Rusiju je ovog leta pratila serija katastrofa. Najpre eksplozija u jednoj od centralnih metro-stanica u Moskvi, zatim tragedija podmornice "Kursk", a kao poslednja u nizu katastrofa, požar na televizijskom tornju Ostankino.
       Ovakve katastrofe uvek prate razna nagađanja. Ozbiljno se sumnja da je u katastrofi podmornice učestvovala jedna špijunska američka podmornica. Onda je jasno zašto Putin nije odmah prihvatio pomoć zapadnih spasilačkih ekipa. Još su mu sa istog tog Zapada stizale kritike da Rusija i dalje krije od svojih građana istinu, ovoga puta o stradanjima mornara na dnu mora.
       U našem apsurdnom svetu čečenski diverzanti se grabe za slavu da su oni uzrok druge dve nesreće, iako to uopšte ne mora biti tačno. Kad se već desila, daj da izvučemo neku korist.
       Putin je imao mnogo dilema kako da postupi na vest da se katastrofa desila. Povodom paklenog tornja (sećate se, Holivud je snimio 70-ih godina film pod tim naslovom) čak je morao da izjavi da je slučaj Ostankino metafora celokupne situacije u zemlji, naravno, ciljajući na to kakvu je Rusiju nasledio od svojih prethodnika i da se prilike u Rusiji ne mogu popraviti preko noći.
       Reč katastrofa je savremena civilizacija nasledila iz pozorišta. Aristotel u svom teorijskom delu Poetika definiše pojedine delove drame. Ti delovi su protaza, epitaza, katastaza i katastrofa.
       Protaza je uvod u dramsku radnju, epitaza je zaplet u komadu, katastaza je vrhunac zapleta, a katastrofa rasplet, zapravo doslovno preokret (od predloga kata, prema i glagola strefein, kretati se, vrteti se. Reč strofa, deo pesme, takođe je nastala od istog glagola, jer je označavala pesmu koju je hor u helenskim tragedijama pevao okrećući se prema žrtveniku. U komediji katastrofa je srećan završetak, a u tragediji dešava se propast glavnog junaka ili više učesnika u drami; to jest, dešava se potpuni obrt u njihovoj uzvišenoj i do tada srećnoj sudbini. Primere ovih pravila našao je Aristotel u delima velikih helenskih tragičara Eshila, Sofokla i Euripida. Kada je Aristotel definisao teoriju drame 330. godine pre nove ere, najmlađi među tragičarima Euripid bio je već tri četvrt stoleća mrtav. Dakle, teorija najčešće dolazi posle velike prakse.
       Još u doba Šekspira postojala je srećna katastrofa, što je samo značilo da je došlo do srećnog obrta u komediji. A to je, zna se, u filmskim komedijama i melodramama XX veka hepiend, venčanje dvoje zaljubljenih.
       Danas u svim evropskim jezicima katastrofa znači veliku iznenadnu nesreću, a ona, za razliku od pozorišta, ne mora da se desi na kraju.