjih godina radio. Sa kime se susretao, o čemu je pričao. Bliski prijatelji tvrde da je imao veoma dobre i česte kontakte sa većinom političara koji su bili na vlasti u bivšim jugoslovenskim republikama: Kirom Gligorovim, Milanom Kučanom, sa ljudima iz vrha vlasti Federacije BiH.
       Nedelju dana pre otmice Stambolić je bio u Crnoj Gori i više od dva sata razgovarao sa Milom Đukanovićem. Bio je to jedan od nekoliko razgovora u poslednje vreme. Crnogorski izvori tvrde da je posle toga njihov predsednik, na Kraljičinoj plaži, sreo Vuka Draškovića i navodno ga pitao da li bi srpska opozicija stala iza kandidature Ivana Stambolića za predsednika SRJ. Navodno, crnogorska vlast bi.
      
       Mirni penzioner je javno govorio da nema nameru da se politički aktivira, ali je smatrao svojom obavezom da pomogne da se u Srbiji, mirno na demokratskim izborima, smeni sadašnja vlast. Nije odustajao od ideje da je prvi zadatak nove vlasti bliska saradnja sa bivšim republikama. U tom smislu je njegov posao u firmi svog dugogodišnjeg uspešnog prijatelja više bio mogućnost da putuje od Triglava do Đevđelije, nego da zarađuje. Formalno je posredovao između nekih bugarskih preduzeća i zainteresovanih u Jugoslaviji, Federaciji BiH, Republici Srpskoj, Makedoniji, Sloveniji...
       Da li su njegovi kontakti političke prirode u poslednje vreme bili češći a razgovori konkretniji? Upućeni kažu da jesu, ali to je imanentno ovom čoveku koji je u suštini bio zaražen politikom. Doduše, ne na način bivših komunista koji su po izbacivanju iz vrha vlasti namah osnivali svoje partije, ali u suštini je priželjkivao da učestvuje u promenama koje bi mu dale za pravo da su poslednju deceniju u Srbiji "pojeli skakavci". Dugogodišnji prijatelji tvrde da je umnogome sazreo poslednjih godina, ali se nije oslobodio nekih zabluda.
       Ne postoji nikakav angažman na javnoj sceni koji bi eksplicitno pokazao da je Ivan Stambolić želeo da se kandiduje za predsednika SRJ. Ponuda koju je dobio od nekih vojvođanskih partija ne može se smatrati ozbiljnom, a još manje priča da je imao 47 hiljada potpisa, lansirana u čaršiji odmah po njegovoj otmici.
      
       Pa ipak, ima zrno istine u tezi da je Stambolić mogao u poslednjem trenutku, uoči izbora, da se vrati na političku scenu. Kako? Verovatno da podrži kandidata opozicije, manje verovatno da se sam pojavi u toj ulozi. Da li je to dovoljan razlog da se na vreme eliminiše i skloni iz javnosti? Bivši policajac i advokat Marko Nicović za NIN kaže:
       "Ako pođemo od osnovnog pitanja ko ima korist od ove otmice, videćemo da to ne može da bude aktuelan režim pošto Ivan Stambolić, čini mi se, nije predstavljao pretnju za njega. Pre mi se čini da su to mogli da organizuju politički oponenti režima ili strane agenture, baš da bi 'napakovali' Slobodanu Miloševiću i dodatno podigli tenziju pred izbore. "
       Kome je penzioner Ivan Stambolić mogao biti pretnja?
       Srpska, a i svetska istorija tek retko je beležila povratnike na političkoj sceni. Da li je i Ivan Stambolić u tom pogledu mogao biti izuzetak? Po očekivanjima dela opozicije i po svojoj spremnosti da pomogne promenama u Srbiji, teško je poverovati da bi njegov politički angažman u poslednjem trenutku napravio neočekivani rasplet.
       Zbog čega je, onda, njegova otmica u interpretaciji prijatelja i njegovog advokata čisto političke prirode? To je pitanje na koje pouzdanije mogu da odgovore oni kojima je u poslednje vreme govorio da strahuje za svoj život. No, oni ćute jer ne žele da veruju u tu njegovu slutnju. Još manje žele da mu pišu nekrolog.
      
       RADMILA STANKOVIĆ
      
      

Kći Bojana Ivan Stambolić je oženjen Katarinom, Kaćom, i imali su troje dece. Kći Bojana poginula je u saobraćajnoj nesreći posle Osme sednice, i Ivan Stambolić nikada nije poverovao u "slučaj" koji se dogodio automobilu u kome se ona nalazila na putu za Budvu. Sin Veljko pomaže Ivanu u firmi, najmlađa kći Tijana je, takođe, krenula u biznis. Ivanova najveća ljubav, jedina osoba "koja mi naređuje i koju slušam", jeste njegov troipogodišnji unuk, Veljkov sin Uroš.