Kinezi su podigli standard, polako demokratizuju sistem, dozvolili su priliv stranog kapitala, vraćaju izgubljene teritorije

      Prosečan Srbin misli da je Kina samo velika zemlja još većeg Mao Cedunga, Zabranjenog grada koji krije tradiciju dugu više od 5 000 godina i Kineskog zida. To je zabluda. Kina je zemlja dolara i visokog standarda. Prvi dokaz za to je susret sa pekinškim aerodromom. Velelepno zdanje, nalik spejs šatlu - kompjuterizovano, čisto, organizovano i veliko. Sledeći dokaz - novi autoput od aerodroma do srca glavnog grada izgrađen za samo 45 dana koji se spaja sa glavnim pekinškim bulevarom dugačkim 62 kilometra. Sledeća zabluda su bicikli i rikše. Danas to više nisu prevozna sredstva Kineza, već služe isključivo za hobi, rekreaciju i delom kao negovanje tradicije. Kinezi voze moderne automobile poznatih svetskih marki kao što su honda, mercedes, micubiši, BMNJ...
       Kina je jeftina zemlja pristupačna našem standardu!? Velika zabluda. Neobavešteni i poneseni švercerskim trendom verujemo da u Kini sve košta po dolar, dva, do pet. Tačno kada je reč o garderobi i to bofl. U Pekingu postoji takozvana Svilena pijaca - klasični buvljak kao naš na Novom Beogradu. Tu košulja Iv Sen Lorana košta 2-4 dolara, Bosove pantalone 5 dolara. Timberlan jakna 8 dolara. Naravno, ako znaš da se cenkaš. Postoji i Biserna pijaca, tržni centar veličine beogradskog na Banjici gde se "pravi biseri iz kineskog mora" prodaju na kilo za nekoliko dolara. To, međutim, nije slika prave Kine i pravog Pekinga. Naprotiv! Srbin sa prosečnom platom od 40 dolara u Kini može da boravi nešto manje od jednog dana. Jer, dobro odelo ne možeš da dobiješ ispod 200 dolara, cenkanja u radnjama nema. Zbog privlačenja stranog kapitala i uvođenja novih tehnologija, Kinezi izrađuju garderobu za sve velike svetske modne kuće. Mnogoljudnost im omogućava najjeftiniju radnu snagu u svetu. Dobre cipele koštaju od 150 do 1 500 dolara - najnoviji modeli, najmodernije linije najpoznatijih firmi. Hrana je skupa, cigarete su skupe, sve je skupo. Barem za nas.
       Činjenica je da Kinezi na spavanje idu oko 22 sata a ustaju oko 6. Međutim, zabluda je da u Kini ne postoji noćni život. U Pekingu postoji ulica, zove se Bar strit, koja izgleda kao i sve ulice tog tipa u Londonu, Rimu ili Parizu. Kafić do kafića, bar do bara, mnogo šareniša, glasne muzike i stranaca. Cene pića su kao i u navedenim svetskim gradovima ali ni provod nije mnogo drugačiji.
       Veruje se da Kinezi ne mare mnogo za čistoću. Pogrešno! Uveli su sanitarni čvor pre nekoliko godina; hoteli, radnje, samoposluge i restorani su zaista čisti. Oseća se napredak, vidi se da se ljudi trude. Pušenje skoro nigde nije dozvoljeno - loša tekovina zapadnog trenda. Na Kineskom zidu pušenje je najstrože zabranjeno; na Tjenanmenu, koji izgleda kao da je upravo izglancan, možeš da zapališ cigaretu ali ako baciš opušak na trg koštaće te mnogo. Nisu svi Kinezi niski. Postoje izrazito visoki muškarci, vitke devojke sa dugačkim nogama i bujnim grudima. Neverovatno! Nije reč o mešanju rasa. U Kini se, između ostalog, menja i genotip.
       Hrana - tu postoji nekoliko zabluda i nekoliko istina. Ko god je bio u kineskom restoranu misli da je jeo kinesku hranu. Greška! Pre svega, Kina ima preko pet hiljada kuhinja i 13 140 vrsta jela. Osnovne su pekinška, šangajska, sečuanska i kantonška. Pirinač za koji verujemo da je kralj trpeze to uopšte nije. U pekinškoj kuhinji skoro da se ne upotrebljava. Restorani nisu ni nalik onima koje viđamo po Evropi. Za stolom sedi od pet do petnaest ljudi. Jela se serviraju po šablonu jer obrok je ritual, tradicionalno sastavljen iz šest faza: predjelo, glavno jelo (ukusi su uvek - slano, kiselo, ljuto i slatko) zatim riba, supa, eventualno pirinač i voće.
       Jedna od najvećih zabluda jeste verovanje da nikada neće prestati komunizam u Kini. Da će ostati večan. Istina je da u istoriji civilizacije ne postoji odgovarajući model tranzicije političkih sistema u kojima je broj stanovnika dostizao milijarde. Kinezi smatraju da bi uvođenje demokratije zapadnog prototipa preko noći zapravo značilo proglašenje anarhije. Zato su Kinezi u skladu sa svojom filozofijom koju krasi strpljenje, odlučili da demokratiju uvode u tranzicionom periodu od 50 godina, što će i uraditi.
       I najvažnije! Iako niko nije verovao, Kina je uspela da povrati suverenitet nad svojim teritorijama, Hongkongom i Makaom a čini sve da to isto uradi sa Tajvanom. I sigurno će uspeti.
       I šta da se radi? Da se vrate izgubljene teritorije, da se polako uvede demokratija, da se poveća standard, da se dozvoli priliv stranog kapitala. I to što pre! Jer, mi nismo Kina, nas nema milijardu i mi nemamo toliko vremena.
      
       (Autorka je novinarka BK televizije)